Пламен знања
новембар 2, 2011
Владан Вукосављевић

На управо завршеном сајму књига у Београду, ваљда први пут у последњих двадесетак година, примећено је да је посетилаца било мање него иначе. Разлози за ову необичну појаву вероватно су многобројни али није тешко наслутити да поред лошег животног стандарда односно потпуног финансијског пропадања народа постоји најмање још један јак разлог за то. И у време ратова и бруталних међународних економских санкција деведесетих година, људи су у октобру хрлили на Сајам тражећи утеху у литератури , и показивали су да упркос различитим стратегијама ружења и заглупљивања народа које смо имали и имамо прилике да слушамо и гледамо, Срби воле књигу и не одричу је се лако без обзира на оскудицу.

Сва је прилика да се данас суочавамо са  неком врстом пада заинтересованости за читање и тој би појави, у пустињи одсуства било какве смислене културне политике, требало посветити дужну пажњу.

Довољно је само да се обазремо око себе и погледамо своје рођаке, пријатеље, колеге са посла и коначно непознат свет на улици па да на њиховим лицима запазимо неку врсту безнађа и песимизма. Иза нас су две деценије тешких искушења, националних пораза , изневерених нада, пљачке и понижења, а са зебњом и страхом гледамо у сутра. Када једна, иначе књизи склона средина, почне да губи жељу да ужива у тананим и узбудљивим токовима старе и нове литературе, када пресуши врело мотивације за литерарним изазовима и нарочито када се изгуби жеља за разумевањем света око себе, онда је то поуздан знак да је нешто дубоко труло у држави Данској. Да ли књиге данас уопште могу да пруже било какву утеху?

Овом приликом оставимо незаслужено по страни такозвану лепу књижевност, поезију и прозу, и покушајмо да видимо да ли постоји литература која можда може да нам помогне да боље разумемо лавиринт у коме се као народ налазимо.

Ако се питамо зашто нас Запад не разуме, откуд толики таласи оптужби против Србије и Срба, ко и због чега нас враћа у преткумановске границе и отима део државе, како смо постали парије међународне заједнице, јесмо ли починиоци или жртве геноцида,  да ли смо одувек били овако малодушни, слаби, посвађани и подељени и шта је заправо српски национални интерес у политици и култури, онда нам потрага за одговорима неће бити лака.

Већ деценијама наш образовни програм није на нивоу потреба народа када је реч о информацијама и анализама из области историје. Погубна епоха титоизма поред других области живота темељно је уништавала и историјско сећање људи. Генерације су учене да не размишљају о својој историјској судбини и месту сопственог народа на мапи Европе и света. Претапани смо у својеврсном “melting potu” југословенства и комунистичке доктрине о српској историјској кривици. Легура која је тако добијена преслаба је да издржи притиске сурове данашњице.

Дуго прижељкивана промена система почетком деведесетих година прошлог века нажалост није донела очекивани напредак. Преобучени комунисти и њихови еврофанатични наследници нису ни умели ни хтели да у школама и медијима стварају темеље за историјско отрежњење људи. Последица тога је ово што имамо данас, дезоријентисан, уплашен и несигуран народ, без елите достојне да га покрене из глиба обездуховљености и незнања.

Ипак у тој суморној слици има и пропламсаја светлости. Било је и има аутора који су иза себе оставили дела врхунске вредности, убедљиве научне синтезе и историјске мудрости. Као некада давно браниоци Масаде који су у ћупове у пустињи похрањивали своје најважније списе да би их спасили од непријатеља и сачували за будуће генарације као опомену и путоказ, тако су и у нашој епохи постојали људи чије дело још чека да буде општеприхваћени узор и интелектуални шифарник за декодирање света који нас окружује. Та дела постоје у књижарама и библиотекама, релативно су доступна купцима али никада нису довољно и на прави начин афирмисана. Образовни систем и медији су једини прави оквир да литература која није белетристика буде представљена јавности. Проучавање кривудавих историјских токова није лак задатак и примамљивља посластица за просечног читаоца. Историјска литература и публицистика не могу да трче трку са једноставнијим и забавнијим садржајима , најпре зато што савремени човек углавном нема времена а ни снаге да се изложи компликованијим интелектуалним напорима уколико за то не добија ни подстицај ни препоруку. Када брине за егзистенцију и када је изложен медијском заглупљивању тај му задатак још теже пада ако није и немогућ. Свуда у свету процес општег историјског и друштвеног образовања код већине људи окончава се завршетком редовног школовања. Након тога предност добијају дневне информације и белетристика, осим код ужег круга интелектуалаца и стручњака. Упркос томе сва је прилика да данас у Србији вреди подстаћи људе да смогну снаге и употпуне своја знања јер другачије неће моћи да се изборе са притиском околностима које их окружују, како би разумели свој положај и судбину у овом убрзаном и насилном историјском вртлогу. Нови светски поредак кроји нам судбину оштрим маказама и једино ако знамо ко смо и где живимо можда имамо шансу да се некако одупремо.

Један од начина за то можда је и прављење списка књига које могу да заузму место у збирци коју бисмо назвали „Српска библиотека“. Она би садржала списак оних дела за која се може рећи да на изузетан начин објашњавају српску историјску судбину и представљају темељ разумевања наше прошлости и можда најаву будућности. Таквих дела има на десетине и жанровски су разбацана у разним правцима а мана сваке листе великих постигнућа вазда је предмет оспоравања и препирки. Без намере да се прејудицира исход оваквог подухвата, довољно је дати само његов оквир и оставити добронамерним и стручним људима да га допуњују и унапређују у сваком правцу за који верују да може бити плодотворан.

Замишљени циљ био би да се направи списак од десетак или петнаестак књига за које са сигурношћу можемо да кажемо да представљаjу основ за правилно разумевање српских историјских и судбинских прилика. Ако просечан читалац може годишње да прочита свега  пет до шест оваквих дела онда би му за цео подухват биле потребне две или три године. Уз претпоставку да до сада није прочитао ниједну књигу са списка, то је циљ вредан резултата који му следује а ако јесте онда је тиме ствар још и лакша.

Сложенији наставак овог пројекта био би да се направи дужи списак који би обухватао педесетак књига сличног садржаја и интелектуалног домета, а који бисмо назвали „Велика српска библиотека“. Овај литерарни опус могао би да представља вишегодишњу квалитетну духовну авантуру са изазовним циљем за сваког читаоца али и да буде основ квалитетне библиотеке за све генерације Срба у земљи и дијаспори.

Уколико се успешно направе спискови таквих дела онда би друго полувреме ове операције било проналажење издавача спремног да препозна њен значај и маркетиншка обрада целог подухвата.

Подразумева се да би онда лакши део посла био да се пронаћу спонзори акције који би обе библиотеке или поједина дела из њих поклањали одличним ђацима, школским библиотекама, војним и полицијским образовним установама, сеоским школама, удружењима Срба у дијаспори и свугде где се оцени да може бити корисно. Лако је преносити пламен образовања и просветитељства ако се упали прва искра.

Ево како би могао да изгледа прелиминарни списак „Мале библиотеке“, виђен субјективним очима и набројан без рангирања по квалитету, већ само ради пуког навођења:

1. Милорад Екмечић, „Дуго кретање од клања до орања“

2. Виктор Новак, „Magnum crimen”

3.Чедомир Попов „Велика Србија, мит или стварност“

4. Драгољуб Живојиновић, „Невољни ратници“

5. Мило Ломпар, „Дух самопорицања“

6. Јован Деретић, „Културна историја Срба“

7. Наоми Клајн, „Доктрина шока“

8. Димитрије Богдановић, „Књига о Косову“

9. Станислав Краков, „Живот човека на Балкану“

10. Смиља Аврамов, „Геноцид у Југославији 1941-45, 91...”

11. Едвард Херман, „Сребреница“

12. Меморандум САНУ 1987

13. Перо Симић, „Тито-тајна века“

14. Ноам Чомски, „Хегемонија или опстанак“

15. Семјуел Хантингтон, „Сукоб цивилизација“

Ово је само један од могућих предлога, сасвим субјективан и свакако не идеалан. Присутност страних аутора је нужан у смислу да своје место морају имати сви они чија дела на директан или индиректан начин помажу да српска историја и тренутни положај буду правилније схваћени. Предност ће свакако, по природи ствари, имати домаћи аутори али они не могу бити једини извор ширег сагледавања чињеница које нас занимају.

Као што је већ речено,такозвана „Велика српска библиотека“ требало би да садржи неколико десетина наслова и због свог замишљеног обима представља лакши део посла јер пружа веће могућности, како жанровски тако и због већег избора аутора.

Да ли ће и када овакав одабир књига бити кодификован и да ли ће се наћи издавач спреман да на себе преузме посао објављивања толиког броја наслова, тешко је сада предвиђати. Комерцијално гледано такав подухват може бити веома успешан али може доживети и фијаско, за сада је рано бавити се прогнозама.

Оно што јесте примарни циљ ове иницијативе то је да се покрене јавна расправа, на слободним српским сајтовима и где год је то могуће, о томе која дела заслужују да се нађу на оваквом списку. Да поновимо, циљ је да буде оформљена мања и већа библиотека оних наслова који својим историјским и политичким тумачењем најбоље објашњавају српску историјску судбину у вихорима времена и да се такав корпус дела афирмише и шири у разноликим циљним групама у оквиру народа.

Ако и овај подухват, као и безбројни други, не успе да заживи у замишљеном облику, можда ће бити довољно да се о овој теми више и снажније говори, да се праве спискови вредних и поучних дела, да се спасавају од заборава успешни узлети духа, да се ове и сличне књиге поклањају међу пријатељима пригодним поводима, да се дарују младим људима свих професија, да уђу у школске програме и образовне емисије, све са циљем да се пламен знања шири где год и колико може а да обавеза сваке наредне генерације буде трагање за одговорима на страшне изазове времена које је пред нама кроз постепено развијање свитка спознаје и просвећености који  нам је на дохват руке. У оба случаја ниједан труд на ту тему неће остати ненаграђен.

Ако за тренутак занемаримо димензију времена које нам је као појединцима дато да га трошимо и покушамо да га разумемо као сложенију структуру која нам шаље важне поруке, лако ћемо изнад буке ратова, страхота међусобног људског истребљивања, рике топова и галаме вечног карневала људске таштине, чути и разумети благе и опомињуће речи Доситеја Обрадовића: „Књиге браћо моја, књиге а не звона и прапорци...“

http://www.glavaizid.rs/?p=4579

---

Дајте своје предлоге!!!

Темељна српска библиотека (Издавач Пешић и синови Београд 2011)