Принц Ђорђе Карађорђевић (26. август 1887, Цетиње - 17. октобар 1972, Београд), први син краља Петра I. и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.

Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883-1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновића и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10. живели следеће 4 године.

Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје племићко порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке биле удате у Русији за племиће (Ђорђеве тетке). Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Добио је име према своме прадеди - Црном Ђорђу (Карађорђу), оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. На њега је имао неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар имао је много више дипломатског духа и тактике и био је Пашићев миљеник.

Један догађај био је преломан за Ђорђев живот - смрт његовог посилног (тј. послужитеља) Колаковића. Једном у бесу престолонаследник Ђорђе га је ударио јако ногом у стомак, од болова и повреда слуга је после неколико дана умро. Овај догађај изазвао је велику буру у нашој, а нарочито у Аустроугарској штампи, па је због свега тога и своје гриже савести добровољно понудио абдикацију 27. марта 1909. године. Нови престолонаследник постао је Александар који тада долази из Петрограда.

Од те абдикације Ђорђе је само принц, не и престолонаследник, такође пошто је краљев син негде се назива и краљевић Ђорђе (краљевић=краљев син, одатле и Краљевић Марко као син краља Вукашина).

Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа јер је за време анексионе кризе 1908. (анексија Босне и Херцеговине од стране АУ) давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, тешко је рањен у бици на Мачковом Камену код Крупња септембра 1914.

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, краљ Александар. Њихова нетрпељивост тада је све више расла. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и годинама је боравио у затвору, монтирани су лекарски извештаји да је неурачунљив итд. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим кнез намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат. Ослободили су га Немци, знајући за велику неправду која му је нанета.

После Другог светског рата нова власт је прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије Карађорђевић који су били у изгнанству. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео мирно у слободи као пензионер. Чини се да је комунистичка власт имала више разумевања за њега од рођеног брата. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић, нису имали деце.

Написао је књигу сећања "Истина о моме животу" (2. издање Београд, 1988.) у којој је пред крај свог живота сабрао сећања на све оно што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука. Ова књига би могла да буде и корисно штиво за оне који се баве проучавањем прилика у српској краљевини за време краља Петра I.

Умро је у Београду, у дубокој старости 17. октобра 1972. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.



Извор: Википедија