Trojni pakt :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Trojni pakt

Posle velikih Hitlerovih pobeda u Evropi, sile Osovine su sa Japanom potpisale pakt o uspostavljanju novog svetskog poretka sa njihovom vodećom ulogom. Prema trojnom paktu, potpisnom 27. septembra 1940, " Vlade Nemačke, Italije i Japana smatraju kao preduslov trajnog mira da svaka nacija na svetu treba da ima prostor koji joj je potreban. One su, prema tome, odlučile da pomažu i sarađuju jedna s drugom u svom radu u Istočnoj Aziji i Evropi." "Novi svetski poredak" zasnivao se na tome da " Japan priznaje i poštuje vođstvo Nemačke i Italije u zavođenju novog reda u Evropi", a Nemačka i Italija "vođstvo Japana u zavođenju reda u Istočnoj Aziji". Zatim, Nemačka, Italija i Japan obavezali su se "da se pomaže svim političkim, ekonomskim i vojnim sredstvima ako jedna od tri ugovorene strane bude napadnuta od neke sile, koja se sada nalazi u evropskom ratu ili u kineskom-japanskom sukobom. Ova odredba Trojnog pakta bila je uperena protiv još uvek formalno neutralnih Sjedinjenih Američkih Država.

Pregovori sa Sovjetima

Posebna odredba Trojnog pakta, da se njima ne dira odnose " koji postoji između svake tri ugovorene strane i Sovjetske Rusije", omogućavala je dalje sporazume sa sa Sovjetima, ali je sadržavala i pretnju opkoljavanja. Hitler je nameravao da i Sovjete uključi u Trojni pakt, s tim što ih prethodno odvratio od Balkana i uputio na Persijskom zalivu. Pošto su, dok je on bio zauzet osvajanjima na Zapadu, okupirali interesne sfere iz Tajnog protokola od 1939, Hitler je odlučio da zaustavi dalju sovjetsku ekspanziju i Balkan stavi pod svoju kontrolu. Krajem avgusta 1940, likvidirao je dugogotrajni teritorijalni spor između Mađarske i Rumunije, tako što je Rumuniju prinudio da ustupi deo Transilvanije. Videvši novu graničnu liniju, rumunski ministar inostranih poslova, onesvestio se. Početkom septembra, pronacistički general Antonesku zaveo je vojnu diktaturu, a kralj Karol je oteran u izgnanstvo. Nezadovoljan svojom dotadašnjom ulogom i dobicima, Musolini je 28. oktobra napao Grčku.

U novembru, Molotov je dao do znanja Hitleru da se sovjetski vitalni interesi moraju obezbediti na Balkanu i u Moreuzima. Pre svega, Sovjetski Savez trebalo je sa Bugarskom sklopi ugovor o uzajamnoj pomoći, a u oblast Bosfora i Dardanela da dobiju jednu bazu. Nemačko-sovjetski pregovori oko Trojnog pakta propali su pre nego što su počeli. Sredinom decembra 1940, Hitler je naredio da se pripremi Barbarosa-plan napada na SSSR.

Nekoliko dana pre direktive Barbarose, pošto je odbijen da posreduje u italijansko-grčkom ratu u kome su Italijani trpeli poraze, Hitler je dao naredbu o Mariti-napadu na Grčku. Da bi osigurao južni bok za operaciju Barbarosa, Hitler je rešio da osvoji Grčku i time otkloni opasnost od britanskog otvaranja Solunskog fronta i britanskih vazdušnih napada na rumunska naftna polja.

Hitlerov obruč

Sa Musolinijevim napadom na Grčku, Nemačka i Britanija stupile su u borbu za podvrgavanje Jugoslavije svojim ratnim planovima. Hitlerova politika na Balkanu vodila je sklapanju obruča oko neutralne Jugoslavije. Mađarska je pristupila Trojnom paktu 20. novembra, a Rumunija 23. novembra 1940. Od prvih dana 1941, u Rumuniji gomilale su se nemačke trupe. Bilo je sasvim izvesno da će te trupe uskoro kročiti na bugarsko tle, a odatle grunuti u Grčku. Kroz Rumuniju, put do Grčke vodio je dolinom Strumice, udaljenom svega dvadesetak kilometara od jugoslovenske granice. Jugoslavija, koja je u Hitlerovim očima bila krajnje sumnjivi neutralac-na šta su ukazivali i zaplenjeni dokumenti posle kapitulacije Francuske, mogla je u svakom trenutku da preseče taj put. S druge strane, put kroz Jugoslaviju za nemačke trupe bio je najkraći; njegovim korišćenjem Marita se mogla izvesti ne za deset nego za šest nedelja. Tokom januara 1941, Nemci su pokušali da od Jugoslavije dobiju pravo prolaza, odnosno potpis na Trojni pakt. Grci su izražavali nadu da će Jugoslavija ostasti verna ( Srbijinim ) "herojskim tradicijama". Knez Pavle je odgovorio da se na pristanak na prolaz nemačkih trupa i ne pomišlja, poručujući Grcima da njegova zemlja ne odustaje od " zakona časti i svoje slavne tradicije ".

Pod utiskom o izdržljivosti i hrabrosti srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, Hitler nije hteo da rizikuje sa jugoslovenskim sporednim ratom. On je išao sporednim putem i putem stavljanja Jugoslavije u obruč: kada nemačke trupe uđu u Bugarsku, a onda i u Grčku, potpuno zaokružena Jugoslavija će morati da se izjasni da li je sa Nemačkom ili protiv nje.

Sredinom februara, Hitler je izričito zatražio da Jugoslavija pristupi Trojno paktu. Napominjući da su Mađarska i Rumunija prihvatole pakt bez ikakvih rezervi, on je predsedniku jugoslovenske vlade Cvetkoviću i minisru spoljnih poslova Cincar-Markoviću obećao da neće tražiti pravo prolaza niti nešto drugo što bi Jugoslaviju izbacilo iz neutralnog statusa. Pošto je, 1. marta 1941, i Bugarska - bezuslovno - pristupila Trojnom paktu, Jugoslavija je stavljena pred izbor: ili pakt ili rat s Nemačkom. Na sastanku u Berhtesgadenu, 4. marta, knez Pavle je izneo primedbu da ne bi ostao namesnik ni nedelju dana kada bi njegova vlada potpisala ugovor o vojnom savezu sa državom čiji je šef odgovoran za ubistvo kralja Aleksandra. Hitler je pak ubeđivao Pavla da se Jugoslavija može zaštititi od Italije samo ako pristupi Trojnom paktu. Što se Grčke tiče, on mora da je napadne kako bi sprečio Engleze da se iskrcaju na evropsko kopno.

Britanske namere s Jugoslavijom

Neutralna Jugoslavija nije odgovarala samo Hitleru, nego ni Čerčilu i Ruzveltu. Od Jugoslavije, oko koje je sklapao Hitler obruč, Čerčil je tražio da se bori. U februaru je izdao naređenje da se hitno pošalju trupe u Grčku, a Jugoslavija i Turska da se nateraju " da se bore ili da učine što bolje mogu". Odluka o iskrcavanju u Grčku i guranje Jugoslavije u sukob s Hitlerom nije proizišla iz vojnog, nego iz rezona unutrašnje Britanske politike. Jednom "sporednom predstavom" trebalo je podići moral u Londonu i obodriti antinacističke krugove na drugim stranama. U slučaju Hitlerovig napada na Jugoslaviju, Britanci nisu obećavali pomoć.

U britanskom planu o balkanskom frontu, knez Pavle video je izazivanje Hitlera i poziv Jugoslaviji da izvrši samoubistvo, sa posledicama da ceo Balkan bude pregažen. Uz to , Pavle Karađorđević nije bio ličnost koja je mogla da stane na čelo srpskog otpora. Britanci, koji su neku godinu ranije od njega tražili da se okrene Hrvatima, sada, kada je Hitler postao gospodar Evrope, tražili su od njega da se okrene Srbima. Taj zaokret bio je nemoguć, jer Pavle više nije bio namesnik po volji Srba, nego po volji Hrvata.

Pristupanje Trojnom paktu

Na sednici Krunskog saveta, 6. marta 1941, došlo je do sudbonosnog izbora između pakta i rata. Cincar-Marković izneo je stav da je jedina alternativa ratu potpisivanje Trojnog pakta, s tim što bi se Hitleru mogli postaviti neki uslovi: da garantije suverenitet i integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu pomoć i prolaz trupa, i da će se uzeti u obzir interes Jugoslavije za Solun u " novom evropskom pokretu ". Alternativu ratu predstavio je stari general Pešić. Nemci bi brzo zaposeli severni deo zemlje, sa Beogradom, Zagrebom i Ljubljanom. Vojska-nedovoljno opremljena za moderno ratovanje, sa naoružanjem iz fabrika pod nemačkom konrtolom, bez mogućnost da obnovi zalihe municije-povukla bi se u planine, gde bi pružila otpor oko šest nedelja. Na Pešićev govor odmah se nadovezao Maček izjavom da nemože da prihvati da Hrvatska bude pregažena dok se Srbi povlače na jug. Namesnik Stanković se založio bar za simbolički rat, što je značilo da Kralj i Vlada sa 100.000 vojnika treba da se probiju u Grčku i podelu sudbinu sa britanskim vojnim snagama. Stankovićevu zamisao, Pešić je prepratio opaskom da kao "stari vojnik" nije "nikad čuo za simboličan rat". prilikom glasanja, svi su se složili da se pakt prihvati uz određene uslove. Traženje ustupaka ostavljalo je mogućnost za odugovlačenje.

Međutim, Hitler je odmah prihvato jugoslovenske uslove, uz posebnu redakciju note o vojnoj pomoći: "Uzimajući u obzir vojnu situaciju jugoslovenske vlade, Nemačka i Iatlija obećavaju da neće od nje tražiti vojnu pomoć. Ako jugoslovenska vlada ma kada promeni mišljenje... i bude želela da učestvuje u vojnim operacijama u saglasnosti sa Trojnim paktom, biće ostavljeno njoj da preduzme i postigne vojni sporazum sa silama Trojnog pakta ". Ovo Hitlerovo unošenje mogućnosti da jugoslovenska vlada promeni mišljenje i uđe u rat na strani Osovine, bilo je razlog za izgnanstvo Milana Stojadinovića. U strahu da Hitler ne izdejstvuje povratak na vladu Stojadinovića, kao proosovinskog čoveka, na Krunskom savetu je rešeno da se bivši predsednik vlade-koji se već jedanaest meseci nalazio u internaciji-preda Britancima "na čuvanje". Protivno izričito ustavnoj odredbi da "nijedan građanin ne može biti izgnana iz države", Stojadinović je 18. marta izgnana na grčku teritoriju a zatim predat Englezima.

Svaku mogućnost oduglovačenja, Hitler je presekao prihvativši zahtev jugoslovenske vlade da objavi uslove o priznavanju suverenosti i odricanju od traženja vojne pomoći. Davši pristanak na uslove, Hitler je jugoslovenskoj strani dao i ultimatum da do ponoći 23. marta prihvati da će 25. marta potpisati Trojni pakt. Japanski ministar je 25. marta dolazio u posetu Nemačkoj, i za Hitlera je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu postalo pitanje prestža.

Anglosaksonski pritisci

Dok je isticao Hitlerov rok, knez Pavle je prolazo kroz košmar britanskih, američkih i domaćih pritisaka. Američki poslanik Lijn govorio je Pavlu da treba da gleda u budućnost koja će doći sasvim izvesnom pobedom zapadnih demokratija, da ne treba da sluša savetnike koji samo znaju za sadašnjost i svoje materijalne interese.

U dane odluke, stigao mu je telegram od kralja Džordža sa upozorenjm da ništa ne potpisuje " s Nemcima u čiju reč nikada, a najmanje sada, ne treba verovati. Računamo na tebe."

Istovremeno Čerčil je patetično pisao Cvetkoviću da bi pristupanje Trojnom paktu Jugoslavija izvršila "zločin Bugarske" i postala "saučesnik u ubistvu Grčke".

Knez Pavle je 23. marta, primio Srpskog patrijarha Gavrila Dožića da mu lično prenese da je prihvatanje Trojnog pakta neizbežno. "On će nam-obrazlagao je Pavle-garantovati:suverenitet i naše državne granice. Naša odbrana nije dovoljna, niti pak jaka, da možemo da vodimo drugu politiku od ove, koja nam se sada nameće...Saveznika nemamo, koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ne može da ih zadrži... Patrijarh je odlučno istupio protiv pakta, pozivajući se na tradiciju srpske borbe "za krst časni i otečestvo" i na stav " celog našeg naroda ". Za njega bilo je neshvatljivo da se pravi savez sa "najvećim neprijateljima, Hitlerom i Musolinijom, ubicama kralja Aleksandra I. A i jedan i drugi, žele da nas biološki istrebe.

Protokol o pristupanju

Cvetković i Cincar-Marković otputovali su 24.aprila u Beč, gde su 25. u dvorcu Belvedere, u pola četiri po podne, potpisali protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Sutradan je u novinama osvanula vest o tome, sa dvema dodatnim notama o garancijama koje su se mogle objaviti. Pod utiskom da je jugoslovenska vlada ušla u vojni savez s Nemačkom i Italijom, u Beogradu su organizovane demonstracije, ali bez većeg odziva.

U Londonu su se nosili mišlju da dignu u vazduh voz kojim su se jugoslovenski ministri vraćali iz Beča.

Izvori

• Dr.Marko Pavlović, Jugoslovenska država i pravo.

Izvor: Wikipedia