Seks i cenzura na filmu
Polovinom oktobra u Londonu će biti prikazani filmovi koji su zbog eksplicitnih scena seksa skraćivani ili zabranjivani

Filmovi koji su, na osnovu odluke zvaničnih cenzora, bili skraćivani ili zabranjivani u Velikoj Britaniji biće prikazani od 18. do 25. oktobra na festivalu „Zavedeni: Seks i cenzura na filmu” u Barbiken centru u Londonu, kao deo izložbe o reprezentaciji seksa u umetnosti.

Prvi zabranjeni film u Britaniji bio je „Budala je to” Frenka Pauela iz 1915. godine, koji je ocenjen „moralno neprihvatljiv”. U tom filmu Teda Bara je tumačila lik fatalne žene zbog koje oženjeni, porodični muškarac zapostavlja posao i napušta porodicu. Britanski odbor za klasifikovanje filmova zabranio je svojevremeno i film „Poslednja žena” sa Žerarom Depardjeom čija će integralna verzija biti prikazana na festivalu, kao i prva verzija kultne „Lolite” Stenlija Kjubrika iz 1962. godine.

Upitan polovinom marta 1963. godine u intervjuu za časopis „The Queen Magazine” zašto je „Lolita” uzdrmala Britaniju i zašto je skraćivana, Kjubrik je odgovorio:

– Pa to je „Lolita”, samo jedan komentar društva.

„Lolita” je realizovana po istoimenom romanu Vladimira Nabokova koji je i potpisao scenario filma. Iako je film bio ocenjen „delom koje forsira erotiku i nedoličnu emotivnu vezu”, Kjubrik je smatrao da je osnovna mana filma, upravo, nedostatak erotike.

– Zbog pritiska Katoličke legije za pristojnost i pravila produkcije, nisam dovoljno dramatizovao erotski aspekt glavnih junaka i zbog toga krivim sebe. Hambertova seksualna opsednutost Lolitom je tek nagoveštena, i mnogi su suviše brzo pogodili da je on zaljubljen u nju. U romanu se to otkriva tek na kraju, kada ona više nije nimfa već aljkava trudna žena iz predgrađa, i taj susret, kao i njegova iznenadna spoznaja ljubavi, je najdirljiviji trenutak. Kada bih ponovo snimao film naglasio bih erotsku komponentu njihovog odnosa, sa istom težinom koju je dao Nabokov. To je jedini aspekt filma koji se opravdano može kritikovati – objašnjavao je Kjubrik krajem 1970. godine

U okviru festivala cenzurisanih filmova biće održano predavanje o filmovima i estetici rediteljke Katrij Breja, autorke filma „Romansa Iks”. Na programu su: „Profesorka klavira” Mihaela Hanekea, „Otpozadi” Gaspera Noe sa Monikom Beluči i Vinsent Kasel koji je upamćen po višeminutnoj sceni brutalnog silovanja, „Sudar” Dejvida Kronenberga i „Poslednji tango u Parizu” Bernarda Bertolučija.

„Poslednji tango u Parizu”, delo italijanskog reditelja iz 1972. godine, je drama o odnosu mlade devojke iz građanske porodice i udovca koji se sreću u Parizu. Oni vreme provode u praznom stanu, skrovištu u kojem strasno vode ljubav, a van tog prostora ne pokušavaju ni da se upoznaju.

Kada se pojavio, „Poslednji tango u Parizu” je izazvao skandal. Film je bio zabranjen u Italiji od 1972. do 1986. godine, kada je integralna verzija u trajanju od 290 minuta prvi put javno prikazana. Film je bio cenzurisan širom sveta, a u Severnoj Koreji je još uvek zabranjen.

Mnogi cenzori su se učili na Bertolučijevom filmu. Postojale su razne verzije filma, od one „originalne” do one od 126 minuta koja je prikazivana i u SFR Jugoslaviji, do nekih mnogo kraćih.

Šta je to uzbudilo duhove moćnika u postšezdesetosmaškoj Evropi, postvijetnamskoj Americi i grimiznom SSSR, odnosno u nekim zemljama gde su rolne filma čak spaljivane?! Da li su to bili eksplicitno prikazivanje muškog i ženskog polnog organa, obnažena tela Marije Šnajder i Marlona Branda ili činjenica da je seksualna revolucija bila jedina uspešna u prošlom veku? To se nije smelo priznati ili bar ne tako kako je to učinio Bertoluči. Da li je, međutim, Bertoluči u „Poslednjem tangu u Parizu” bio samo prorok novog milenijuma čija je sve prepoznatljivija odlika – bezosećajnost?

--------------------------------------------------------------------------

Šta deca ne smeju da gledaju?

Kategorizacija zabrane prikazivanje filmove za decu i omladinu zasniva se na određivanju zastupljenosti ne samo erotskih i pornografskih scena, već i prikazivanja golog ljudskog tela, nasilja, mučenja i ubistava, kao i tema, vulgarnih reči koje se izgovaraju i prikazivanja korišćenja narkotika. Filmovi dobijaju oznake 12, 15 ili 18 što znači da deca mlađa od 12, 15 i 18 godina ne bi trebalo da ih gledaju. Oznaka P18 znači da film može da se prikazuje samo u određenim bioskopima ili da je reč o pornografskim ili erotskim filmovima, oznaka PG znači da film ne bi trebalo da gledaju deca mlađa od osam godina, a ukoliko imaju od osam do 13 godina onda je neophodno da su u pratnji roditelja.

--------------------------------------------------------------------------

Cenzura u Jugoslaviji

U SFR Jugoslaviji je postojala politička cenzura koja je iznedrila „crni talas”. Do 1973. godine u SFRJ je proizveden 531 film, a zvanično je sudski bio zabranjen samo jedan – omnibus „Grad” Kokana Rakonjca, Marka Bapca i Živojina Pavlovića. Gledajući tako, tadašnje jugoslovensko društvo bilo je jedno od najdemokratskijih u svetu. Pažljivo kontrolisano odlaganje prikazivanja pojedinih filmova (čak oko 40) koji nisu bili „politički” podobni bilo je malo poznato tadašnjoj javnosti.

Ivan Aranđelović

Izvor: Politika