Magnetar
 
Magnetar je neutronska zvezda sa izuzetno jakim magnetnim poljem, čiji raspad napaja emisiju ogromne količine visoko-energijskog elektromagnetnog zračenja, naročito X i gama zraka. Teoriju u vezi sa ovim objektima su formulisali Robert Dankan i Kristofer Tomspon godine 1992. U sledećoj dekadi, hipoteza o postojanju magnetara postala je široko prihvaćena kao moguće fizičko objašnjenje za opažene kosmičke objekte poznate kao meki gama ponavljači i anomalni pulsari x-zraka.

Nastanak

Sažimanje zvezde do neutronske zvezde u supernovi, dovodi do dramatičnog porasta magnetnog polja (dvostuko smanjenje linearne dimenzije dovodi do četvorostrukog porasta magnetnog polja). Dankan i Tomson su izračunali da magnetno polje neutronske zvezde, normalno već ogromno 108 tesla može pod isvesnim uslovima da dostigne 1011 tesla. I tako nastaje magnetar.

Procenjuje se da jedna supernova od 10 postane magnetar a ne 'obična' neutronska zvezada ili pulsar. To se dešava kada zvezda, pre supernove, već brzo rotira i poseduje magnetno polje. Misli se da magnetarovo magentno polje izaziva konvekcija vrele nukearne materije u unutrašnjosti neutronske zvezde u prvih desetak sekundi od njenog nastanka.

Kratko vreme života

U spoljašnjim slojevima magnetara, koji se sastoje od plazme teških elemenata (uglavnom gvožđa), mogu da se jave naponi koji dovode do zvezdotresa. Te seizmičke vibracije su ogromnih energija, što se ispoljava kroz pulseve gama- i h-zračenja. Astronomi te objekte nazivaju mekani gama ponavnjači.

Život magnetara kao mekanog gama ponavljača je kratak: Zvezdotresi izazivaju izbacivanje ogromne količine energije i materije. Radijalno izbačena materija sobom odnosi i ugaoni momenat što dovodi do usporavanja rotacije. Magnetari gube rotacionu brzinu mnogo brže nego druge neutronske zvezde što se pripisuje njihovom jačem magnetnom polju. S druge strane, sa usporavanjem rotacije slabi i magnetno polje i zvezdotresi isčezavaju nakon desetak hiljada godina. Nakon toga zvezda i dalje zrači i astronomi je tada zovu anomalni pulsar h-zraka. Nakon sledećih desetak hiljada godina zvezda potpuno utihne. Zvezdotresi su detonacije ogromnih razmera i neki su direkto bili zabeleženi kao onaj SGR 1806-20 27. decembra, 2004. Poboljšanjem tehničkih osobina teleskopa očekuje se da će ih biti opaženo još više.

Poznati magnetari
SGR 1806-20, na 50,000 svetlosnih godina od Zemlje prema udaljenijem kraju naše galaksije u sazvežđu Strelca (Sagittarius).
1E 1048.1-5937, na 9,000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Kobilice (ili Pramca) (Carina). Originalna zvezda iz koje je magnetar nastao bila je mase 30-40 puta veće od mase Sunca.

Do decembra 2004., bila su poznata 4 meka gama ponavljača i 5 anomalnih pulsara kao i 4 nepotvrđena kandidata.

Efekti superjakog magnetnog polja

Superjaka magnetna polja bi tako izobličila elektronske orbitale u atomima da bi potpuno promenila celokupnu hemiju a pitanje je da li bi uošte mogle da postoje hemijske veze pod tim uslovima.

Izvor: Wikipedia