Chovek je objasnio. Tukao je do skoro ... dok ga nije prerastao.

Ne lichi na maminu mazu, vec kazhe da ga je ona vaspitala da bude normalan a ne zatucan. Da je mamina maza, ne bi radio kao varilac.

Nije uvek sve tako prosto,prijavim ga u policiju i sta onda?Moja majka sada ima 51 godinu i mnogo je popustila sa zivcima tako da nemoze da radi a i kad bi htela ne bi joj dao zbog stanja u kome se nalazi.Mislim nije sve tako crno ali veruj mi nisam ja neko razmazeno deriste koje je doslo ovde da se zali ali ja sam oduvek zavisio od sredine u kojoj se nalazim i sad kako zadnjih dva meseca nema posla,mrtva sezona za nas grejace ovde u Nisu mene po malo hvata depresija,pa nisam hteo da smaram kevu sa time nego sam hteo da cujem neki savet kako to da prevazidjem jer mi ponekad dodje da dignem ruke od svega.I jos nesto ja nikad ne gledam ljude  po tome odakle su jer ima mnogo vecih seljaka npr. u Beogradu nego sto mozes da nadjes u bilo kojoj selendri po Srbiji.

Kao te vec racunari zanimaju ozbiljnije... tako da bi voleo da se time bavis kao zivotnim pozivom... uradi nesto po tom pitanju... jedna od lepih stvari u vezi njih je da ti zaista ne treba mnogo, samo treba da budes uporan...

Prosto moras da prelomis i uradis nesto konkretno...

Ako zelis i majku da izvuces, pokusajte zajedno... ima 51 godinu, verujem da su bile teske, ali isto tako verujem da kad pobegne iz tog pakla moze bar na neki nacin da doprinese celokupnoj situaciji...

Ako je to nesto sto bi doslo posle, poradi na sebi... radi, zaradi, ustedi ako mozes... u slobodno vreme se bavi usavrsavanjem svog znanja... bilo kroz neki fakultet ili visu, ili kroz nesto sto ces raditi samostalno a vezano je za racunare ili neku drugu oblast gde se mozes samostalno obrazovati...

Informatika je oblast kojoj je internet bukvalno posvecen (sto je i logicno). Tako da u sustini mozes da se bavis bilo cime, a usput da se obrazujes i u toj oblasti. Bitno je da imas u sebi motiv koji ce da te vuce napred. Ima perioda kada ti zaista dodje da jednostavno dignes ruke od svega i da se izvalis na sve cetiri. Ali tu mora da proradi ponos koji ne dopusta da te iko jebe. Samo volja, i veruj mi, nisi ni svestan za sta si sve sposoban i dokle mozes da doguras.

razumem ja tebe u potpunosti,ali kao neko ko je imao 18 god. '94-te (ne znam koliko si upoznat kakvo je stanje tada bilo) i chiji je otac imao platu 5 maraka (da li treba da pricham o farmerkama i izlascima? ) teshko mi je da prihvatim da se danashnji 18-to godishnjak zali na uslove(uz potpuno razumevanje da nisu idealni).Da ne govorim o onima koji su 18-ti rodjendan proveli pod bombama,kao izbeglice,po logorima i slichno.A takvih u ovoj zemlji ima nazalost puno.
Cuti i pichi,budi zahvalan shto ti se vec sa 20 god. pruzila prilika da se osamostalish.Josh si jako mlad iako ti se chini da ti vreme prolazi i zivot ti "curi kroz prste" brze nego shto bi zeleo.
Ne dozvoli da ti danas prodje u zali za juche.

U to ime,biser srpske knjizevnosti:



Ulazi MITKA, vukući za sobom SALČE, GRKLJANA, KOŠTANU i ostale.
 
MITKA (razdrljen, raspasan okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali). Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani). Ti ispred mene!
KOŠTANA (se izdvaja i seda).
MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre... jedno do drugo.
 
Čočeci se izdvoje, sedaju oko Koštane, milo, ponizno.
 
MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat - nikad sreću da ne vidi. Jednako: "kući"... (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre... (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, "moj pesmu" da sviriš!
GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo.
MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!
KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko?
MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "Žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah!
(Peva)
 
Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila -
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!...