Venera 1

12. februara 1961. godine, u 00:34:36 UTC Sovjetski Savez je na Veneru lansirao prvu međuplanetarnu sondu u istoji ljudi. Venera-1 automatska interplanetarna stanica ili Venera 1 bila je 643,5kg teška koja se sastojala od cilindričnog tela raspona 105cm na i ukupne visine 203,5cm. Bila je pod pritiskom od 1,2 atmosfere tečnog azota. Dva solarna panela su se nastavljala na cilindar, puneći srebro-cink baterije. Postojala je i antena dužine dva metra koja je služila za slanje podataka sa Venere na Zemlju na 922,8MHz. Druga, 2,4 metra dugačka antena koristila je za slanje kratkotalasnih signala tokom dela misije blizu Zemlje. Dodatne antene zakačene na solarne panele služile su za upravljanje letelicom sa Zemlje.
 
Sonda je bila opremljena naučnim instrumentima, uključujući magnetometar zakačen na antenu, dve jonske zamke za merenje solarnog vetra, mikrometeoritske detektore, gajgerov brojač i natrijum jodid scintilator za merenje kosmičkog zračenja. Uređaj zakačen na jedan solarni panel merio je temperature eksperimentalneobloge. Moguće je da su bili zakačeni i infracrveni i ultraljubičasti radiometri. Letelica je imala motor KDU-414 za korekcije srenjeg kursa. Kontrola temperature je ostvarivana kroz motorizovane termalne otvore.

Sovjetski eksperti su lansirali Veneru 1 u dva koraka. Prvo su postavili sedmotoni Sputnjik 8 na orbitalni parking oko Zemlje sa raketnog lansera Molnija. Sonda je ka Veneri lansirana sa orbite 229 × 282 km sa četvorostepenim motorom. To je bila prva demonstracija visoko efikasnog manevra lansiranja iz orbite. Motor 11D33 je bio stepenasti-sagorevajući-ciklični raketni motor, kao i prva upotreba ullage engine[potreban prevod] koji omogućava raketi na tečno gorivo da se pokrene iz bestežinskog stanja.

Obavljena su tri uspešna teleometrijska zadatka: sakupljanje podataka o solarnom vetru i kosmičkom zračenju blizu Zemlje, na Zemljinoj magnetopauzi i, 19. febraura na udaljenosti od 1.900.000km. Posle pronalaska solarnog vetra pomoću Lune 2, Venera 1 je dala prve potvrde da je ta plazma jednoliko prisutna u dubokom svemiru. Sledеći teleometrijski zadatak nije uspeo sedam dana kasnije. 19. i 20. maja 1961. Venera 1 je prošla na 100.000km od Venere i ušla u heliocentričnu orbitu. Slabi signali sa Venere 1 su se mogli detektovati uz pomoć Britanskog radio teleskopa na Obali Džodrel i tokom juna. Sovjetski inženjeri veruju da je Venera 1 zakazala usled pregrejansoti senzora koji je bio u pravcu Sunca.

Stvaranje i slanje Venere 1 predstavlja važno vreme u proizvodnji svemriskih letelica: to je bila prva moderna planetarna sonda. Tokom većine vremena njenog leta, njena rotacija je bila stabilizovana. To je bila prva svemirska letelica koja je omogućavala korekcije srednjeg kursa pomoću ulaska u stanje troosne stabilizacije, a orijentišući se prema Suncu i zvezdi Kanopus. Da je došla do Venere, ušla bi u sledeće stanje troosne stabilizacije orijentišući se prema Suncu i Zemlji i koristeći po prvi put parabolične antene za odašiljanje podataka.

Izvor: Wikipedia