Ту смо... светска влада :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Operacija Sarkozi
______________________________ ____________

Dosije

Kako je CIA podmetnula jednog od svojih agenata na mesto predsednika Francuske

Operacija Sarkozi
Kako u praksi izgleda funkcionisanje "nevidljive" ruke koja upravlja međunarodnom politikom i demokratskim izborima, može se videti na slučaju novog francuskog predsednika, Nikole Sarkozija. Zanimljivu priču o Sarkoziju objavio je francuski novinar i pisac, veoma upućen u rad obaveštajnih službi, Tijeri Mejsan (Thierry Meyssan). Tekst "OPERACIJA SARKOZI: Kako je CIA podmetnula jednog od svojih agenata na poziciju predsednika Francuske", Mejsan je napiso za ruski politički magazin "Profil"

Priredila: Ivona Živković

Tijeri Mejsan, francuski novinar i pisac navodi da je njegov cilj bio da iznošenjem svih podataka o aktuelnom francuskom predsedniku pokaže da je Francuska izabrala čoveka koji zapravo nije slobodan, već veoma tesno povezan sa klanovsko-mafijaškim, političkim i obaveštajnim krugovima u Sjedinjenim Državama i CIA. Iznošenje činjenica o Srkoziju izazvalo je mnoge nedoumice u javnosti, ali je zatalasalo i posebnu javnost kojoj pripadaju politički i obaveštajni krugovi. Tabloid prenosi delove ovog teksta uz slobodniji prevod i male dopune kako bi domaćim čitaocima koji nisu toliko upućeni u dešavanja na francuskoj političkoj sceni čitava priča bila jasnija.

Porodične tajne

Pri kraju Drugog svetskog rata američke tajne službe su računale na italijansko-američkog "kuma", Laki Lučana, da kontroliše bezbednost američkih luka i spremi savezničko iskrcavanje na Siciliji. Lučanovi kontakti sa američkim obaveštajnim službama postojali su još dok je sedeo u luksuznom zatvoru u Njujorku i išli su preko Frenka Visnera starijeg. Kada je "kum" oslobođen optužbi i kada je otišao u egzil u Italiju, vezu sa njim za CIA održavao je korzikanski "ambasador" Etijen Leandri.
Amerikanci su 1958. bili zabrinuti zbog moguće pobede "Nacionalnog Oslobodilačkog Fronta" u Alžiru, što bi otvorilo vrata sovjetskom uticaju u Severnoj Africi. Tako je odlučeno da se organizuje državni udar u Francuskoj. Operaciju su organizovali "Direkcija za Planiranje" pri CIA, koju je formalno vodio Frank Visner, stariji i NATO. Ali stariji Visner je već bio senilan i zapravo je sve to radio njegov kasniji naslednik Alan Dals, koji je čitavu operaciju nadgledao. Tako su francuski generali organizovali "Komitet za Spas Naroda" koji je vršio pritisak na parisku civilnu vlast da izglasaju potpuna ovlašćenja generalu Šarlu de Golu kako ne bi upotrebili silu.
Ali, De Gol, kasnije se ispostavilo, uopšte nije bio poslušan pion, kako su anglosaksonci verovali da sa njime mogu da manipulišu. U prvoj fazi svoje vlasti on je pokušao da napravi politički dil i umanji nesuglasice sa kolonijama dajući im veliku autonomiju u okviru francuske unije. Ali, već je bilo kasno da se spase Francuska kao imperija. Kolonizovani Afrikanci izgubili su poverenje u Pariz i zahtevali su potpunu samostalnost. Nakon žestoke represije protiv onih koji su se borili za nezavisnost, De Gol je odlučio da se suoči sa realnošću i u svojoj političkoj mudrosti, dao je nezavisnost svakoj koloniji.
Ovaj preokret je od onih koji su ga doveli na vlast smatran izdajom. Američka tajna služba (CIA) i NATO skovali su od tada veliki broj zavera kako bi ga eliminisali, što je ukljkučivalo i propali državni udar i nekih 40 pokušaja atentata. Ipak, neki od njegovih sledbenika odobravali su ovakvu političku evoluciju. Pod vođstvom Šarla Paskve, kreirali su SAC (Građanske akcione službe), zapravo naoružane aktiviste kako bi ga štitili.
Paskva (o kome je Mejsan napiso posebnu knjigu "Enigma Paskva") bio je istovremeno i korzikanski kriminalac i bivši otporaš. On se oženio ćerkom kanadskog krijumčara alkoholnim pićima, koji se obogatio u vreme prohibicije i upravljao je kompanijom "Rikard". Ova kompanija je, nakon što je u vreme prohibicije vršila prodaju gorkog likera (od pelina) postala uvažena (krenuvši sa prodajom slatkiša od anisa). Tako je kompanija služila kao pokriće za sve vrste trgovine vezane za italo-američku porodicu Đenoveze iz Njujorka i njihovog člana Lakija Lučana. Zato ne iznenađuje da je baš Paskva nazvao Etijena Leandra da regrutuje pomoćnike koji bi sačinjavali degolističku "miliciju". Treći čovek koji je igrao važnu ulogu u formiranju ovakvih naoružanih aktivista je bivši De Golov telohranitelj, Akile Pereti, takođe Korzikanac.
Tako zaštićen De Gol je mogao da vodi potpuno nezavisnu nacionalnu politiku. Iako je prihvatio pripadanost Atlantskom Savezu, on je doveo u pitanje anglo-saksonsko vođstvo u njemu. Suprotstavio se ulasku Velike Britanije na Evropsko zajedničko tržište (od 1961. do 1967.); odbio je slanje Plavih šlemova UN u Kongo (1961.); ohrabrivao je zemlje Latinske Amerike da se oslobode uticaja američkog imperijalizma (govorom u Meksiku 1964.); izbacio je NATO iz Francuske i zadržao od atlantskih saveznika združenu komandu (1966.); osudio je izraelsku ekspanziju za vreme Šestodnevnog rata (1967.); podržao nezavisnost Kvebeka (govorom u Montrealu 1967.) itd.
Istovremeno De Gol je konsolidovao sve snage Francuske darujući državu moćnim vojno-industrijskim kompleksom koji je uključivao i nuklearna postrojenja koja su služila kao oružje za zastrašivanje i garantovala energetsko snabdevanje.
U pravo vreme se distancirao od "korzikanskog tereta" svojih militantnih sledbenika poveravajući im misije u inostranstvu. Tako je Etijen Leandrija postavio za rukovodioca ELF naftne grupe (danas Total), dok je Šarl Paskva postao čovek od poverenje šefovima frankofonskih država u Africi.
Svestan da ne može prkositi Anglo-Saksoncima na svim frontovima u isto vreme, De Gol se zbližio sa porodicom Rotšild, birajući kao premijera Žorža Pompidua, koji je bio moćni zastupnik njihove banke. Njih dvojica su tako sačinjavala jedan efikasan tandem političke odvažnosti gde prvi nikada nije gubio moć sagledavanja ekonomskog realizma drugog.
Kada je De Gol podneo ostavku 1969., Žorž Pompidu ga je nasledio na predsedničkoj funkciji kratko vreme pre nego što ga je savladao kancer. Istorijski, međutim, degolisti nikada nisu prihvatili njegovo vođstvo zbog njegovih anglofilnih sklonosti. Smatrali su izdajom kada je Pompidu, koga je tada podržavao generalni sekretar Jelisejske palate, Eduard Baladir, podržao pridruživanje "podmuklog Albiona" Evropskom zajedničkom tržištu.

Stvaranje Sarkozija

Kada je dekor postavljen možemo se vratiti našem glavnom liku, Nikoli Sarkoziju. Rođen je 1955. kao sin mađarskog katoličkog plemića, Pala Sarkozija od Nađi-Bošča (Nagy-Bosca), koji je zatražio izbeglički status u Francuskoj nakon bekstva od Crvene Armije. Majka mu je Andreja Malah obična građanka jevrejskog porekla iz Soluna.
Nakon što su izrodili troje dece (Žiloma, Nikolasa i Fransoaz), par se razveo. Pal Sarkozi od Nagđi-Bošča ponovo se oženio ovog puta aristokratkinjom, Kristinom de Ganaj, sa kojom je imao dvoje dece (Pijera-Olivijera i Karolinu). Tako Nikolasa nisu vaspitavali samo njegovi roditelji, već je išao tu i tamo sa svojom prekomponovanom porodicom.
Njegova majka (Andrea) postala je sekretarica De Golovog telohranitelja, Akile Peretija, koji je nakon osnivanja SAC-a, napravio brilijantnu političku karijeru. Izabran je najpre kao zamenik, potom i predsednik opštine Neuilly sur Seine, najbogatije stambene četvrti Pariza. Nakon toga je postao predsednik Nacionalne Skupštine.
Nažalost, 1972. iz SAD stižu teške optužbe na račun Akile Peretija. Američki magazin "Tajm" otkriva postojanje tajne kriminalne organizacije "Korzikanska unija" koja navodno kontroliše veliki deo trgovine drogom između Evrope i Amerike (poznata "Francuska veza" o čemu je u Holivudu snimljen i poznati film). Na osnovu parlamentarnog saslušanja i po sopstvenoj istrazi "Tajm" je došao do imena šefa ove mafije. To je bio Žan Venturi, koji je uhapšen u Kanadi nekoliko godina pre toga, i koji je bio trgovački posrednik u prodaji pića Šarla Paskve i likeraškog društva oko "Rikarda". Navedena su i imena nekoliko šefova mafijaških porodica, među kojima je bilo i ime Akile Peretija. Akile je to poricao, ali je ipak bio prinuđen da napusti funkciju predsednika Nacionalne Skupštine i jedva izbegao "samoubistvo"…
Pal Sarkozi se 1977. razveo od supruge Kristine de Ganaj, koja je tada stupa u vezu sa tadašnjim funkcionerom "broj dva" američke vlade. Ubrzo se udaje se za njega i odlazi da živi u SAD. Svet je mali, jer taj administrativac visokog ranga nije niko drugi do Frenk Visner, mlađi. Njegova povezanost sa CIA je i danas nepoznata, ali je jasno da tamo igra veoma važnu ulogu. Nikola, koji ostaje blizak maćehi, njegov polubrat i polusestra počinju da se okreću Americi gde dobijaju državnu pomoć u vidu raznih stipendija za školovanje i obuku. U to vreme, Nikola Sarkozi pristupa Degolističkoj partiji i u čestim kontaktima je sa Šarlom Paskvom, koji tada nije bio samo nacionalni lider, već i partijski čelnik u partijskom ogranku Haut de Seine.
Nakon što je završio pravni fakultet 1982. (koji nije uspeo da završi u SAD zbog slabog znanja engleskog jezika) i pridružio se Barr asocijaciji (advokatskom udruženju), Nikola je oženio nećaku Akile Peretija. Njegov kum na venčanju je bio Šarl Paskva.
Kao advokat Sarkozi je branio interese svojih mentora "Korzikanske unije". Kupio je imovinu na jednom od Napolitanskih ostrva. Da bi delovao više kao Korzikanac umesto "Y" na kraju prezimena Sarkozy počeo je da piše "i" (Sarkozi).
Sledeće godine izabran je za predsednika opštine Neuilly sur Seine gde je zamenio ženinog ujaka Akilu Peretija, koji je doživeo srčani udar. Nije prošlo mnogo vremena pre nego je prevario svoju ženu i od 1984. ušao u tajnu vezu sa Cecilijom, tada ženom najpoznatijeg francuskog TV zabavljača, Žaka Martina. Ceciliju je upravo sreo na njihovom venčanju, gde je prisustvovao kao predsednik opštine. Njegov dvostruki život sa Cecilijom je trajao pet godina, pre nego što su odlučili da se razvedu i ozvaniče svoju vezu.
Nikola je 1992. bio kum na venčanju ćerke Žaka Širaka, Klod, koja se tada udala za urednika "Figaroa". Nije bio u stanju da se uzdrži, a da ne zavede Klod, dok je zvanično živeo sa Cecilijom. Nakon što je ispao rogonja njen muž je izvršio samoubistvo uzimanjem prevelike doze lekova. Došlo je do teškog sukoba i prekida svih odnosa između Sarkozija i Širakovih.

Levica je 1993. izgubila parlamentarne izbore, ali predsednik Fransoa Miteran je odbio da podnese ostavku i ušao je u kohabitaciju sa desnicom kojoj je pripalo mesto premijera. Širak koji je imao predsedničke ambicije video je saradnju sa Eduardom Baladirom kao saradnju De Gola i Pompidua, i odbio je mesto premijera ustupivši ga Eduardu Baladiru, sa kojim ga je povezivalo tridesetogodišnje prijateljstvo. Uprkos svojoj ne baš čistoj prošlosti, Šarl Paskva je tako postao ministar unutrašnjih poslova. Dok je i dalje rukovodio trgovinom marihuanom u Maroku, koristio je mesto ministra da legalizuje svoje druge aktivnosti, preuzimajući kontrolu nad kazinima, kockanjem i trkama konja u frankofonskoj Africi. Pravio je veze sa Saudijskom Arabijom i Izraelom i postao "počasni oficir" Mosada (verovatno saradnik). Nikola Sarkozi je postao ministar finansija i portparol vlade.
U međuvremenu, u Vašingtonu je Frenk Visner, mlađi, nasledio Pola Volfovica na mestu šefa Sekretarijata za političko planiranje u Ministarstvu odbrane. Niko u to vreme kao da nije primećivao njegovu vezu sa portparolom francuske vlade. Tada su među degolistima izbile tenzije slične onim koje su potresale partiju trideset godina ranije. Nastao je sukob između istorijskih degolista i finansijskog desnog krila. Novi element je bio Šarl Paskva zajedno sa mladim Nikolom Sarkozijem, koji su izdali Širaka u nameri da se pridruže Rotšildovoj struji. Izbija žestok sukob. Konflikt će doći do vrhunca 1995. kada Eduard Baladir kreće u trku za predsednika Francuske, protiv svog višedecenijskog prijatelja Žaka Širaka, ali biva potučen.
Da bi bio u stanju da finansira svoju predizbornu kampanju Baladir pokušava da zgrabi tajne partijske fondove (koji su služili za podmićivanje) skrivene u duplim knjigovodstvenim računima naftne grupe ELF (Total). Neprijateljstvo i mržnja među dojučerašnjiim prijateljima je narasla toliko da su bili spremni da se međusobno poubijaju.
Pored toga, sledeći instrukcije iz Londona i Vašingtona, Baladirova vlada je otvorila pregovore o članstvu u Evropskoj Uniji i NATO-u za države Centralne i Istočne Evrope koje su prestale da budu pod kontrolom Sovjeta.

Vožnja kroz pustinju

Kroz čitav predsednički mandat Žak Širak je držao Sarkozija na umerenoj distanci. Nikola je bio veoma tih za vreme ove "vožnje kroz pustinju". Ipak, nastavio je da pravi diskretne veze sa finansijskim krugovima kako u Francuskoj, tako i preko Atlantika.
Konačno je 1996. uspeo da okonča dug proces u dobijanju razvoda od prve žene. Oženio se Cecilijom. Njegovi kumovi na venčanju su bila dva milijardera, Martin Bouygues i Bernard Arno (najbogatiji čovek u Francuskoj).
Nešto pre iračke krize, Frenk Visner, mlađi i njegove kolege iz CIA planirale su razaranje najuticajnijih degolista i dovođenje na vlast Nikole Sarkozija. Smislili su da se sve odigra u tri faze. Prvo: eliminacija rukovodstva Degolističke partije i preuzimanje partijskog izvršnog aparata; drugo: eliminacija glavnih rivala desnog krila partije i osiguranje nominacije za predsedničke izbore Degolistočkoj partiji; treće: eliminacija bilo kog ozbiljnog rivala levice kako bi Sarkozi imao sigurnu pobedu na predsedničkim izborima.
Čitava akcija je krenula ovako:
Godinama su posmrtna otkrića jednog agenta prodaje nekretnina držale pažnju francuskih medija. Pre nego što je umro od neizlečive bolesti, iz nepoznatih razloga, odlučio je da neka svoja "priznanja" snimi na video traku i, što je još tajanstvenije, video kasetu sa tim snimkom doturi u ruke lideru Socijalističke partije, Dominiku Štrausu Kanu, koji ju je dao indirektno medijima.
Iako "priznanja" ovog agenta nisu vodila bilo kojim pravnim sankcijama, otvorila su Pandorinu kutiju. Glavna žrtva serije skandala je bio premijer Alan Žipe. Da bi zaštitio predsednika Širaka, prihvatio je sam sve sankcije. Uklanjanje Žipea sa vodeće partijske pozicije otvorilo je put Sarkoziju ka vođstvu u Degolističkoj partiji.
Sarkozi je onda iskoristio svoju partijsku poziciju da natera Žaka Širaka da ga ponovo uzme u vladu, uprkos njihovoj međusobnoj mržnji.
(Podsetimo ovde i na jedan neobičan događaj na pariskom aerodromu "Šarl de Gol" kada se iz nerazumljivih razloga maja 2004., u nedelju ujutru, obrušio čitav jedan deo zgrade terminala. Ubrzo nakon toga došlo i do rokade u Širakovoj vladi, pa je umesto Dominik de Vilpena na mesto ministra unutrašnjih poslova tu funkciju dobio Nikola Sarkozi. Da li je ovo neobično rušenje terminala (nepoznatom tehnikom) mogla biti jasna poruka CIA Žaku Širaku, šta sve može da izvede u Francuskoj ako se ne usliši njena "mala" molba za malim promenama u vladi?)
Tako je Sarkozi postao ministar unutrašnjih poslova (gde je zamenio još jednog velikog rivala Dominik De Vilpena).
Greška! Ova pozicija mu je omogućila kontrolu nad prefekturama i unutrašnjim obaveštajnim službama koje je iskoristio da dobije moćne pozicije u velikom delu državne administracije.

Orkestrirani skandali

Uključio se i u dilove sa korzikanskim biznismenima, a korzikanski prefekt, Klod Erinjak, je ubijen. Iako to niko ne tvrdi, ubistvo je odmah interpretirano kao izazov pobornika nezavisnosti Korzike. Nakon duge istrage policija je uspela na uhapsi osumnjičenog u bekstvu, Ivana Kolonju, sina zamenika Socijalista. Ne obazirući se na pretpostavku nevinosti, Nikola Sarkozi je odmah sa pozicije ministra objavio hapšenje, optužujući osumnjičenog da je izvršio ovo ubistvo. Čista koincidencija je valjda što je samo dva dana nakon toga organizovan referendum na Korzici kako bi se novim administrativnim merama Pariza poboljšao status ostrva.
Onako kako mogu, birači su odbili projekat Sarkozija koji je, prema nekima, favorizovao mafijaške interese. Ivan Kolonja je na kraju procesa proglašen krivim, iako je tvrdio da je nevin i nije postojao ni jedan materijalni dokaz protiv njega. Čudno je čak, da je on odlučio da se brani ćutanjem i nije otkrio ništa što je eventualno znao. Zato mi ovde otkrivamo da prefekt Erinjak nije bio direktno ubijen od nacionalista, već od plaćenog ubice, koji je odmah sklonjen u Angolu gde je i unajmljen od obezbeđenja ELF grupe.
Pokretanje ovog zločina je precizno povezano sa prethodnim funkcijama prefekta Erinjaka, koji je bio odgovoran za afričku mrežu Paskvinih saradnika kojima je on upravljao. Što se tiče Ivana Kolonje, on je decenijama bio lični prijatelj Nikole Sarkozija, čak su se i njihova deca družila.
Drugi skandal je izbio otkrivanjem lažnih kompjuterskih izveštaja koji su pušteni u opticaj i koji su lažno optuživali nekoliko pojedinaca da skrivaju bankovne račune u Luksenburškoj filijali "Clearstream" međunarodne banke. Među njima je bio i Nikola Sarkozi, koji se zbog toga našao veoma uvređenim, pa je poveo sudski spor protiv svog najvećeg rivala na predstojećim izborima za kandidata Degolističke partije na predsedničkim izborima, Dominika de Vilpena, optužujući ga da on stoji iza ovih mahinacija. Sarkozi nije uopšte skrivao svoju nameru da De Vilpena strpa u zatvor.
Istina je, lažni izveštaji su stavljeni u promet od strane članova Francusko-američke fondacije, kojoj je Džon Negroponte bio predsednik i Frank Visner mlađi, izvršni direktor. Sve je izvedeno u zajedničkoj kancelariji CIA i MI6, "Heklajt i kompani" (privatna obaveštajna agencija koja radi i za MI6) kojima je Frenk Visner takođe izvršni rukovodilac.
(Da pomenemo i da je Negroponte imenovan za američkog ambasadora u okupiranom Iraku, 2004., te da ovog diplomatu Mišel Čusudovski naziva teroristom zbog njegove uloge u formiranju "američkih odreda smrti" u Hondurasu dok je tamo boravio kao američki ambasador. Tada je ubijeno na stotine političkih protivnika američkog marionetskog režima. Sa takvom biografijom predsednik Buš ga je postavio da u Iraku vodi "rat protiv terora". Posledica američke okupacije Iraka je čist genocid sa preko milion mrtvih iračkih civila.)
(Napominjemo i da je 2003. godine ministar inostranih poslova Francuske u Širakovoj vladi bio Dominik de Vilpen, koji se najoštrije suprostavio odlasku francuskih vojnika u Irak. Anglo-saksonska strana je to Širaku uzela kao veliko zlo, nazivajući ga "Sadamovim prijateljem". Inače sam Sadam Husein je bio veoma naklonjen francuskim naftnim kompanijama i favorizovao ih je u vreme svoje vladavine, dok je anglo-saksonske izbacio napolje iz Iraka. Uspostavljanjem nove marionetske iračke vlade, ponovo su najbolje naftne ugovore sa Irakom preuzele naftne kompanije iz Velike Britanije. Naravno, radi se o privatnim kompanijama. U ovome je izgleda pomogao i sam francuski predsednik Sarkozi.)
Dominik de Vilpen je odbacio sve optužbe, ali je ipak optužen i određen mu je kućni pritvor. Tako je de fakto privremeno eliminisan iz političkog života. Put za nominaciju na predsedničkim izborima kao kandidata desnice, bio je slobodan za Sarkozija. Ostalo je da se neutrališu opozicioni levičarski kandidati. Pristupilo se trećoj fazi Cijinog plana.
Članarina za Socijalističku partiju je bila smanjena na simboličan novo u nameri da se privuku novi aktivisti. Iznenada hiljade mladih Francuza dobija članske karte. Među njima bilo je 10.000 novih članova koji su u stvari bili militantni članovi Trockističke partije takozvani "lambertisti" (dobili ime po osnivaču Pijeru Lambertu). Ova mala ekstremno leva grupa istorijski je služila za potrebe CIA-e u borbi protiv Staljinovih komunista za vreme "Hladnog rata". Uloga im je identična sa američkim Socijaldemokratama Maksa Šačmana, koji je obučavao američke neo-konzervativce. Nije to bilo prvi put da se "lambertisti" infiltriraju u Socijalističku partiju. Oni su tako u vlast u Francuskoj već uveli dva zloglasna CIA agenta: Lionela Žospena (koji je postao premijer) i Žan Kritof Kambadelisa, glavnog savetnika Dominik Štraus Kana.
Cilj je bio da se organizuju unutar Socijalističke partije tako da izvše presudan uticaj na izbor predsedničkog kandidata Socijalista.
Dve ličnosti su bile u igri: Loren Fabias i Segolen Rojal. Samo je prvi bio stvarno opasan za Sarkozija. Dominik Štraus Kan ušao je u trku sa misijom da eliminiše Fabijasa u poslednjem trenutku. Nešto je uspeo uz pomoć glasova infiltritranih "lambertista", koji su glasali, ne za njega nego za Segolen Rojal.
Ova njegova misija je bila moguća je jer je Štraus Kan već dugo bio na platnoj listi SAD. Francuzi su ignorisali činjenicu da on predaje na Stanford univerzitetu, gde ga je dovela tada veoma uticajna kao rektor univerziteta, profesor političkih nauka dr Kondoliza Rajs. Za ovo će se Štraus Kanu odužiti kasnije i Sarkozi i Kondoliza Rajs lobiranjem da on bude izabran na rukovodeću poziciju MMF-a.

Prvi dan u Jelisejskoj palati

Predvečerje druge runde predsedničkih izbora, kada su agencije objavile Sarkozijevu verovatnu pobedu, on je održao kratak govor naciji iz svog izbornog štaba. Tada, suprotno svim običajima, nije proslavio pobedu sa svojim partijskim aktivistima, već je otišao kod "Fuketa", elitnu kafanu na Šanzelizeu, prethodno mesto sastanaka "Korzikanske unije", a danas u vlasništvu kasino magnata Dominika Desinjea. Čitava kafana je tada iznajmljena novoizabranom predsedniku da bi tu primio svoje prijatelje i glavne donatore svoje kampanje. Nekih stotinu gostiju se tada sakupilo tamo. Bili su tu zajedno najbogatiji ljudi Francuske pajtajući se sa bosovima kasina.
Novoizabrani predsednik Francuske je onda sebe darivao sa nekoliko dana zasluženog odmora. Prevezen je na Maltu privatnim Falkonom 900, odmarao se na "Palomi" - jahti dugoj 65 metara u vlasništvu svog prijatelja Vinsenta Bolorea, milijardera osposobljenog za rad u Rotšild banci. Konačno, Nikola Sarkozi je inaugurisan kao predsednik Francuske. Prvi dekret koji je potpisao nije bio da se ozakoni amnestija (za šta se zalagao u predizbornoj kampanji), već da ozakoni povećanje broja novčanih mašina u kazinima za svoje prijatelje Desinjea i Partuša (Partouche).
Sastavio je svoj radni tim i vladu. Bez iznenađenja tamo se našao i jedan vlasnik kasina (ministar omladine i sporta) i lobista za kasina njegovog prijatelja Desinjea (koji je postao portparol Degolističke partije). Nikola Sarkozi oslanja se iznad svih na četiri čoveka. To su: Claude Guéant, generalni sekretar Jelisejske palate, bivša desna ruka Šarla Paskve. Fransoa Perol, podsekretar Jelisejkse palate i pomoćnik menadžera Rotšild banke. Žan - David Levit, diplomatski savetnik. On je sin bivšeg direktora Jevrejske Agencije. Francuski je ambasador pri UN, koga je Širak bio sklonio jer je smatrao da je previše blizak Džordžu Bušu. Alen Bauer, čovek iz senke. Njegovo ime se ne pojavljuje u imeniku. On rukovodi tajnom službom. On je bivši Veliki Majstor francuske masonerije u Velikoj loži Orijenta (najuticajnije i najveće masonske lože Francuske) i bivši br. 2 u američkoj NSA (Agenciji za nacionalnu bezbednost) u Evropi.
Frenk Visner, mlađi, koji je u međuvremenu imenovan za specijalnog izaslanika predsednika Buša za nezavisnost Kosova, insistirao je da Bernar Kušner bude imenovan za ministra inostranih poslova sa dvostruko prioritetnom misijom: nezavisnost Kosova i eliminacija francuske proarapske politike.
Kušner je počeo svoju karijeru učešćem u stvaranju "humanitarnih" nevladinih organizacija (Lekari bez granica). Zahvaljujući finansijskoj podršci od "Nacionalne zadužbine za demokratiju" (međunarodne nevladine organizacije), uzeo je učešće u operacijama Zbignjeva Bržežinskog u Avganistanu protiv Sovjeta, zajedno sa Osamom bin Ladenom i braćom Karzai. Ponovo se nalazi devedesetih godina u radu sa Alijom Izetbegovićem u Bosni i Hercegovini. Od 1999. do 2001. bio je visoki predstavnik UN za Kosovo. (Dodajmo da je tada odradio i posao lobiste za jednu francusku telekomunikacionu kompaniju).
Pod vođstvom najmlađeg brata avganistanskog predsednika Hamida Karzaija, Avganistan je postao prvi svetski proizvođač bobica opijuma prerađenog u heroin lokalno, koji se onda transportuje uz pomoć aviona američkih vazduhoplovnih snaga do američke baze Bondstil na Kosovu. Tamo čovek po imenu Hašim Tači (sadašnji premijer Kosova) vodi poslove na distribuciji ove droge prvenstveno po Evropi, a delimično i SAD. Zarada od ove prodaje je glavni izvor prihoda CIA za tajne operacije širom sveta. (Napomenimo da se ova zarada nigde ne knjiži i američki kongres nema uvid u tokove ovog novca). Karzai i Tači su već dugo lični prijatelji sa Bernarom Kušnerom, koji ignoriše sve njihove kriminalne aktivnosti, uprkos svim međunarodnim izveštajima koji su o njima napravljeni.
Da kompletira vladu Nikola Sarkozi je imenovao Kristin Lagarde za ministarku ekonomije i finansija. Čitava njena karijera je stvorena u SAD gde je vodila prestižnu advokatsku firmu "Baker and McKenzie". U "Centru za međunarodne i strateške sudije" Dika Čejnija ona je kopredsedavala sa Zbignjevom Bržežinskim radnoj grupi koja je nadzirala privatizaciju u Poljskoj. Takođe je organizovala intenzivno lobiranje za američku kompaniju Lockheed Martin protiv francuskog proizvođača aviona Dassault-a.

Novi letnji nestašluk

Nikola, Cecilija i njihova deca otišli su na odmor u SAD u Wolfeboro, nedaleko od imanja predsednika Buša. Račun je ovog puta platio Robert F. Agostineli italo-njujorški investicioni bankar, cionista i čisti neokonzervativac koji piše u magazinu američkog jevrejskog komiteta "Commentary".
Uspeh Nikole se odrazio i na njegovog polubrata Pjera Olivijera. Pod američkim imenom Oliver, Frank Karluči (čovek broj dva u CIA gde ga je doveo Frenk Visner) postavio ga je za direktora investicionog fonda "Carlyle Group" (zajedničke investicione firme familija Buš i Bin Laden). Postavši peti najveći diler poslova u svetu, on rukuje najvećom imovinom i fondovima vladarskih porodica Kuvajta i Singapura.
Popularnost francuskog predsednika je u slobodnom padu. Zato je jedan od njegovih savetnika za odnose sa javnošću Žak Segvela (takođe i konsultant za političku komunikaciju pri "Nacionalnoj zadužbini za demokratiju" gde rukovodi različitim operacijama CIA u Zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi), smislio način da se pažnja francuske publike skrene na drugu stranu i Francuzi zabavljaju svojim predsednikom na drugi način. Tako je uz medijsku pompu objavljen njegov razvod od Cecilije, što je prvi učinio francuski "Libération", uticajna novina čiji je vlasnik njegov prijatelj Eduard de Rotšild. Na taj način su "prekriveni" slogani demonstranata u danu generalnog štrajka.
Agent za komunikacije je organizovao istog dana susret francuskog predsednika i bivšeg top modela Karle Bruni. Nekoliko dana kasnije, njihova veza je postala zvanična i mediji su preplavljeni pričom o njima i njihovim zajedničkim slikama. Tako su ponovo u drugi plan stavljene političke kritike na račun Sarkozija. Nekoliko nedelja kasnije dolazi i do njihovog venčanja. Ovog puta kumovi su Matilda Agostineli (Robertova žena) i Nikolas Bazir direktor kabineta Eduarda Baladira, koji je postao pomoćnik rukovodioca Rotšild banke.
Kada će Francuzi upotrebiti oči da vide šta treba?

Izvor:Tabloid

Evo malo o gospodi Sarkozy i Perol koja ovo predlažu Smile