Petrovaradinska tvrđava

Gibraltar na Dunavu

epotica na Dunavu građena je od 1692. do 1780. godine po sistemu francuskog inženjera markiza Sebastijana Vobana. Delo je austrijskih vojnih inžinjera, i u to vreme je važila za neosvojivu. Prostire se na preko 112 hektara sa četiri nivoa i 16 kilometara podzemnih tunela - laguma, i pravo je čudo arhitekture.

Sat na tvrđavi je atrakcija i priča za sebe. Velika kazaljka pokazuje sate a mala minute. To je napravljeno tako da bi stanovnici Novog Sada, Petrovaradina i lađari mogli sa velike udaljenosti videti koliko je sati.
Petrovaradinska tvrđava je važno kulturno sedište od 1951.godine. Više od 200 umetnika iz udruženja "Likovni krug" je najveća kolonija umetnika u Evropi sa 88 ateljea iz svih oblasti umetnosti, koja živi i radi na tvrđavi. Ovo udruženje postoji više od pola veka i deo je kulturnog identiteta Novog Sada. Posetioci, osim što mogu kupiti sliku ili neko drugo umetničko delo, mogu razgovarati sa umetnicima i osetiti atmosferu ateljea i stvaranja umetničkih dela.

Poseban ugođaj je sedeti na terasi Petrovaradinske tvrdjave, bilo da pijete omiljeni espresso ili uživate u kvalitenoj hrani i usluzi. Na terasi se nalaze tri ekskluzivna restorana, jedan nacionalne kuhinje i dva internacionalna, tajlandski i italijanski. Posle možete u obilazak celog kompleksa u kojem su najinteresantniji muzej, obilazak katakombi kao i sama šetnja po tvrđavi, gde imate lep pogled na Dunav.


Na tvrdjavi postoje klubovi i kafići koji su sastavni deo ambijenta. Leti se na tvrdjavi dešava najveći i najbolji muzički festival u Evropi Exit, pa je to još jedan dobar razlog da obiđete ovaj spomenik kulture. U podnožju tvrdave, iza restorana Trag, se nalazi konjički klub Petras gde možete jahati konje. U konjičkom klubu se nalazi 14 rasnih grla, 7 preponaša i 5 grla za školu jahanja i rekreativno jahanje.

   



Izvor: Serbiatouristguide

Beogradska tvrdjava

Srce Beograda


Beogradska tvrdjava je istorijsko srce Beograda i mesto koje najbolje oslikava prošlost ovog grada. Zbog Kalemegdanskog parka je svi zovu Kalemegdanska tvrdjava. Podignuta je početkom prvog milenijuma kao palisada sa zemljanim bedemima da bi se tokom vekova razvijala u rimski kastrum (II vek), vizantijski kaštel (VI i XII vek), srednjevekovnu utvrdjenu prestonicu srpske despotovine (XIII i XV vek) i na kraju austrijsku i tursku artiljerijsku utvrdu (XVII i XVIII vek). Beogradska tvrdjava je predstavljala jedno od najjačih vojnih uporišta u Evropi. Gradjena je prema projektima generala Nikole Doksata Demoreza, Švajcarca u austrijskoj službi.

Kalemegdanski park
Naziv Kalemegdan odnosi se samo na prostorni plato oko tvrdjave koji je osamdesetih godina 19. veka pretvoren u park. Plato je, dok je tvrdjava bila glavno vojno uporište Beograda, služio da se neprijatelj osmotri i sačeka za borbu. Zbog toga i njegovo ime potiče od turskih reči kale - polje i megdan - borba. Turci su Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir sto znači „breg za razmišljanje“.

Danas je tvrdjava svojevrstan muzej prošlosti Beograda i sa Kalemegdanskim parkom čini jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu u okviru Kalemegdanskog parka. Beogradjani vole da se šetaju u podnožju njenih zidova i nadovezanim parkovima sa neizbežnim pogledom na donji grad i Dunav. Kalemegdan obiluje mnoštvom spomenika, Vojnim i Prirodnjačkim muzejom, crkvama, zoološkim vrtom, sportskim terenima i restoranima čija su vrata uvek otvorena za posetioce.
Kalemegdanskom parku prilazi se iz Knez Mihailove ulice (ulaz na Veliki Kalemegdan) i iz Uzun Mirkove ulice (ulaz na Mali Kalemegdan). Na Kalemegdanu se nalaze umetnicki paviljon "Cvijeta Zuzoric", muzicki paviljon, veliko stepenište.

   

Dvorac Fantast

Najlepši u Vojvodini

Kada je sagrađen, dvorac Fantast je  odslikavao svu moć i bogatstvo njegovog tadašnjeg vlasnika Bogdana Dunđerskog. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi: žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Bogdan Dunđerski je drugovao sa čuvenim slikarem Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Ðorđa,  Prediću je poverio da oslika ikonostas.

Više od polovine celokupnog imanja  je nekad zauzimala ergela koja je brojala oko 1.400 rasnih konja. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja.

Dvorac Fantast se nalazi nedaleko od Bečeja i spomenik je kulture od velikog značaja. Danas je renoviran u luksuzni hotel gde dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko - engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni i jezero. Turisti koji posete kapelu Sv. Đorđa mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto je posebno intersantno za venčanja.

Fantast je mesto koje vredi doživeti.

Golubac

Golubački grad - srednjovekovna tvrđava

Golubac je grad u kojem se viševekovno kulturno nasledje prepoznaje na svakom ćošku, na zidovima ili u kuli, oslikavajući se u veličanstvenoj arhitekturi.Ova srednjevekovna tvrdjava nalazi se u Nacionalnom parku Ðerdap, uzdignuta na visokim liticama, a smeštena na mestu na kom se Dunav sužava.

U istorijskim analima, tvrđava je prvi put spomenuta u vreme ratovanja srpskog cara Dušana sa mađarskim kraljem Robertom Anžujskim. Golubac je dugo bio utočište ugarskih vladara, ali je često privlačio srpske, a kasnije i turske osvajače. Od 1427. do 1867. godine, sa povremenim prekidima, Golubac je bio pod turskom upravom.Osim Golubačke tvrđave, ovaj grad je prepun atraktivnih istorijskih spomenika. Nalazi se u blizini Lepenskog vira sa kojim stvara turističku celinu.

Ime grada Golupca prepoznatljivo je i ljubiteljima sportskog ribolova, a zbog stalnih vetrova i širine Dunava od gotovo šest kilometara, Golubac se ponosi titulom Jedriličarskog centra Srbije sa najboljim uslovima za jedrenje na reci u čitavoj Evropi.         

   

Smederevska tvrđava

Jedna od najvećih tvrđava u Evropi


Smederevska tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, na ušću reke Jezave u Dunav.
Podignuta je u periodu od 1428. do 1430. godine, u doba vladavine despota Ðurda Brankovića, sa namerom da u nju smesti sedište civilne i crkvene vlasti.

Ova tvrđava predstavlja najmonumentalniji spomenik vojnog karaktera u Srbiji i jedno od najvećih srednjovekovnih utvrđenja. Služila je kao glavno uporište protiv turskih napada, a kada je 1459. godine pala u ruke Turaka, to je u isto vreme značilo i kraj srpske srednjovekovne države. Smederevo je postalo glavni grad Smederevskog sandžaka, važno strateško uporište i trgovačko središte.

Dunav, Jezava i Petijevski potok uslovili su trougaonu osnovu tvrđave, podeljene na Mali i Veliki grad. Na bedemima prema kopnu, lako pristupačnoj strani, ima najviše kula. Mali grad je posebno utvrđen vladarski dvor, okružen vodom, a u Velikom gradu nalazi se kompleks mitropolije i objekti za stanovništvo. Mali grad opasuje šest kula, od kojih je na jednoj sačuvan natpis o despotu Ðurdu i vremenu podizanja, a Veliki grad opasuje devetnaest kula.


Kule su široke oko 11 metara, a visoke 20 metara i bile su obezbedjene topovima. 1480. godine Turci su dozidali po jednu kulu na sva tri ugla, kao i kulu na sredini varoškog bedema.

Smederevska tvrđava je istorijski  i arhitektonski interesantno mesto koje turista treba  se poseti.

    

Soko grad

Stari grad tvrdjava


Soko grad je tvrđava u zapadnoj Srbiji koja je vekovima bila pod vlašću tuđina. U njoj su se Turci najduže zadržali i konačno je 1867. godine predali knezu Mihajlu Obrenoviću. Soko grad je jedan od poslednjih bastiona turske vlasti i dominacije u Srbiji i ujedno jedan od najozloglašenijih mučilišta pravoslavnog stanovništva. S pravom je nosio epitet “sultanove cure“ ili “sultanove neveste“.

Soko grad je danas u ruševinama, obraslim mladom šumom i šipražjem. Postoje ostaci bedema i kula, a u samoj utvrdi podignut je betonski plato i veliki krst. Uz kolski put od manastira do utvrde (tj. do platforme sa krstom) nalazi se deset kapela od kamena na kojima je ispisana po jedna Božija zapovest.

U podnožju grada, u izvorištu Sokolske reke, nalazi se i manastir Svetog Nikole. Danas je to najveći manastir posle Hilandara, sa 7000 kvadrata korisne površine, konakom, bibliotekom, mnoštvom ležajeva i soba po hotelskim standardima, slapovima vode, jezerom. Budući da je reka bogata pastrmkom izgraden je ribnjak kao i vodenica i česma sa izvorskom planinskom vodom.

Osim razgledanja ovog istorijskog kompleksa, posetioci mogu da uživaju u gostoprimljivosti meštana i tradicionalnim specijalitetima kao što je šljivovica, kajmak i sir. Bogati prirodni predeo omogućava različite sportske aktivnosti, naročito planinarenje.

Tvrđava u Baču

Najstarija tvrdjava u Vojvodini


Iako delimično razrušena pre tri veka, tvrđava u Baču, nekadašnje vojno uporište moćnih mađarskih i turskih vladara, svojom arhitekturom i danas ostavlja impresivan utisak. Ovaj dragoceni spomenik srednjevekovne kulture podigli su Mađari u XI veku, a mađarski kralj Karlo Robert Anžujski dogradio ga je u XIV veku i potrudio se, da po izgledu i obliku ovo utvrđenje podseća na građevine francuske gotike iz tog vremena. Grad i tvrđava doživeli su svoju renesansu krajem XV veka, kada je u Baču boravio biskup Petar Varadi koji je osim obnove grada, reku Mostongu proširio tako, da su i lađe lako stizale do utvrđenja.

Ubrzo posle pobede Turaka nad mađarskom vojskom u Mohačkoj bici 1526. godine, tvrđava pada pod upravu osvajača, čije je utvrđenje bila do 1686. godine.Za vreme Rakocijeve bune 1705. godine, tvrđava je u velikoj meri oštećena i ostaje napuštena. Vremenom je i Mostonga presušila, pa je Tvrđava osim bez svojih kula, ostala i bez reke kojom su vekovima stizali brodovi vojnih velikana, kraljeva i plemića.

U Bač vredi doći zbog tvrdjave a i zbog Franjevačkog samostana, manastira Bodjani, jezera Provala i turskog kupatila hamam, jedinog u Vojvodini.

   

Маглич

Маглич је средњевековна утврда у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврда подигнута уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Средином 2006. године је тврђава затворена за посетиоце због иструлелости дрвених платформи у кулама које би могле попустити под човечијом тежином.
Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m, улази се кроз две капије. Он има издужену основу и простире се правцем југозапад-североисток. Са три стране брдо на коме се утврда налази окружује Ибар, док се на четвртој страни тј. крајњем североисточном крају налази шанац усечен у стену. Изнад шанца се уздиже 1. кула (Донжон) са тзв. малим градом, док је камен извађен из шанца уграђен у тврђаву. На супротном, југозападном, крају смештене су једна уз другу три куле (6, 7. и 8.) које су контролисале прилаз низ Ибар, чије је корито неколико километара пре Маглича готово праволинијско, тако да се те три куле уочавају са велике удаљености.

У Маглич се улази кроз капију (I) смештену на северном бедему између 1. и 2. куле, док се други улаз (II) тј. излаз налази насупрот ње у 3. кули. Унутар утврде изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени.
Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру од нових најезди, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране.

Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу.

Развој српске средњевковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврда у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.

Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Отоманској империји непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06.1459. када и цела српска деспотовина.
Маглич,гравира из XVII века

Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника.

Након турског пораза под Бечом 1683. године,Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима.

Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада,али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остале утврде широм Србије, па и света.

Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара.Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке,што је он и учинио.
После Првог светског рата извршена је делимична санација тврђаве захваљујући прилозима и раду народа из њене околине о чему данас само сведочи остатак плоче постављен том приликом.

Већи конзерваторски радови изведени су крајем `80,када су постављене и дрвене степенице,ограде,спратови и дрвена терасица на 8. кули.Са распадом СФРЈ престали су даљи напори да се заустави пропадање и доврши обнова тврђаве која монунентално делује свима који поред ње пролазе путујући Ибарском магистралом.
Остаци цркве и дворца

Данас се подно ње сваке године креће на тзв. весели спуст који представља својеврсну атракцију овог краја и сваке године привлачи све већи број људи.Врло честе туре сплаварења Ибром најчешће се завршавају под градом на лиду или се ту заустављају ради предаха,што још више повећава туристичку атрактивност коју Маглич нуди.До недавно се ту налазила и скела,али је она почетком XXI века уклоњена,али о њеном боравку сведочи сајла која и даље повезује две обале Ибра.У исто време је постављен и нови пешачки мост преко Ибра на месту старог који је постао несигуран.Током летњих месеци на малом лиду често се могу видети људи који кампују на дивљака уживајући у лепотама реке.

Ибарска магистрала је током 2005. године реновирана,а на простору подно Маглича је проширена.Изграђен је велики паркинг са чесмом и пропратним туристичко-угоститељским објектима,тако да се ту све већи број аутобуса зауставља на свом путу.

Средином 2006. године главна капија (I) је закатанчена да би се спречио улазак посетилаца у тврђаву, јер је она постала небезбедна за туристичке обиласке због иструлелости дрвених платформи у кулама.Међутим мали улаз(II) је отворен и кроз њега је могуће ући у утврду.

У самој утврди су најчешћи посетиоци ипак краве,које се често у потрази за добром испашом и заклоном од летњег сунца ушетају у утврду кроз увек отворену капију(I).

Источни бедем је скроз обновљен,западни је до пола зарушен,док је на северном грудобран до пола разрушен,али је стаза опстала.Основе зида који је раздвајао мали град тј. стену на којој су 1. кула и резервоар(VI),данас се једва назире.Већина кула је у добром стању,осим 2. и 5.(западна страна),али су врхови са грудобраном обновљени само на 6. и 8.Дрвеним спратовима,степеницама,оградама и терасицама,постављеним крајем `80 дуж кула и бедема на источној и јужној страни,полако пролази време и оне ће врло ускоро почети да представљају опасност по посетиоце,тако да би их требало у што скоријем року заменити или уклонити да се не понови катастрофа из Голупца.(*) Због тога је главни градски улаз(I) затворен средином 2006. године да би се онемогућио улаз посетиоцима ради њихове личне безбедности. Прилаз улазу у 1. кулу је немогућ,док су дрвени спратови и степенице у њеној унутрашњости одавно иструлеле.

Дуж целог западног зида виде се остаци тј. темељи зграда које су се ту налазиле.Најочуванија је палата(без крова и пода) и засвођени силаз у њен подрум у коме данас уместо вина бораве купине.На крајњем југу је једина зграда са кровом,која је током обнове Маглича крајем `80 коришћена као радничка барака.Преко пута палате(III) назиру се темељи цркве(IV) са нешто очуванијим источним зидом.У утврди су опстале и две цистерне у којима и данас има воде.Надземни зидови прве(V)(некадашњи бунар) су и скроз порушени,иако у њој и даље има воде,а преко ње је пребачена плехана плоча да би се спречило упадање стоке и људи,што међутим није спречило флаше и осталу амбалажу да стигну на њено дно.Други(VI) резервоар,попут првог(V) има воде,али и не само воде,међутим он није покривен.Гледан одозго за време летње жеге потсећа на какав шафољ у коме се хлади пиће,неког од оних многобројних продаваца који посећују плаже током летњих месеци.

Преузето са википедије.

Јел има неких статистичких података које су од ових тврђава најпосећеније....верујем да су то Београдска и Петроварадинска јер највише локалаца ту долази...али по бројкама туриста?

E pa sad mi krivo gde su mi svi ti snimci jer sam mnogo voleo da se pentram i idem u zabačenje tvrđave, omiljene srpske iz srednjeg veka!!! Oblčak samo teaj, ova tema je kao za mene stvorena 

odlicna tema, bravo Oblachak   

hvala  bice jos tekstova 

ДВОРЦИ У ВОЈВОДИНИ, КУЛТУРНО ДОБРО И СВЕДОЦИ МИНУЛИХ ВРЕМЕНА
О сјају и пролазности
Још у тим барокним и класицистичким дворанама одјекују раскошна балска музика, звекет накита и потпетица, жагор на много језика. Ту се на пријеме долазило чак из Беча, Пеште и Београда, игране су легендарне карташке партије, пуцано у јабуку на глави једне грофице, плакало се за женама и коњима. Лаза Костић је ту ”са дна живота” певао Ленки Дунђерски, Франц Лист у деветој години имао први јавни наступ, краљица Марија Карађорђевић долазила у породичне посете са синовима Петром, Андрејом и Томиславом... У некима од њих данас су музеји, библиотеке, школе, хотели, а неки су, на жалост, потпуно напуштени

Пише: Хелена Дуковић
Фотографије: Драган Боснић


Стари војвођански дворци су попут времешних лепотица које, упркос борама, плене грациозношћу и отменошћу. Осим што су велелепне, ове грађевине изузетне вредности су најживописнији сведоци некадашњег живота, богатства, али и краха својих чувених власника. Сваки је прича за себе, пуна легендарног, бајковитог, али и историјског.  На њима су приређивани балови, служено је најбоље вино, даме су поносно шетале своју бечку тоалету, а господа на картама губила читаве иметке, па чак и своје жене.
Грађени су од XVIII до почетка XX века, у стилском распону од барока до класицима. По угледу на сличне дворце у Аустро-Угарској и у другим европским монархијама, подизали су их имућни земљопоседници, барони, грофови, генерали и остали финансијски моћници, на поседима које су углавном добијали на поклон од бечког двора за војне заслуге. Лепоту тих здања употпуњују пространи уређени паркови. Од 28 двораца, колико их има у Војводини, најлепши и најпознатији су ”Фантаст” код Новог Бечеја, затим дворци у Челареву, Кулпину, Ечки... О њиховом значају сведочи и податак да су означени као културна добра, са статусом споменика културе од изузетног значаја. Неки су претворени у музеје, библиотеке, школе или хотеле, али има и оних који су потпуно напуштени.

СНАГОМ ЗАБРАЊЕНЕ ЉУБАВИ

Најлепши дворци и летњиковци тога доба у Војводини били су у власништву најимућнијих породица, међу којима предњаче Дунђерски. Потичу из Гацка у Херцеговини. Легенда каже да је Аврам Дунђер крајем XVII века, радећи као надничар, ископао ћуп злата. Његов син Гедеон, Геца, за тај новац купио је имање код Бечеја. Међутим, обогатили су се захваљујући Гедеоновом сину Лазару Дунђерском (1833-1917), који је трговао житом и другом робом. Новац је затим улагао у земљу, купујући имања од мађарске властеле. У његовом власништву је било 42.000 јутара земље. Породични хроничар Трива Милитар записао је да је Лазар устајао пре зоре, лично надгледао радове и давао упутства при обради земље. На прелазу између два века ојачао је и као индустријалац. Градио је и куповао фабрике, млинове, подигао и две пиваре. Његови синови Гедеон и Ђорђе наставили су очевим стопама, док им читав иметак после Другог светског рата није одузет (”национализован”).
Најпознатији и архитектонски најспецифичнији војвођански дворац је ”Фантаст”, удаљен је 12 километара од Бечеја. Сазидао га је 1915. Богдан Дунђерски. Имао је 2.600 јутара земље, али пољопривреда није била његова страст, него коњи, карте и (наравно) жене. Због ексцентричног живота, овај окорели нежења и боем ушао је у многе приче, а најчувеније су везана управо за ”Фантаст”. Ово славно здање, са предивним парком, базеном и кулом са које је посматрао своје имање, изградио је да би ту могао да приређује балове и дружи се са најзначајнијим људима тога доба.
Иако је могао да има било коју девојку, Богдан се заљубио у црнокосу лепотицу Мару, жену свог ковача. Како није могао или није хтео њоме да се ожени, саградио јој је кућу поред дворца, да би му увек била у близини. Ни њеном мужу није остао дужан. У Србобрану му је отворио ковачку радњу.
Поред дворца, Богдан је подигао и Капелу светог Ђорђа, коју је осликао знаменити Урош Предић, иначе породични пријатељ Дунђерских. По Богдановој жељи, што је куриозитет овог иконостаса, уметник је Богородици дао Марин лик. Богдан Дунђерски је сахрањен управо у тој капели, а једини наследник имања је, опет по његовој изричитој жељи, Матица српска.
Данас је ”Фантаст” ексклузиван хотел, а у винском подруму се налази ресторан.

ПОВЕСНИЦА КУЛПИНСКИХ ДВОРАЦА

У Кулпину, двадесетак километара од Новог Сада, налазе се два дворца, један поред другог, окружени прелепим парком и реновираним помоћним зградама. Иако се не зна тачна година њихове изградње, помињу се још 1745. када их је царица Марија Терезија доделила племићкој породици Стратимировић за ратне заслуге. Наиме, Богић Вучковић Стратимировић је 1737. у родној Херцеговини са браћом подигао устанак, помажући аустријску војску у рату против Турака. Као израз царске захвалности, Стратимировићи су по доласку у Бачку, најпре примили племићку титулу, а онда им је припао Кулпин. Њиховој лози припада и чувени Стеван Стратимировић, који се 1784. замонашио, да би шест година касније постао карловачки митрополит. Изданак те аристократске породице је и генерал Ђорђе Стратимировић, велики дипломата који је на Мајској скупштини 1848. изабран за председника Српског главног одбора.
Међутим, Стратимировићи су значајно осиромашили, па су били приморани да продају посед. Тако је дворац у Кулпину 1863. добио нове власнике – мађарску племићку породицу Маћаша Шемзе. Ни они нису дуго уживали у лепоти овог здања, већ су га двадесет шест година касније, из истих разлога као Стратимировићи, продали Лазару Дунђерском. Он је оба дворца купио за свог старијег сина Ђорђа, који је баш био дипломирао пољопривреду, па је имање претворио у огледно добро.
Међу мештанима Кулпина Ђорђе је упамћен као вредан домаћин, који је унапредио пољопривреду на овим просторима. Будући да се оженио рођаком владарске породице Карађорђевић, чести гости кулпинског дворца били су и краљица Марија са синовима, принчевима Петром, Андрејем и Томиславом. Стилски и временски, обе грађевине припадају епохи класицизма. Велики дворац је данашњи изглед добио после рестаурације 1912, по пројекту архитекте Момчила Тапавице.
Кулпински дворци су окружени велелепним парком који се простире на четири хектара, једним од најлепших радова пејзажне архитектуре код нас. С предње стране негован је француски парк, с уређеним цветним лејама и шишаном живом оградом. Са задње стране дворца, према дубини имања, простире се енглески парк са широким ливадама, стазама за јахање и асиметрично распоређеним примерцима дрвећа и другог зеленила. Парк красе борови, јеле, липе и колоније кестена, али и неке егзотичне врсте дрвећа. Тиса, стара око 120 година, међу мештанима позната и као широка јела,  у Кулпин је донесена чак из Аргентине.

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Дворац у Челареву је још је једно изузетно здање за које су везане бројне легенде. Ту, надомак Бачке Паланке, саградио га је 1798. Леополд Марфи, угледни правник и племић из Бачке. Међутим, 1819. купује га велепоседник и индустријалац Јосиф Полимбергер и девет година касније даје у мираз ћерки Каролини (Шарлоти) која се удала за племића Николу Безередија. Нови власник, упамћен као велики доброчинитељ, у почетку је живео са својом породицом у старом дворцу, али је одлучио да изгради већу зграду. Планове је направио бечки архитекта чије име није познато, а зидање дворца је отпочело у пролеће 1834. Зграда је завршена 1837. године (тај датум, римским цифрама, истакнут је на зачељу дворца).
О унутрашњости дворца после изградње се мало зна. У неким списима наводи се да је зграда била осликана фрескама. Око здања је парк, уређен у стилу енглеских вртова, толико леп да се о њему причало по целој Угарској.
И овај дворац је дошао у посед Дунђерских. Безередијев син Бела продао га је 1882. Лазару Дунђерском. Управо ту почиње надалеко позната прича о љубави остарелог песника Лазе Костића и младе лепотице Ленке Дунђерски. Управо у дворцу у Челареву Ленка и Лаза су се упознали и проводили највише времена заједно, а песник, иначе породични пријатељ, у дворцу је имао чак и своју собу. Свестан огромне разлике у годинама Лаза је туговао. После изненадне Ленкине смрти, скрхан болом, оженио се дугогодишњом вереницом Јулом Паланачки, коју није волео. Ленки у спомен, написао је једну од најлепших песама српског језика, Santa Maria della Salute, у којој тражи опрост за своје грешне мисли:
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
...
Опрости мени грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

ГРОФИЦА НА ТАЛОНУ

У близини Новог Бечеја је дворац-летњиковац грофа Ивана Ивановића који је у мираз донела старија кћерка Лазара Дунђерског, Емилија. Окружен је великим парком, а у подруму је постојала куглана. И данас на некадашње раскошне балове подсећају прилази за кочије са обе стране главног улаза.
Међутим, дворац је ушао у причу пре свега због раскалашног живота његовог власника, грофа Ивановића. Једном је, веле, на картама изгубио не само посед, већ и своју жену Емилију. Да би гротескно било зачињено и страшним, добитник је предложио да гроф из пушке гађа јабуку на глави супруге. Ако погоди јабуку, а не главу, све добија назад. Гроф, иако пијан, успео је да поврати изгубљено имање, али не и Емилију. Никада му није опростила ту срамоту и заувек га је напустила.
Стари карташки сто – на ком су улози били дворац, имање и жена – и данас се налази у дворцу.

***
Музеј
У великом дворцу у Кулпину данас је Пољопривредни музеј. Основан је 1993. као једина музејска установа у земљи за изучавање аграрне прошлости. Цео комплекс је под заштитом државе, као споменик културе. Осим два дворца, ту су и ковачница, коњушница и житни магацин. Реконструкцијом житног магацина, музеј је добио јединствени изложбени и галеријски простор.

***
Инквизитор и Фантаст
Колико је Богдан Дунђерски волео коње сведочи и податак да је по једном дао име своме дворцу. Његов коњ Фантаст је 1932. на београдском хиподрому, као трогодишње грло, победио у све три трке и освојио све титуле. Када је угинуо, Богдан га је сахранио на свом имању, на којем ће и будућем дворцу име дати по ату.
Ипак, од преко хиљаду коња у својој ергели, највише је волео Инквизитора. Само га је он јахао и на њему обилазио имање. Када је и овај његов љубимац угинуо, сахранио га је уз ограду ергеле и подигао му споменик у облику потковице.

***
Први наступ Франца Листа
У селу Ечка код Зрењанина налази се дворац-каштел породице Лукач. Богати јерменски трговац стоком Ђорђе Лукач имање је добио од Марије Терезије, а његов син Лазар Јанош на имању је направио пивару и ергелу са 150 коња. Зграда ”Каштела” у свом данашњем облику настала је 1820. Записано је да је на свечаном отварању дворца гостима свирао тада деветогодишњи Франц Лист, коме је то био први јавни наступ.

***
Седамдесет два
Спремајући се да се отиснемо на овај пут, разастрли смо пред собом мапу са уцртаним дворцима у Војводини. И са својим извесним предзнањем, остали смо изненађени густином те мреже. Не бејасмо лењи, па смо избројали – има их, што би се рекло регистрованих, 72!

Текст и слике пренети са...

Bio u Felix romuliani... Fantastična je !