pogreshne misli u pogreshno vreme dovode do plakanja ..
plakanje dovodi do tuge, mozhda ponekad i vechne tuge ..
zavisi koliko se borimo sa tim mislima ..
moje mishljenje ..

Sve vise borimo bez uspeha postanemo pasivni, aposle mi cemo biti krpa sta koriste `na razne stvari`.
A plakanje nije losa stvar, dosta lepo stavi to uredu coveka.
A pogresan misaoni tokovi vode do depresiju, zajedno, bolje receno otezavano sa pasivnostom.
A posle na kraju smo pasivni krpe sto vec ne koriste nego izbacaju
Zato vredi plakati sexati i imati bez pogresne seme u misaoni tokovima.

Iz kakvog crnog samosazaljenja???
E stvarno morate poceti racionalnije da razmisljate..evo za pocetak, ja cu vam reci odakle potice tuga..
Tuga je prirodna reakcija na gubitak.To je to 

pa ako pojam 'gubitak' definises u najsirem smislu, recimo ne samo kao gubitak voljene osobe, novca, neceg opipljivog, vec i kao  gubitak sebe onda mozes da odedis ovakavo poreklo tuge..
Ali opet je ovakvo odredjenje i suvise apstraktno.

Specifikacija tuge iz samosazaljenja je suvise apstraktna?Ajde da se nadjemo na pola puta...mozda je apstraktna, ali se moramo sloziti da vodi u apatiju. Ne bih dozvolio nikome da se samosazaljeva, gubi samopouzdanje, da mu odraz u talasima postaje socijalno neprihvatljiv itd itd...
Mislim da spomenuta definicija tuge, kao prirodne rekacije na gubitak, daje odgovor na vecinu pitanja. Ako tako hoces, i u najsirem smislu.

Mislila sam da je odredjenje tuge kao reakcije na gubitak zapravo apstraktno, a ne na samosazaljenje.Inace se ne slazem sa tezom o samosazaljenu!

Draga Sofija, preporucio bih vam neku od knjiga prof. Obradovica, neuropsihijatra, koji savrseno kroz primere iz prakse opisuje pojam tuge...voleo bih da se obavestite vise o toj temi, kad vec imate stavove protivurecne opstoj definiciji ( rogobatan izraz) tuge.  Inace je, u svetskoj modernoj psihologiji poznato da je tuga reakcija na gubitak, i tu cinjenicu nikada ne bih dovodio u pitanje jer je sama po sebi osnovana.Mozda vi imate neki drugi biser mudrosti koji bi voleli da podelite sa nama...

Veoma je lepo drzati se onog sta lekari kazu o tugi!
Takodje sam sama upoznala veliki broj renomiranih doktora psihijatrije(srpskih) koji nisu umeli da se sloze oko dijagnoze za nesto sto je bilo tako ocigledno...,
Ali bih ipak volela da mi objasnite detaljno, ovu tezu, jer ja nisam imala nikakve gubitke u zivotu,...

Moram priznati da je sa tobom jako zanimljivo polemisati....
Nisi imala nikakve gubitke u zivotu???
Nije preminuo blizak clan porodice? Nikada te nije ostavio decko? Nikada se prijatelj nije odselio? Nikada roditelji nisu bili bolesni, i sama pomisao da mozes da ih izgubis te nije rastuzivala? Nikada nisi bila prevarena?Nikada nisi izgubila nadu? Nikada se nisi zapitala zasto postojis? NIkada ti nije bilo dosta svega?
E draga Sofija, ja mislim da si ti ili mnogo srecna osoba, ili emotivno neosetljiva...
Da nema ovih stvari koje sam naveo, nikada ne bi spoznali osecaj tuge, bola, neprihvacenosti, nepozeljnosti, nesrece...
Tako je prosto...

Pa ovako, na sva tvoja pitanja koja se ticu gubitka odgovaram negativno.
Sto se tice pomisli na gubitak roditelja, to me je rastuzivalo, ali to jos nije gubitak, zar ne, a ipak rastuzuje?
Svakodnevno se pitam o razlozima svog postojanja, ali tu ne vidim nikakve veze sa gubitkom, osim cinjenice da ce mene svet jednog dana izgubiti, ali kako je ovo prirodno stanje, glupo je biti tuzan sada, kad je citav zivot ispred mene..
Ponavljam, nikada nisam bila ostavljena, prevarena,prijatelj se nikada nije odselio, blizak clan porodice nikada nije preminuo..
Mislim da je jedna stvar spekulacija o gubitku, i to stoji jer zaista rastuzuje, ali opet to nije definicija tuge kao reakcije na gubitak, jer do gubitka nije jos uvek doslo!