U beogradskom Okružnom sudu počeli procesi po Zakonu o rehabilitaciji
Potomci ministra Ninčića tražiće i oduzetu imovinu

Među prvih pet zahteva za rehabilitaciju političkih osuđenika, koji su se prekjuče našli pred Okružnim sudom u Beogradu, najznačajnije je ime profesora Momčila Ninčića, ministra spoljnih poslova u vladi Kraljevine Jugoslavije koja se sklonila u London nakon okupacije. Očekuje se da odluka o njegovoj rehabilitaciji bude praktično odluku o tadašnjoj vladi.

Spomenka Ninčić, unuka profesora Ninčića koja živi u Beogradu, kaže za „Blic“ da očekuje da će nepravda prema njenoj porodici biti ispravljena.

- Zbog presude dedi da je narodni neprijatelj, cela porodica je na neki način bila kažnjavana. Deda je nikada više nije mogao da se vrati u Srbiju i umro je u Švajcarskoj. Svi Ninčići su propatili. Dedi je oduzeta sva imovina, a otac je i pored visokog obrazovanja bio šikaniran na poslu - kaže Spomenka.

Profesor Ninčić je 15. jula 1946. osuđen u odsustvu na osam godina zatvora i na oduzimanje građanskih prava i državljanstva. Na istom suđenju osuđen je na smrt Dragoljub - Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Advokat Goran Petronijević, zastupnik porodice Ninčić u postupku za rehabilitaciju, kaže za „Blic“ da Ninčiću prilikom presude 1946. nije stavljeno nijedno konkretno krivično delo na teret.

- Njemu se sudilo jer je podržavao Jugoslovensku vojsku u otadžbini i Dražu Mihailovića, kao jedinog borca protiv fašizma, a ne partizane. U vladi je bio od 27. marta 1941. do 1943. godine. Optuživan je da je vodio propagandu protiv NOB-a. Očekujemo da će konačna odluka biti doneta u razumnom roku i da neće biti razloga za žalbu Vrhovnom sudu - kaže advokat Petronijević.

Spomenka Ninčić i advokat Petronijević naveli su da će zahtevati povraćaj imovine oduzete profesoru Ninčiću.

- Dedi je oduzeta kuća na Topčideru, gde je celog života stanovao, kao i kuća na Obilićevom vencu. Ova kuća nekada je bila rezidencija australijskog ambasadora, a izvesno vreme u njoj je živeo i Petar Stambolić (visoki komunistički funkcioner). Pretpostavljamo da opet neko u njoj stanuje - kaže Spomenka. Petronijević podseća da se Zakonom o rehabilitaciji ne predviđa vraćanje imovine, već da se navodi da će posebnim zakonom urediti vraćanje imovine i nadoknada u slučaju kada je povraćaj nemoguć.

Osim o rehabilitaciji profesora Ninčića, veće sudije Branislava Bosiljkovića doneće odluku o još četiri zahteva za rehablitaciju.

Tražena je rehabilitacija Miljka Petrovića, vlasnika strugare u Kraljevu, koji je 2. juna 1946. osuđen na sedam godina zatvora i na trajni gubitak nacionalne časti jer mu je strugara radila za vreme rata.

Zahtev je podnet i za Kosanu Milošević, poručnika JNA, koju je 10. januara 1951. Vojni sud u Zagrebu osudio na četiri godine zatvora jer je pred nadređenima rekla; „Narod na Kosovu je nezadovoljan, svi pravi komunisti su ubijeni.“

Sud će odlučiti o rehabilitaciji Predraga Bijanića osuđenog 1977. u Okružnom sudu u Šibeniku na pet meseci zatvora jer je pričao šale na račun Josipa Broza. Pred sudom se našao zahtev za rehabilitaciju Nenada Đenadića, koji je izgubio žiot 1993. godine.

V.Z. Cvijić - N. Erac

    Ninčići rasuti po svetu

    Ishod suđenja pored Spomenke Ninčić iščekuju i njena rođena sestra Roksanda, koja je šef misije Srbije pri Ujedinjenim nacijama u Briselu, kao i braća - Miroslav, profesor na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Kaliforniji, i Feodor, koji radi u srpskoj redakciji Bi-Bi-Sija u Londonu.
    Zahtev za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića

    Među više desetina zahteva za rehabilitaciji nalazi se i zahtev za profesora Slobodana Jovanovića, najpoznatijeg srpskog pravnika i istoričara i predsednika Vlade u izbeglištvu. Zahtev za njegovu rehabilitaciju podnelo je više udruženja i političkih stranaka, ali se on nije našao među prvom petoricom.


Izvor: Blic

 Okružnom sudu u Beogradu stiglo 217 zahteva za rehabilitaciju
Teokarovići traže svoje fabrike i vile

Okružnom sudu u Beogradu je do juče podneto 217 zahteva za rehabilitaciju. Osim imena Slobodna Jovanovića, najpoznatijeg srpskog pravnika i istoričara, koji je bio i predsednik vlade u izbeglištvu, i Momčila Ninčića, ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, nalaze se još imena Konstantina Fotića, ambasador u SAD, i braće Teokarović, pionira tekstilne industrije u Srbiji i vlasnika najsavremenije fabrike u predratnoj Jugoslaviji.

Najveći broj zahteva za rehabilitaciju odnosi se na vreme Informbiroa, ali za sada nema nijednog značajnijeg imena pripadnika Ravnogorskog pokreta - Jugoslovenske vojske u otadžbini, saznaje „Blic“ u Okružnom sudu.

Niko nije podneo ni zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, čuvene srpske glumice, koju su komunisti osudili na osam godina zatvora i gubitak nacionalne časti. Među zahtevima nema ni imena umetnika koje su komunisti streljali po dolasku u Beograd 1944. godine - glumaca Aleksandra Cvetkovića, Jovana Tanića i Ljube Vasiljevića i književnika Grigorija Boškovića i Svetislava Stefanovića.

Vlada, Slavko i Laza Teokarović bili su vlasnici fabrika za proizvodnju tekstila u Leskovcu i Paraćinu. U njima je bilo zaposleno više od 3.000 ljudi, a Teokarovići su važili za najbogatije ljude u predratnoj Jugoslaviji.

Nevena Teokarović, ćerka najmlađeg brata Slavka, kaže za „Blic“ da je podnela zahtev za rehabilitaciju, a da još od 1992. vodi borbu za ispravljanje nepravde nanete njenoj porodici.

Sumnje u povraćaj imovine

- Sad smo podneli zahtev za rehabilitaciju i tražimo povraćaj oduzete imovine. Mislim da ova vlast ne misli da vraća imovinu. Oni izbegavaju da bilo šta vrate i odugovlačiće dok smo mi živi. Vrlo smo skeptični da će imovina ikad biti vraćena. Komunisti su nam oduzeli dve fabrike u Leskovcu i Paraćinu, tri kuće u Paraćinu, dve na Vučju, jednu u Vrnjačkoj Banji (koja je vlasništvo Vlade Srbije) i jednu Niškoj Banji. Na mestu porodične kuće u Leskovcu, koja je srušena u savezničkom bombardovanju 1944, kasnije je sagrađen hotel „Beograd“. U Beogradu su oduzete dve kuće. Jedna je u Ulici kneza Miloša, u kojoj je sada Ambasada Mijanmara. Bilo ja naše i zemljište na kojem je izgrađena „Beograđanka“ - kaže Nevena Teokarović, sedamdesetogodišnja slikarka koja živi u Beogradu.

Odmah po ulasku komunista u Paraćin, braća Teokarović su uhapšena. Prvo su svi osuđeni na smrt streljanjem, zatim im je kazna preinačena na 20 godina robije. U Mitrovici su odležali deset godina. Kazna im je smanjena nakon što ih je ministar policije Aleksandar Ranković, pod pretnjom smrću kompletnoj familiji, prisilio da se odreknu novca sa računa u inostranim bankama.

Nevena Teokarović se i danas živo seća slika kada su hapsili njenog oca i dva strica.

- Oca i njegova dva brata su stavili pred puščane cevi i repetirali puške. Imala sam 12 godina i videla sam kako su ih sprovodili od Paraćina do Mitrovice gde su zatvarani politički zatvorenici. Čekala sam sa majkom od četiri ujutru da bismo ocu dale paket. Kada sam ga videla, uspela sam da potrčim i da mu predam paket, ali me je po povratku jedan stražar udario kundakom i bacio me na zemlju. Posebno su teške bile posete ocu, jer nam je bilo zabranjeno da ga dodirnemo. Takve stvari se nikad ne zaboravljaju - kaže Nevena Teokarović.

Konstantin Fotić je osuđen u odsustvu na istom suđenju na kome su osuđeni Slobodan Jovanović, Momčilo Ninčić i đeneral Dragoljub - Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Fotić, kao stalni delegat u Ligi naroda u Ženevi od 1927. do 1935, bio je čest kritičar narastajućeg fašizma i komunizma u Evropi. Ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD postao je 1942, kada je i samom predsedniku SAD ukazivao na zločine ustaša i komunista. Posle rata nastavio je borbu protiv komunističke diktature u Jugoslaviji, kao vođa Srpske narodne odbrane i Komiteta za slobodnu Evropu.

Nedostaje dokumentacija

Sudija Branislav Bosiljković, koji je predsedavao u za sada prvih pet ročišta po zahtevima za rehabilitaciju, među kojima se našao i zahtev za profesora Ninčića, kaže za Blic“ da je najveći problem suda u ovim postupcima nedostatak dokumenata.

- Za ovih pet slučajeva dostavljena su sva tražena dokumenta i presuda će biti doneta do kraja meseca. Problem je što samo u retkim slučajevima podnosioci zahteva predaju i dokumentaciju, kao što su, na primer, prvobitne presude. BIA i Vojna arhiva za sada uredno odgovaraju na zahteve suda kada traži dokumenta, a sa Arhivom Srbije ide malo sporije. Znam da je u slučajevima koji vode moje kolege istekao zakonski rok od 60 dana i da Arhiv Srbije nije dostavio traženu dokumentaciju - kaže sudija Bosiljković.

Vuk Z. Cvijić

    Nema zahteva za Čiču

    Od do sada podnetih 217 zahteva za rehabilitaciju nije predat zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba - Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, ni za rehabilitaciju Dragiše Vasića, ideologa Ravnogorskog pokreta, i ni za jednog značajnijeg komandanta tog pokreta.


Izvor: Blic

 Liga iz Požarevca zatražila od suda rehabilitaciju glumice Žanke Stokić

Skinuti ljagu sa najveće srpske glumice

Zahtev za rehabilitaciju čuvene srpske glumice Žanke Stokić, koju su komunisti početkom 1945. godine osudili na osam godina gubitka nacionalne časti, Okružnom sudu u Beogradu predala je Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava iz Požarevca.

Žanka Stokić je osuđena na osnovu optužbi da je za vreme okupacije igrala u estradnim pozorištima i učestvovala u programima Beogradske radio stanice.

„Smatramo da je ovakvom sramnom i bez ikakvih dokaza donesenom presudom naneta velika nepravda i nenadoknadiva šteta ne samo velikoj glumici srpskog teatra već i čitavoj glumačkoj profesiji i kulturi srpskog naroda. Opšte je poznato da je Žanka zbog ovakve presude ubrzo preminula“, navodi se u zahtevu Lige iz Požarevca.

U zahtevu se podseća da su veliku srpsku glumicu na suđenju teretili „najviše glumci, pogotovo oni beznačajni“.

Prva uloga

Živana - Žanka Stokić rođena je 1887. godine u Velikom Gradištu. Već 1902. priključila se putujućoj pozorišnoj trupi tada čuvenog Ljubomira Rajičića Čvrge. U početku, njen jedini zadatak bio je da glumcima iz trupe pere veš, a kasnije je počela i da statira. Uz Aleksandra Gavrilovića, prvog srpskog ljubavnika na sceni, Žanka Stokić se u značajnijoj ulozi prvi put pojavila kao Tereza u komadu „Bračna noć“. Zajednički rad nastavili su u trupama Mana Petrovića, Mihajla Markovića, Dimitrija Nišlića, odakle su stigli i u Osijek.

Žanka je iz Osijeka 1911. godine došla u Narodno pozorište u Beogradu, i tada započinje njena blistava karijera. Na toj sceni odigrala je uloge zbog kojih i danas poznavaoci pozorišta tvrde da je ona „jedna od najvećih legendi i heroina srpskog teatra“.

Početkom okupacije Beograda, 1941. godine, Žanka je dobila dijabetes. Bio joj je neophodan insulin i na suđenju je tvrdila da je zato morala da glumi za vreme rata.

Uslišene molbe

Na molbu Milivoja Živanovića, a potom i Bojana Stupice, Agitprop CKSK Srbije dao je odobrenje da najveća srpska glumica može da igra u novootvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tri dana nakon te odluke, 20. avgusta 1947. godine, Žanka Stokić umrla je od infarkta.

Jedna od naših najvećih živih glumica Mira Stupica kaže za „Blic“ da je Žanka Stokić jedna od najvećih glumica u istoriji srpskog teatra.

- Gledala sam je u svojoj prvoj mladosti i zauvek zapamtila to lice i taj doživljaj koji sam imala gledajući tu veličini. Bilo je tada mnogo dobrih glumaca kojima smo bili očarani. Ali, kada bi na scenu stupila Žanka Stokić, onda smo svi gledali samo u nju, pa makar ona samo ćutala. Takva je bila njena umetnička snaga. Nepravedno je i teško otišla sa ovog sveta, ponižena, uvređena... - priča Mira Stupica.

Svetlana Bojković, prvakinja srpskog glumišta i dobitnica nagrade „Žanka Stokić“, kaže za „Blic“ da se nada da će velika glumica biti i pravno rehabilitovana, jer je u glumačkim krugovima to odavno urađeno.

- Nadam se da će se sve završiti kako treba. S obzirom na pravosuđe kod nas, ne bih volela da se dugo čeka. Žanka Stokić je rehabilitovana u glumačkim krugovima, ali bi sada i država nešto morala da uradi za nju - kaže Svetlana Bojković.

Žrtva ideologije

Svetlana Bojković je igrala Žanku Stokić, i to je jedna od njenih zapaženijih uloga.

- Ta drama govori o ljudskoj tragediji i o tome kako je komunistička ideologija bila jača od bilo čega. Ta ideologija je ponizila i jednu veliku umetnicu - rekla je Bojkovićeva.

Milena Dravić, poznata filmska glumica, kaže za „Blic“ da je pitanje rehabilitacije Žanke Stokić moralo odavno da se pokrene.

- Hvala bogu da se to dogodilo! Svaka čast ljudima koji su podneli zahtev. Ona je jedna od najvećih glumica koje je Srbija imala i na nama svima je da je vratimo na mesto kojoj joj pripada. Mislim da je trebalo da takav zahtev podnesu sva beogradska pozorišta - kaže Milena Dravić.

Ona je istakla da je priznanje koje nosi ime Žanke Stokić svim glumicama koje su ga dobile sigurno najdraže i najbitnije.

- Ja sam pre dvanaest godina u emisiji na RTS-u, pokrenula pitanje rehabilitacije Žanke Stokić. Lepo sam imala osećaj da treba to pokrenuti i imala sam potrebu da to kažem. Pozvala sam javnost na njenu rehabilitaciju, ali se tada niko na to nije osvrnuo - kaže Milena Dravić.

Đurđija Cvetić, prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kaže za „Blic“ da je Žanka Stokić velikan naše glume.

- Mi, koji smo voleli „Gospođu ministarku“ Ljubinke Bobić, okupljali smo se oko nje, a ona je uvek govorila: „To nije ništa kako je igrala Žanka!“ Počašćena sam što sam ovogodišnji dobitnik nagrade sa njenim imenom, kaže Đurđija Cvetić.

Vuk Z. Cvijić, N. Erac, N. Jaćimović

    Mira Stupica: Žanka je bila najlepša ikona teatra

    Mira Stupica podseća da njen suprug Bojan Stupica, kada je osnivao Jugoslovensko dramsko pozorište, nije mogao da ga zamisli bez najveće u njemu - Žanke Stokić.

    - Otišao je do političke vrhuške i uspeo da je rehabilituje, da joj vrate čast i pravo da nas opet tako očarava i dalje. Međutim, ona je bila već bolesna od svih tih potresa. Pa čak i ovaj poslednji, radosni, bio je dramatičan. Nije izdržala, i otišla je. To što je Bojan Stupica pre 40 godina počeo, ja sam 40 godina držala u svojoj glavi i rekla: Ja ću to završiti. Ako je pozorište hram boginje Talije, onda je Žanka Stokić bila najlepša ikona u njemu. Pedeset godina je bila u podrumu, vratili smo je na scenu da je se sećamo i da je zamolimo za oproštaj - kaže Mira Stupica.


Izvor: Blic

 Nastavak sudskih postupaka po Zakonu o rehabilitaciji

Dvorski limar likvidiran bez suđenja

BEOGRAD - Okružni sud u Beogradu je na jučerašnjoj raspravi razmatrao zahtev za rehabilitaciju Antona Šustera, limara na dvoru Karađorđevića, koga su partizani streljali u jesen 1944. godine.

U zahtevu koji je podnela Šusterova kćerka Olivera Karlson se navodi da je ovaj nekadašnji vlasnik građevinsko-limarske firme streljan bez suđenja nekoliko dana posle hapšenja. Porodica nikada nije saznala gde je Anton Šuster sahranjen. Nikada im nije saopšten ni datum njegovog streljanja. Jedina informacija koju su dobili u proteklih 60 godina je rešenje o oduzimanju imovine, koje su primili dve godine pošto je odveden i u kome piše „konfiskuje se celokupna imovina streljanog Šustera Antona“.

- Na današnji dan pre 62 godine poslednji put sam videla svog oca. Stajao je u redu pred kazanom na ulici i čekao ručak. Kada sam pokušala da mu priđem, partizani koji su ga čuvali rekli su mi: „Odbij!“ Odveli su ga iznenada, dva dana ranije, dok je porodica bila na okupu na nedeljnom ručku. Kasnije smo dugo nosili pakete s hranom u različite zatvore, svuda gde smo čuli da je možda smešten. Tek dve godine kasnije, kada nam je dostavljeno rešenje o konfiskaciji radnje i porodične kuće na uglu ulica Prote Mateje i Cara Nikole, saznali smo da je streljan samo nekoliko dana posle hapšenja. Imam 70 godina i 50 godina sam bila građanin drugog reda. Vreme je da se skine ljaga sa našeg imena - rekla je na jučerašnjoj raspravi Olivera Karlson.

Anton Šuster je bio vlasnik limarskog preduzeća, koje je upošljavalo dvadesetak radnika.

- Preduzeće mog oca je gradilo i popravljalo krovove i kupole na Dvoru i Vaznesenjskoj crkvi. Bio je jedini preduzimač kome je bilo dozvoljeno da radi za Dvor. Tada sam imala šesnaest godina i znam da je moja porodica ove poslove za Dvor radila još od vremena Obrenovića - kaže Olivera Karlson.

Prema dokumentima do kojih je porodica došla, komunisti su zbog prezimena mislili da je Šuster nemačkog porekla, pa se veruje da je to bio jedan od razloga za njegovo stradanje.

Olivera Karlson objašnjava da je njena porodica češkog porekla i da su 1853. došli u Beograd iz Moravske oblasti.

- Kada su došli u Srbiju, u Beogradu su kupili deo placa na uglu Prote Mateje i Cara Nikole. Tu su napravili radnju, radionicu i kuću u kojoj je rođeno pet generacija Šusterovih. Moj otac je blagajnik i član uprave Zanatske komore limarskog esnafa, gradski većnik, a odlikovan je i ordenom Svetog Save. Kada su ga odveli, imao je 50 godina - kaže Olivera Karlson.

Šusterova supruga Milica i njihove tri ćerke Emilija, Jelena Antoaneta i Olivera puno su propatile posle Antonovog hapšenja i streljanja. Olivera kaže da je prvi posao koji su joj tadašnje vlasti dozvolile da radi bilo čišćenje toaleta. Zatim je farbala zvezde petokrake, a umesto plate dobijala je pasulj za ručak. Njene sestre su radile najteže poslove u obućarskoj radnji. Kasnije je kao odličan đak podučavala slabije, ali joj nije dozvoljeno da studira. Uz pomoć jednog starog porodičnog prijatelja, koji je radio u Ministarstvu poljoprivrednih dobara, uspela je da pređe granicu i preseli se prvo u Nemačku, a zatim u Ameriku, odakle se vratila pre tri godine.

N. Erac- V. Z. Cvijić

    Zahtev poručnika Udbe

    Zahtev za rehabilitaciju juče je podneo i Josip Ercegović, bivši poručnik Udbe. On je bio osuđen na pet godina zatvora jer 1949. godine nije prijavio nadležnima da će jedan čovek prebeći u Italiju. Ercegović je pred sudom rekao da je nepravedno osuđen jer zaista nije znao da će neko prebeći u Italiju.

    Na pitanje sudije Branislava Bosiljkovića da li mu je poznato da je baš Udba proganjala političke protivnike režima, Ercegović je odgovorio:

    - Poznato mi je, ali nisam očekivao da će i mene da hapse - rekao je Ercegović, navodeći da je u Udbi radio u „diplomatskom odeljenju za špijunažu i kontrašpijunažu Mađarske“.

    Juče se pred sudom našao i zahtev za rehabilitaciju Natalije Milenković, jedne od vlasnica tekstilne fabrike u Leskovcu „Jovanović i Popović“, koju su komunisti zaplenili, a Nataliju i njene dve sestre osudili na zatvorsku kaznu.


Izvor: Blic

Rehabilitovane dve žrtve komunističkog terora

BEOGRAD - U beogradskom Okružnom sudu rehabilitovan je Miljko Petrović, vlasnik strugarske radionice u Kraljevu, i Kosana Milošević, poručnik JNA.

Miljka Petrovića, vlasnika strugare iz Kraljeva, komunisti su osudili 2. juna 1946. u Čačku na sedam godina zatvora s teškim radom, trajan gubitak nacionalne časti i konfiskaciju celokupne imovine samo zato što mu je strugara radila u vreme rata.

Kosanu Milošević, poručnika JNA, osudio je Vojni sud u Zagrebu 10. februara 1951. na četiri godine zatvora sa prinudnim radom, jer je pred pretpostavljenima u avgustu 1950. rekla: „Narod na Kosovu i Metohiji je nezadovoljan i svi pravi komunisti su ubijeni“.

Okružni sud je doneo odluku o njihovoj rehabilitaciji i to su prve odluke od osam započetih postupaka za rehabilitaciju u ovom sudu. Od osam postupaka još su za tri donete konačne odluke, ali još nisu prosleđene strankama, a za preostala tri biće donete naknadno.

Prema rečima Ivane Ramić, portparola Okružnog suda, dosad je u taj sud stiglo 237 zahteva za rehabilitaciju.

V.Z.C.

Izvor: Blic

Odluka beogradskog Okružnog suda
Rehabilitovan Momčilo Ninčić

Veće beogradskog Okružnog suda donelo je odluku o rehabilitaciji nekadašnjeg ministra spoljnih poslova izbegličke Vlade Kraljevine Jugoslavije Momčila Ninčića. Time je poništena presudu iz 1946. godine kojom je Ninčić bio osuđen na osmogodišnju zatvorsku kaznu, konfiskaciju celokupne imovine i oduzimanje građanskih prava i državljanstva, saznaje „Blic“.

Zahtev za rehabilitaciju podneli su potomci Momčila Ninčića. To je bio jedan od pet prvih zahteva, koje je 17. oktobra razmatrao beogradski Okružni sud. Na toj sednici je advokat Goran Petronijević, zastupnik porodice Ninčić, istakao da se u presudi profesoru Ninčiću ne nalazi nijedno konkretno krivično delo.

„Njemu se sudilo jer je podržavao Jugoslovensku vojsku u otadžbini i Dražu Mihailovića, kao jedinog borca protiv fašizma, a ne partizane. U vladi je bio od 27. marta 1941. do 1943. godine. Optuživan je da je vodio propagandu protiv NOB-a“, rekao je Petronijević.

Ninčić je bio ministar inostranih poslova Kraljevine SHS i u periodu od 1922. do 1926. godine, a Ligom naroda je predsedavao 1926. Umro je u izbeglištvu u Lozani 1949. godine.

Na suđenju na kome je tužilac bio Miloš Minić, kasnije istaknuti komunistički funkcioner, osim Ninčića osuđeno je još 22 ljudi. Među njima je najpoznatiji general Dragoljub - Draža Mihailović.

U beogradskom Okružnom sudu nalaze se i zahtevi za rehabilitaciju profesora Slobodna Jovanovića, predsednika izbegličke Vlade i Konstantina Fotića, ambasadora u SAD za vreme rata.

Profesor Jovanović, koji slovi za najpoznatijeg srpskog pravnika i istoričara, osuđen je na 20 godina robije, gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine.

Fotić je kao stalni delegat u Ligi naroda u Ženevi od 1927. do 1935. godine bio čest kritičar narastajućeg fašizma i komunizma u Evropi. Godine 1942. postao je ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD, kada je i samom predsedniku SAD ukazivao na zločine ustaša i komunista. Posle rata nastavio je borbu protiv komunističke diktature u Jugoslaviji kao vođa Srpske narodne odbrane i Komiteta za slobodnu Evropu.

Odluka o rehabilitaciji ministra Ninčića, prema ocenama pravnih stručnjaka, upućuje na moguće odluke za ostale članove jugoslovenske kraljevske vlade.

V. Z. Cvijić

Izvor: Blic

  krenulo je...

da li bi ovaj zakon automatski obuhvatio i dr bogija? (kada se vrati, i ako ga uspeju osuditi)

Богу хвала!

Sudski procesi po Zakonu o rehabilitaciji
Fabrikanta osudili posle smrti

BEOGRAD - U Okružnom sudu u Beogradu održano je prvo ročište povodom zahteva za rehabilitaciju Jovana Jovanovića, suvlasnika tekstilne fabrike u Grdelici, koga je tri godine posle smrti komunistička vlast osudila na gubitak časti, građanskih prava i sloboda.

Presuda Jovanoviću izrečena je 1946. godine, kada mu je i konfiskovana celokupna imovina. Istovremeno, na gubitak časti i građanskih prava osuđena je i njegova supruga Ljubica, kojoj je pridodata i dvogodišnja zatvorska kazna. Nešto kasnije, kada je postala punoletna, istu sudbinu doživela je i najstarija ćerka Mirjana.

Jovanka Savinšek, koja je podnela zahtev za rehabilitaciju svog dede Jovana, babe Ljubice i tetke Mirjane, za „Blic“ kaže:

- Dedu su proglasili za narodnog neprijatelja da bi mu oduzeli imovinu. Moja baka je sa četvoro dece, tri ćerke i sinom, ostala bez ičega. Pošto su se praktično našli na ulici, došli su kod rođaka u Beograd - priča Savinšekova.

Ljubičinoj i Jovanovoj deci nije bilo dozvoljeno da studiraju. Teško su se i zapošljavali, a na poslu lako dobijali otkaz, pošto se sazna da su deca narodnih neprijatelja.

- U kuću koju je deda sagradio u Ulici kneza Miloša nikada se nisu uselili jer je počeo rat. U njoj je za vreme okupacije bila smeštena nemačka organizacija TOT. Posle oslobođenja, zgradu je prvo koristio Narodni odbor, a potom Rusi, odnosno neka njihova služba. Danas je to zgrada Skupštine opštine Savski venac. Ja i ostali naslednici često dolazimo u našu nesuđenu kuću kada nam je potreban neki dokument jer smo rođeni na teritoriji opštine Savski venac - kaže Jovanka Savinšek.

Uz fabriku tekstila, gajtana i pletiva „Jovanović, Popović i komp.“ (današnje preduzeće TIG u Grdelici) i kuće u Ulici kneza Miloša, spisak konfiskovane imovine porodice Jovanović je podugačak.

Oduzeta im je i zgrada u centru Leskovca, a na tom mestu kasnije je izgrađena Robna kuća „Beograđanka“. Ostali su i bez zgrada u kojima su sada otkupljeni stanovi, sedamdesetak manjih nekretnina, kao i desetine hektara zemljišta pored autoputa. Jovanovićima je konfiskovana i vila na Hisaru koju je Jovan za rođendan poklonio suprugi Ljubici.

N. Erac

Izvor: Blic