Nemoguće je oteti se utisku da su u ovom usnulom gradu, koji je aktivno živeo pre više od dva milenijuma, postojali vodovod i kanalizacija, da su ulice bile popločane kamenim blokovima, da su se izbori odvijali svake godine... To je nešto što danas, uprkos svim dostignućima nauke, tehnike i savremene civilizacije, u nekim delovima naše planete nedostaje.



Dan je bio sunčan i sparan. Približavajući se Pompeji ukazao nam se Vezuv (Vesuvio), planina – vulkan. Kako je toga dana vremenska prognoza najavljivala mogućnost pljuskova, beli oblačak dima iznad njegovog vrha, za mene je bio samo oblak. I bila sam ubeđena da je Vezuv sada samo planina, a da je, što se tiče njegove profesije - vulkan – penzionisan. Ali, nije tako. U njegovoj ličnoj karti, pored podataka da je visok 1281 m, i da dubina kratera iznosi 30 m, takođe stoji i da je jedini aktivan vulkan na kopnenom delu Evrope.

Najpoznatija njegova erupcija dogodila se 79. godine naše ere, kada su uništeni Pompei, Ercolano, Stabia, Oplontis i Boscoreale. Tokom svoje istorije bilo je tu još erupcija, oko sedamdesetak. Poslednja je bila 1944. godine. 79. mi je delovala strašno daleko, ali ova 1944. poprilično blizu. Vulkanolozi, geolozi i ostali naučnici, koji verno prate život Vezuva - koji mi liči na Aladinovu čarobnu lampu – kažu da je bezazlen. Kako sam se bojala da se "čarobni duh" ipak ne probudi, u svoju vizitu, na žalost, nisam uvrstila i pogled na krater iz blizine. Ali ga s ponosom pokazujem na fotografijama, jer fotografišući znamenitosti usnule Pompeje, vrlo često on ulazi u kadar.

Ne znam da li je tog 24. avgusta 79., dan bio isto tako sunčan i sparan, ali znam da se toga dana, na ovom istom mestu dogodila vulkanska kataklizma. Vulkan je proradio i za nepuna 24 časa prekrio svojom lavom Pompeju. I tako je ova arheološka iskopina bila prekrivena metrima pepela i tonama vulkanske prašine, zaboravljena i "konzervisana" sve dok u 18. veku nisu počela iskopavanja i trajala skoro puna dva veka, do 1930-te.

Naša šetnja ovim drevnim antičkim gradom započela je ulaskom kroz vrata kod amfiteatra. Nekada je ovaj grad, iako je bio opasan zidom, imao osmora vrata (a danas samo dvoja). Bio je otvoren i često je ugošćavao razne trgovce, moreplovce (jer je blizu Napuljski zaliv), putnike... a, bio je i "otvoren" za sve vrste užitaka. Decenijama unazad, otvoren je za sve radoznale turiste.



U ostatke ruševina se slobodno može ući, razgledati, doticati... Možda me je zato, sve vreme boravka u Pompeji, pratila dilema da li da joj pristupim kao arheološkom lokalitetu ili kao gradu. A, pratio me je i osećaj kao da se nalazim u nekom napuštenom filmskom studiju, gde se završilo snimanje istorijskog filma o Rimskoj Imperiji. Ekipa se raspustila. Scenografija ostala. Turisti navalili.

Anfiteatro (amfiteatar) je jedna od karakterističnih građevina koje su gradili stari Rimljani. Ali ovaj, za razliku od onih u Rimu, Veroni ili Puli, nije "građen". Naime, pozornica je u dolini brda, a njegove padine su iskorištene kao sedišta i stajališta za narod željan zabave.

Preko puta njega nalazi se veliko vežbalište, Palestra Grande. Skloni vojnoj disciplini i kultu nege tela, Pompejci su redovno vežbali i gajili sportski duh.

Glavna ulica, nešto kao današnji bulevar, Via dell` Abbondanza, povezuje amfiteatar i forum (na drugom kraju grada). Sam naziv, Ulica izobilja, govori sve. Tu su se nalazile razne prodavnice, radionice, a i "kafići". U jednoj od kuća, Asellino, pažnju su mi privukli kameni šank i amfore u kojima se čuvalo vino.

Stari Rimljani su bili dobri graditelji i urbanisti. Kuće u Pompeji imale su svoje adrese i bile su numerisane. I danas se na pročeljima mogu videti ostaci adresa i razni natpisi. Neki su označavali delatnost kojom su se bavili njihovi stanari, a neki od njih su i političke prirode. Predizborni program, politički marketing, borba za vlast... i tada je sve to postojalo.

Što se tiče unutrašnjosti kuća – domusa – one su bile minimalistički uređene kada je pokućstvo bilo u pitanju. Od nameštaja su tu bili samo kameni kreveti, a sva dekoracija nalazila se na zidovima: praprapraprabaka današnjih tapeta. Najčešće se mogu videti scene iz mitologije, ali i eksplicitne scene, pa se nameće utisak da je Pompeja kolevka pornografije.

Kuće su bile tako građene da su se dvorišta nalazila pozadi. Ono što mi je "bolo u oči" u tim dvorištima sa lepim tremovima, jeste to da korov u njima redovno raste. Pompeja jeste napuštena, ali ne mora biti i zapuštena. Ipak, uvrštena je u svetsku kulturnu baštinu UNESCO, jedna je od posećenijih turističkih atrakcija, naplaćuje se ulaz, pa mi to više dođe kao torturizam, nego kao turizam. A možda to tako i treba - da upotpuni višečulni doživljaj napuštenog grada.

A ono što mi je "bolo u oči", ali u pozitivnom smislu, jesu ostaci infrastrukture.

Pešački prelazi - veliki komadi kamenja koji "premošćuju" ulice. Pločnici su nešto nižeg nivoa, a imali su i ulogu kanalizacije, jer je ona tekla ulicama. Možda nije najidealnije rešenje, ali me sama činjenica, da je još pre Hrista postojala kanalizacija, oduševila.

Da je postojala i vodovodna mreža svedoče bazeni u obliku kvadrata, ukrašeni likom nekog od rimskog božanstva. To su bile javne česme. Bilo ih je 44.

Još jedan od kurioziteta napredne infrastrukture jesu i "saobraćajni" znaci koji podsećaju na znak koji označava jednosmernu ulicu. Zapravo je putokaz ka javnim kućama.

Zatim smo, bez nekog reda, cunjali po sporednim uličicama. U jednoj smo naišli na Fullonica Stephani, kuću koja je bila praonica veša.Tu se mogu videti bazeni u kojima se veš potapao i prao (u to vreme su se nosile bele toge), potom sušio, i prese kojima se peglao.

Ulice su nas dovele do trga kojim dominiraju teatri: Teatro piccolo (Odeon), Teatro grande, Caserna dei Gladiatori. Ovo je Foro Triangolare (trg u obliku trougla) koji je u početku razvoja grada bio centralni trg.

Kasnije se centar grada preselio na Foro (forum). Datira još iz 2 veka p.n.e. Izdignut je iznad nivoa ulice, veoma je prostran i sa tri strane je bio okružen kolonadama (čiji se samo ostaci vide). Ozbiljno je bio oštećen pri zemljotresu 62., pa ga je već tako oštećenog zatekla erupcija. Najveća građevina je bila Basilica i u njoj su se održavali sastanci suda. Tu su još ostaci Tempio di Giove (Jupiterovog hrama), Tempio di Venere (Venerinog hrama), Tempio di Apolo (Apolonovog hrama), trijumfalna vrata careva Kaligule i Nerona, oltari na kojima su se u obredne svrhe prinosile žrtve (tada su još bili politeistička religija)... dve statue, Dijane i Apolona, čiji se originali čuvaju u Arheološkom muzeju u Napulju... Macellum, Eumachia, Mensa Ponderaria... Bio je ovo centar političkog, administrativnog, verskog i trgovačkog života. Odavde su na sve četiri strane sveta vodile ulice. Što su bile udaljenije, time su bile i uže.

Šetajući, razmišljala sam kako je gotovo sve što je bila njihova svakodnevica, sada i naša. Antika je sve to! Wellness je u današnje vreme neka novina koja nam osvežava živote, a u stvari, izmislili su ga antički narodi. Ne samo o higijeni tela, već i o opštem dobrom stanju organizma vodili su računa. Kako su samo neki domusi (i to onih bogatijih Pompejaca) imali kupatila, uglavnom su u upotrebi bila javna kupališta. Terme Stabiane su najveća i najstarija. Postojale su svlačionice, kao i tri vrste bazena, zavisno od temperature vode. Frigidarium (sa hladnom vodom), tepidarium (sa mlakom) i calidarium (sa toplom vodom). Žensko kupalište je bilo odvojeno, ali se jasno da primetiti, i daleko skromnije uređeno. Možda su ženska tela, sama po sebi, bila najlepši ukrasi. Muška kupatila su bogata dekoracijom i dosta toga je ostalo sačuvano. Podni mozaici su mi najviše privlačili pažnju. Uglavnom su u crno – beloj tehnici. Interesantna stvar je način na koji su grejali prostorije, kroz rupe u zidu puštali paru. No, javna kupališta su imala daleko veću ulogu. Tu su se ljudi sastajali, prepričavali događaje, tračarili... u njima se provodilo minimum par sati dnevno.

Lupanare (lupa na latinskom znači prostitutka) je bila jedna od najposećenijih zgrada za vreme života Pompeje. A delatnost koja se ovde obavljala je najstariji zanat na svetu. Bordel je bio na dva sprata, pri čemu je gornji bio luksuzniji. Zidovi su bili ukrašeni erotskim freskama, a one su imale naznaku usluge i cena. Vrč vina je tada bila mera užitka, a cena "seanse" je bila i do osam puta skuplja. Pompejci su bili jako bludni, pa otuda ni ne čudi što ih je na kraju to sustiglo - verovalo se da im je to Božja kazna.

No, nedaleko od Lupanare, mogu se videti ostaci još jednog starog zanata. Reč je o mlinovima i pećima za pečenje hleba. Tu je bila pekara, forno.

Kako smo išli ka periferiji naišli smo na ostake luksuznijih kuća. Mnogi Rimljani su u ovom provincijskom gradiću imali svoje vile i letnjikovce. Casa di Vetti, Casa del Fauno, Casa del Poeta tragico, Casa di Pansa, Villa di Diomede... Tremovi, kalaustri, atrijumi, peristili, stubovi u dorskom, jonskom i korintskom stilu, bunari, fontane... mešavina grčke i rimske umetnosti. U dvorištu Casa del Fauno (Faunovoj kući) nalazi se bronzana statua, ne baš velikih dimenzija, Plešućeg Fauna. Takođe se ovde nalazi i mozaik Bitka kod Isa, kopija helenističkog originala iz 351. p. n. e.

Jedna od znamenitosti Pompeje je i Villa dei Misteri (Vila Misterija). Istina, malo je zabačena, pa smo krstarili ulicama dok je nismo pronašli, ali je vredelo. Tu se nalaze najbolje očuvane freske; čak sam bila sumnjičava da li je to zaista naslikano pre više od dva milenijuma. I ovde se jasno da primetiti da su bili opsednuti erotikom. Rađene su tempera tehnikom, a neke od tih nijansi boja koje dominiraju i danas nose prefiks "pompejske". Pompejsko crvena, pompejsko žuta, pompejska plava... Još je kuriozitet i to da su to prve slike u boji na Evropskom kontinentu.

Iznenađenja ima još! Mogu se videti gipsani odlivci poslednjih trenutaka poslednjih stanovnika ovog zlosrećnog grada. Zgrčeni položaji ljudi, dece i nekih domaćih životinja. Po nekim izvorima stradalo je 10. 000, a po nekima 20. 000. Ne zna se tačna cifra, jer se nakon velikog zemljotresa 62. god. nove ere (koji je očigledno bio upozorenje!) jedan deo stanovništva bio odselio. Interesantan je i taj podatak, da su psi počeli napuštati Pompeju par dana pre kataklizme (instinkt!) pa su oni bili "stanovnici" koji su preživeli ovu katastrofu.

Ono što je jedan od mnogih utisaka iz ovog "promiskuiteta arheologije", jeste da je ovo mesto gde se susreću kontrasti. Buran život i trenutna smrt. Velika tragedija, zahvaljujući kojoj, danas možemo videti kako je istorija nekada izgledala. I apsurdno ali tačno - dok je bila ispod pepela, Pompeja je bila čuvana, a kada su je otkrili, počela je da propada.

I u pravu je bio Gete kada je za Pompeju rekao: " Mnogo je nesreća zadesilo svet, ali nijedna nije donela toliko razonode potomstvu kao ova".

Izvor: B92

Počinje rekonstrukcija Pompeje

Italijanska vlada pokrenula je projekat vredan 105 miliona evra u pokušaju da sačuva jedno od najvećih arheoloških blaga na svetu, antički grad Pompeju.



Kako prenosi Bi-Bi-Si, stručnjaci sve više strahuju da su ostaci grada, koji je nestao erupcijom vuklana 79. godine, zanemareni i ugroženi. Više struktura se skroz ili delimično urušilo uključujući i čuvenu Kuću gladijatora.


 Italija i Evropska unija sada su odlučili da izdvoje sredstva za veliku restauraciju.




 Italijanski premijer Mario Monti rekao je da je cilj projekta da se osiguraju sve "insuale" (mesta stanovanja) koja su trenutno ugrožena u jednom od najzačajnijih mesta svetske kulturne baštine.
   

Među prvima koji će imati koristi od novog projekta je Kuća Siriko čiji su vlasnici bili dva bogata brata, a odmah potom sledi Kuća gladijatora.
   

Oko 2,5 miliona turiste godišnje poseti Pompeju. I pored novca koji država dobija naplatom ulaznica i suvenira, u javnosti su se pojavile optužbe da je nalazište zanemareno i bez fondova.
   

Grupa "Naša Italija" koja se zalaže za očuvanje kulturnog nasleđa Italije kritikovala je menadžment Pompeja i ocenila je da je nova investicija "odličan početak".
   

Procenjuje se, međutim, da će rekonstrukcija celog mesta koštati duplo više od sume koju su Italija i EU pripremile.

Izvor: Blic