Земаљски и небески путеви нејаког

На ветрометини предања и историје, и тамо и овамо, цар Стефан Урош V и даље је загонетна личност наше средњовековне повести а посебно његова смрт


Како је краљ јурио краљевића


Живот Светог цара смештен је испред олтара цркве фрушкогорског манастира Нови Јазак

На општепознатој слици, огромном уљу на платну Паје Јовановића „Крунисање цара Душана”, с десне стране владара налази се његов тек проглашени деветогодишњи савладар, наследник и „краљ Србљем” кога благосиља први српски патријарх Јоаникије. Јединац цара Душана и царице Јелене није био инспирација потоњим сликарима да обележе и његово крунисање за цара које је, такође у Скопљу, обављено до краја 1355. године, непосредно након смрти најмоћнијег од свих владара из династије Немањића, али и јединог кога црква није прогласила за свеца. Цар Стефан Урош V имао је тада деветнаест година, мало мање него његов отац кад је у бици на Велбужду, 28. јула 1330. године, до ногу потукао бугарског цара.
Обележио га је зато народни певач, једини хроничар многих (и важних) збивања из прошлости. Мада владари нису пречесто бродили десетерачким галијама нашег средњовековног памћења, судбина последњег, седмог по реду, законитог господара немањићке Србије дотакла је струне и измамила сузу гуслара. Посебно у песми „Марко казује на коме је царство”.
Неприкосновени јунак наше епике, с мноштвом мана и неколико страхова, Марко Краљевић добио је од народног певача задатак да на Косову (а и где би па другде?!), одлучи „на коме је царство”. Мајка Јевросима га је на „жирирање” отпратила молбом: „Немој, сине, говорити криво/ Ни по бабу ни по стричевима/ Већ по правди Бога истинога...” I ту, на Косову, „код бијеле Самодреже цркве”, умало да гласовити син краља Вукашина Мрњавчевића прерано заврши с (ручним) радовима по народним песмама.
Кад је Марко пресудио речима: „Књига каже, на Урошу царство/ Од оца је остануло сину/ Ђетету је од кољена царство/ Њему царство царе наручио/ На самрти, кад је починуо...”, његов лаконоги отац толико се разгоропадио да су врховног судију од сјактавог сечива ханџара спасле само, очигледно наслеђене, брзе ноге. Марко је отутњао даље да, са све Шарцем и топузином, брани народ од зулума и да дели правду, док се Вукашин, у немоћном бесу што није успео да постане „калиф уместо калифа”, заплео у господске хаљине издајства, па чак и цареубиства.
Тако је то народни певач чуо и видео.


На ломачу, него шта!?


Заједно: цар Урош (лево) са краљем Вукашином на живопису цркве манастира Псача – 1365. година (репродукција из Галерије фресака у београдској Улици цара Уроша која сече Улицу цара Душана).

А имао је од кога и да чује и да види. Пре свега од оних ретких писмених који су успели да ишчитају „Житије цара Уроша” које је, 1642. године, исписао Пајсије Јањевац, српски патријарх од 1614. до 1647. године. Позивајући се на летописе, родослове, пећке хрисовуље али и предања, он је најдиректније оптужио Вукашина Мрњавчевића да је покушао да преотме власт млађаном цару Урошу, да је одлучујуће допринео распарчавању големог царства и, поврх свега, организовао убиство сина Душана Силног. И онда је Вукашина стигао „гнев Господњи” и казнио страшном погибијом на Марици.
Гнев је, потом, сишао у народ, па је несрећни цар, зависно од певача или приповедача, негде убијен у лову а другде отрован. И то све захваљујући „вероломном” Вукашину.
Повест, ова и оваква, дуго је сматрана за једину истину све док је, почетком 20. столећа, научно није оповргао први српски школовани историчар Иларион Руварац, потоњи архимандрит манастира Гргетег и ректор Карловачке богословије. И док Бранислав Нушић није понављао разред. Као што је својевремено изазвао јавну саблазан тврдњом да не постоје поуздани подаци о издаји Вука Бранковића (и не само то), тако је закључио да ни цара Стефана Уроша V није могао да убије краљ Вукашин Мрњавчевић, кога је Душанов јединац, као најмоћнију личност на свом двору, и именовао за савладара 1365. године. Једноставно, јер је Вукашин с братом Угљешом страдао у бици на реци Марици код Черномена, данашња Бугарска, 26. септембра 1371. године, а цар је умро 2. или 4. децембра, више од два месеца након погибије браће Мрњавчевић. Историја ни до данас није објаснила његову смрт.
Нешто слично, али на уметнички начин, још двадесетих година 19. века, покушао је да у свом једином делу прикаже и писац Стефан Стефановић. Ова „ужасно-жалосна игра” насловљена као „Смерт Уроша Петаго, последњег цара српског” младог писца (умро 1827, у двадесет првој години) толико је, по једној причи дотеклој до наших времена, разгневила митрополита Стефана Стратимировића да је све покушао да се докопа свих објављених примерака текста и да их спали. Пре шест година, у продукцији београдског Центра за културну деконтаминацију, на сцену га је поставила Мира Ерцег, насловну улогу тумачио је Слободан Бештић, а с ликом краља Вукашина борио се Миодраг Кривокапић.
Али, народно предање или такозвана родољубива историја никад се није лако и посве предавала. Тако је и у овој причи. На пригодном паноу пред портом фрушкогорског манастира Јазак, али и у пригодној књижици која може да се купи у цркви посвећеној Силаску Светог духа на апостоле, и данас стоји запис: „Крв моја као Авељова, на братоубицу Каина, вапије на Вукашина злохитрог вероломца и отимача мојега царства, наиме он је убио тело моје, али је Господ примио дух мој.” Мошти светог цара Уроша, кога је црква прогласила за свеца још крајем 16. века, налазе се у цркви, с леве стране олтара. Ћутљиво многозначне. Као и повест о њиховој судбини.


До Метеора и натраг

Све до Велике сеобе Срба 1690. године, мошти владара, чије је „нетрулежно тело 211 година после смрти у запустелом манастиру код Шареника пронашао један чобанин”, налазиле су се у Неродимљу, недалеко од Урошевца на Косову, места које је управо по њему добило име. А онда су, по свој прилици, делиле судбину избеглиштва, попут моштију кнеза Лазара и других светаца важних за памћење једног народа.
Поуздано се зна да су мошти цара Уроша Нејаког у манастир Јазак, на обронцима Фрушке горе, стигле 1705. године, у ковчежићу који је донео монах Христифор. Одатле су их преносили и до Врдника и Крушедола, да би се, након двадесетак година, коначно смириле у Јаску. И то је био почетак неговања култа Светог цара.

Народ је поред његових моштију тражио, а овдашњи списи кажу и налазио, не само утеху него и исцељење. Тако је забележен пример извесног Мустафе из Сарајева који је 1710. године излечен управо поред кивота, а у знак захвалности манастиру је даривао икону цара Уроша, као и ногу, такође у сребру. Турчин је вероватно имао проблема с ходањем.
Управо од тада и почиње градња новог манастира, Новог Јаска, освећеног 1758. године. С монасима су пресељене и Урошеве мошти, и ту биле све до 1942. године. Било је то време погрома кад су фрушкогорски манастири предати на „бригу” властима такозване Независне Државе Хрватске, а драгоцености однете у Загреб, „на реверс”. Одмах на почетку Другог светског рата Виктор Томић, директор загребачког Музеја за умјетност и обрт, однео је из манастирске ризнице Јаска део ствари и око 150 књига из библиотеке, док су преостале старине и вредне ствари разнели војска и мештани. Неки списи тврде да је тада с Фрушке горе однето „13 вагона блага”.
На удару су биле и мошти тројице светаца чуване у овдашњим манастирима: поред цара Уроша, овде су се налазили и посмртни остаци кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. У потрази за „скривеним благом” усташе су детаљно испретурале кивот с моштима цара Уроша, изломиле их, избациле из сандука и, на крају, однеле скупоцени прекривач. Према неким изворима, велику улогу у спасавању моштију имао је Ханс Мозер, градоначелник Земуна и доктор права из породице винарских велетрговаца, који је знао шта Србима значе тројица светитеља. Успео је да организује да немачке окупационе власти у Београду дозволе да се мошти цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића, под њиховом заштитом, пренесу у главни град.
Универзитетски професор и историчар Радослав Грујић, изасланик Светог архијерејског синода Српске православне цркве, по договору с немачком управом и заједно с њеним представником Фон Рајсвицем, 13. и 14. априла 1942. године боравио је у Срему и мошти светаца допремљене су у Београд. Забележено је да им је, уз пут, и окупациона војска одавала почаст, као владарима. Смештене су у Саборној цркви.
Мошти кнеза Лазара враћене су 1989. године, шестсто лета након смрти, у Раваницу, његову задужбину. Одлуком Синода, посмртни остаци Уроша Нејаког стигли су у Јазак скоро шездесет година после одласка, 22. септембра 2001. године, где се и данас налазе. Иначе, сваког 2. децембра, на дан његовог упокојења, Црква прославља „блаженог, младога цара и мученика”, заједно с његовом мајком Јеленом, у монаштву Јелисаветом-Евгенијом.
Мати Параскева, игуманија манастира Јазак, данас вели да је „царскога корена плод” пример страдалништва за Христа и у Христу, да он може у народној песми да буде Нејаки, али да је његова вера била јака и, ево, надживела векове. Да је, непоуздано и привремено, земаљско царство заменио небеским. Небо, до даљњег, ћути.



У браку с влашком принцезом Аном цар Стефан Урош V није имао порода и није последњи изданак Немањића. Последњи је Јован, син епирског „цара” Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана и Урошевог најозбиљнијег противника у борби за право на престо. По очевој смрти, одрекао се власти и замонашио. Заједно с оцем, углавном је упамћен као ктитор у свету чувених тесалијских манастира Метеори, подигнутих на неприступачним вратоломним стенама код грчког града Стагој. Као монах Јоасаф, кога црква празнује 3. маја, умро је на Метеорима 1422/23. године.

Исправљајте, а не куните...

Пајсије Јањевац, писац „Житија цара Уроша”, на крају тог последњег дела старе српске биографске књижевности исписао је ове редове:
„...Оно што је тескобно и недомишљено, од језика мојега је... Не знам ја грешни и непотребни да ли ће ово бити угодно пророку и светом. Сам Господ зна. Молим вас и убеђујем, оци и браћо и чеда, ако шта буде погрешно, било у којој стихири или у којем реду, или у којој речи, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети, нити муж свети, већ рука грешна и дух малаксао, у последња времена, невољна и насилна од безбожника”.

Петар Милатовић

Izvor: Politikin Zabavnik

Јевдокија и анђели

Повукао ју је поцепавши јој рукав од хаљине и гурнуо у блато растерујући живину и понеко свињче у задњем дворишту дворца у Расу. Висок, разбарушен, слеп од беса, вукао је по земљи док је она вриштала кунући се да није згрешила него да је грешник и прељубник - он, Стефан. Лежећи, видела је своју уплакану децу, петогодишњег Радослава и две млађе кћерке, како загрљени немоћно пружају ручице. Послуга, већ навикла на изливе беса љубоморног господара и свађе владарских супружника, покушавала је да смири избезумљеног жупана. Неко је отрчао по старца Арсенија, јединог монаха који је могао да утиче на њега. Стефан није слушао ничије речи ни заклињања. Као неку праљу, велики жупан избацио је Јевдокију из дворца, претећи да ће је избичевати ако је још само једном види. На мазги, само са двојицом пратилаца, без хране и само у кошуљи, данима је путовала преко планине и кроз шуме, ка југу. Гонио ју је страх од његовог беса, а душа и срце били су јој испрани од суза. Смирила се донекле тек кад је угледала море и осетила слани мирис који ју је подсетио на родни Цариград. Тихо је плакала на мермеру которске палате, док је Вукан, дукљански краљ и Стефанов брат, тужно вртео главом гледајући понижену снаху. Лепа Јевдокија, српска владарка, била је царска кћи из рода Анђела и Вукан је наредио да је лађом одвезу у Драч, у Византију.
Стефан Немањић, касније прозван Првовенчани, склопио је брак с Јевдокијом око 1190. године, у време кад је дошло до помирења између њеног стрица цара Исака Анђела и његовог оца великог жупана Немање. Брак је био само део опсежног међудржавног уговора којим је требало да буду успостављени нови односи између Византије и Србије. Од тог доба, српски владари постали су потпуно самостални, независни од цара у Константинопољу. Немањина освајања на рачун Византије била су и званично призната. Стефан је добио високо звање севастократора, какво су носили само најближи царски рођаци. Браком једног Немањића и византијске принцезе - првим такве врсте у српској повести - несумњиво је ојачао углед српске државе, као и куће Немањића. Јевдокија, кћи цара Алексија III, родила је Стефану троје деце, међу којима и сина првенца и наследника Радослава. Али, то није био залог за срећан брак. Као што се оженио из политичких разлога, Стефан је окончао брак с Јевдокијом онда кад је оценио да му подршка таста у Цариграду више ништа не значи.
Враћајући се те, 1201, године у родитељски дом у Цариграду, тупа од бола за остављеном децом, Јевдокија није слутила да је породична олуја која ју је снашла тек почетак урагана који ће за само неколико година направити пустош не само у њеном животу, него и у свету у ком је одрасла и који се ускоро неће моћи препознати.

Византијски Анђели - или прилози за историју подлости
Ураган, дуго припреман, приближавао се преко мора. Једног јулског дана 1203. године (или 6711. године од стварања света, према византијском календару), под цариградским зидинама освануло је на стотине венецијанских галија које су довезле војску крсташких витезова. Уместо под зидинама Јерусалима, они су се обрели испред хришћанског Цариграда. Нападу крсташа претходиле су године мрачних сплетки и жестоке борбе за власт у царском дому Анђела, које су отпочеле још у оно доба кад је Јевдокија живела у Србији.
Кућа Анђела није била ни древна нити се посебно одликовала у византијској историји. Анђели би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се није једна од кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, почетком 12. века заљубила и удала за провинцијског племића Константина Анђела, Јевдокијиног прадеду. Овај брак породици је обезбедио брз успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, како је писао један историчар, „од свих породица које су у неком раздобљу носили царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су накратко носили пурпур (Исак II, Алексије III, Алексије IV) био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”. Исак II, први владар из куће Анђела, проглашен је за цара готово случајно 1185. године, у време масовне побуне против ранијег василевса. Брзо се показало да Исак II није права особа за царску одежду. Старе болести византијске државе избиле су на површину. Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је одређене напоре да поправи положај Византије у спољним односима, па је водио више ратних похода против Бугара. У једном од таквих похода 1195. године, цар је био жртва завере коју је водио његов старији брат Алексије (Јевдокијин отац). Исак II је ухваћен, ослепљен и бачен у тамницу заједно са својим младим сином Алексијем. Нови цар Алексије III Анђел без сумње би могао да у јакој конкуренцији заузме високо место међу највећим подлацима владарима свих времена.



Пад Цариграда

Невоље Алексија III повећале су се онда кад је његов истоимени синовац успео да се извуче из затвора у коме је чамио са својим слепим оцем, и да побегне на запад. Лукави Млечани обећали су младом принцу да ће му помоћи да оца Исака врати на престо у замену за огромне концесије које би им одобрио кад постане цар. Тако се десило да је један византијски принц - Јевдокијин брат од стрица - пружио западним крсташима изговор да нападну Цариград. Јевдокија је са зидина царског дворца с ужасом посматрала напад крсташа који су без превеликог отпора успели 17. јула 1203. године да поразе малобројну гарду Алексија III и да на престо врате његовог слепог брата Исака II и његовог сина Алексија IV. Алексије III успео је да кукавички побегне. Али, овим чином драма Цариграда није била завршена. Заједно са Исаком II и његовим сином, из затвора је ослобођен и један царски рођак који ће играти важну улогу у наредним месецима, како на двору тако и у Јевдокијином животу. И он се звао Алексије (очигледно врло омиљено име у то доба), с надимком Мурзуфло (тј. „Чупавих обрва” или „Натмурени”). Овај последњи од Алексија прво је постао љубавник бивше српске владарке. Затим је кревет царске кћери заменио самим царским престолом. Наиме, фебруара 1204. године у нередима против Латина, Алексије Мурзуфло сковао је заверу и срушио с престола оца и сина Анђела. Млађи цар (Алексије IV) одмах је удављен, док је Исак II након неколико месеци преминуо у тамници. „Натмурени” се прогласио за цара Алексија В. Иако је показао нешто више воље да озбиљно брани Византију од насртљивих западњака, Мурзуфло је након само два месеца (априла 1204. године) заједно с Јевдокијом и њеном мајком морао да крене путем истог оног избеглиштва којим се раније запутио Јевдокијин отац. За собом су оставили, од крсташа освојени, похарани, запаљени и потпуно опљачкани Цариград. Међутим, и у тешком поразу, као избеглица, Јевдокијин отац наставио је на свом путу бешчашћа. Кћерку Јевдокију удао је за њеног дотадашњег љубавника Алексија Мурзуфла само да би добио на времену и заварао новог зета и могућег конкурента за царство. Једног дана позвао га је на гозбу, изненада га напао у купатилу, дао да се ослепи и предао крсташима. Очевици су причали како је Јевдокија, стојећи на вратима купатила, „оца засипала увредама, а он је њу грдио због бестидности и раскалашне љубави”. Јевдокија је ускоро постала удовица јер су њеног слепог мужа Латини у Цариграду бацили с највишег градског стуба (крајем 1204). Утешила се већ 1205. године у наручју трећег мужа Леона Згура, који је био господар Ахаје. Али, ни овај брак није дуго трајао. Леон је 1208. године погинуо у сукобу с Латинима. Завршио је витешки скочивши заједно с коњем с једне литице кад је схватио да ће претрпети пораз у бици. Алексије III и његова кћи Јевдокија још неколико година лутали су од немила до недрага - од заробљеништва међу Латинима до неизвесног битисања међу завађеним византијским моћницима. На крају обоје су скончали у манастиру. Судбина, која је ретко када праведна и објективна, одредила је да препредени Алексије III Анђел, човек који је проћердао цело једно царство, збацио с престола и ослепио рођеног брата, исто то урадио и зету, који је био узрочник толиких трагедија, који је целог живота варао, банчио, ленствовао и лагао, на крају заврши живот готово мирно - затворен у једном манастиру у Никеји (негде око 1211). Година Јевдокијине смрти није забележена.

Радослављеве невоље

Више од две деценије након што је Јевдокија преко Драча напустила Србију, у истом граду поновила се немила брачна сцена између једног Немањића и једне принцезе из царског рода Анђела. Година је 6742. од стварања света (тј. 1234. година). Док се сумрак спуштао над Драчом, тешки тресак обележио је затварање масивних врата тврђаве. Био је то знак да више нема пролаза кроз зидине и да ће сви одоцнели путници ноћити изван њихове заштите. Али, богато одевен човек, који је очајнички гледао у дебеле зидине, није имао намеру да уђе - он је управо био последња особа која је из тврђаве изашла, тачније, био је из ње истеран. „Ана, врати ми се”, биле су речи које је у очају понављао одбијајући да се удаљи и поред неколико стрелица послатих са зидина као и позива пратилаца. Свет му се чинио хладан, тврд и непровидан, баш као зидине у које је очајан гледао. Мислио је само на њу, своју вољену малу краљицу, како јој је увек тепао, на њене као зифт црне очи које су га грејале и давале му снагу у тешким часовима, на њене нежне, беле руке чији га је додир тако смиривао, на њен звонки глас који је сматрао лепшим од анђеоског певања. Само је његова Ана некада знала да му живот учини топлим и разумљивим. А сада га је и она напустила. Остала је у тврђави, у загрљају другог човека. Седи монах Арсеније, један од три пратиоца, вртећи главом тугаљиво је посматрао Радослава, сина Стефана Првовенчаног и дичног унука светог Симеона Немање. Присети се Арсеније несрећног Јова коме Бог све даде па му све узе да би га искушао. Попут библијског Јова, све имаше Стефан Радослав, бивши краљ српских и травунских земаља, беше богат и вољен, поштован унук и таст грчког цара, син једне и муж друге византијске принцезе, леп, крупан, развијен, беше узвишен изнад свих људи, да би сад, ево, лежао у туђини, јер изгуби и краљевство и богатство, па му најзад управник Драча оте и жену којом се толико дичио.



Србија између два таста
Радослав Немањић склопио је брак са Аном Анђел око 1220. године. Најстарији син Стефана Првовенчаног и Јевдокије под очеву старост постао је сувладар. У Жичкој повељи, писаној око 1224. године, већ тешко болесни Стефан Првовенчани потписао се уз „превазљубљеног ми сина, Радослава, по Божијој милости намесника ми... првенца, којега и благословисмо да буде краљ ове државе...” Анин отац и Радослављев таст Теодор, господар Епира, брат од стрица бивших царева Исака II и Алексија III, био је након пада Цариграда у руке Латина најмоћнији владар Балкана и једно време најјачи међу кандидатима да поврати Цариград. Своју способност Теодор је показао победом над латинским царем Пјером од Куртнеа (1216. године) кога је заробио и погубио. Касније је освојио Солун (1224. године) и прогласио се деспотом и аутократором. Годину дана касније крунисао се за цара Ромеја, чиме је јасно показао претензије да он постане наследник Византије. У немирно време кроз које је тада пролазио Балкан, Радослав је покушао да следи политику свог оца, али, био је то слаб и неспособан краљ (владао од 1228). Као син и муж византијских царских кћери, Радослав је хтео да и он буде Грк, па се на српским повељама потписивао грчки - Стефан „Дука”. Сачуван је његов веренички прстен који има грчки текст: Веренички прстен Стефана, изданка од лозе Дука, прими рукама Ана рода Комнина. Занимљиво је да су чланови породице Анђела више волели да се потписују именима ранијих царских династија, попут Дука и Комнин, што је била мода у Византији тог доба и што је подражавао и Радослав у својим повељама. Радослав је био први српски краљ који је ковао новац, сличан византијском. Засењен успесима и моћи свог таста, а под утицајем супруге Ане, чини се да је краљ почео да занемарује оно што су постигли његов отац и стриц Сава, па је српску аутокефалну цркву у Жичи поново потчинио Охридској архиепископији. Због тога је архиепископ Сава напустио Србију и положај архиепископа и отишао у обилазак Свете земље (1229), а затим у Хиландар. Међутим, кад је цар Теодор Анђел 1230. године поражен у бици с бугарским царем Јованом Асеном II, промениле су се и политичке прилике у Србији. Увек немирна српска властела се побунила, збацила Радослава и на његово место изабрала његовог брата и зета бугарског цара Владислава Немањића. Радослављев брак са Аном Анђел завршио се на сличан начин као и брак његове мајке. Побегавши од мача и од прељубнице, Радослав је утеху нашао у манастиру. Стриц Сава га је замонашио под именом монах Јован. Монах Јован је сахрањен у Студеници. Изгледа да се након драчке пустоловине Ана касније покајала и вратила у Србију, где је умрла такође као монахиња.
Припадници византијске породице Анђела остаће повезани са историјом средњовековне Србије готово све до њеног нестанка под плимом турских освајача. Након Теодора и Манојла Анђела, њихови наследници независно су владали епирском деспотовином и Тесалијом до 1318. године. Немањићи су се више пута ородили са Анђелима - али мало је бракова било трајно јер су изгледа више зависили од политичких односа Србије него од љубави супружника. Познато је да је једна сестра Стефана Немањића (Немањина кћи), чије име није забележено, била удата око 1216. године за Манојла Анђела (брата и наследника цара Теодора), епирског деспота и кратко време цара. Још један брак између Немањића и породице Анђела био је онај који је склопио Радослављев синовац краљ Урош II Милутин 1282. године с кћерком севастократора Јована Анђела, господара Тесалије. Према неким изворима, она се звала Јелена. Њен отац припадао је ванбрачној грани породице Анђела који су као обласни господари током 13. и 14. века владали по грчким областима, али су, да би подсетили на своје порекло и појачали легитимитет, користили троструко царско презиме Комнен, Анђел, Дука. О другом по реду Милутиновом браку мало се зна, што није ни чудо јер је трајао тек годину дана. Већ 1283. године, Милутин је отерао жену како би се оженио свастиком која је, узгред, била и калуђерица.
Чланови породице Анђел помињу се и у време цара Душана, као и последњих „царева Тесалије” - Симеона Немањића и његовог сина Јована Уроша (који се слично свом даљем претку рођаку Радославу скоројевићки потписивао као Дука Палеолог, а не као Немањић). Након абдикације Јована Уроша 1373. године, власт у Тесалији неко време поново су преузели припадници породице Анђела: Алексије и Манојло Анђел - Филантропен, док их 1394. године нису прегазили Турци. Њихови потомци побегли су у Србију. Браћа Михаило и Махмуд-паша Анђеловић - онај први је био војвода у српској деспотовини, а други османлијски велики везир - играли су значајну улогу у време пада Србије и Босне под турску власт.

Душко Лопандић

Izvor: Politikin Zabavnik

  srpska nesreca pozzzzzz za temu