U MUP rade ljudi koji su lagali zbog Jovanovića i Legije
Kaznite policajce lažne svedoke
Autor: Tamara Marković-Subota | 29.05.2007 - 09:01


Lažni alibi Miloradu Ulemeku Legiji i Zvezdanu Jovanoviću, na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, pod zakletvom dala su čak petorica aktivnih pripadnika MUP-a Srbije. Ni protiv jednog od njih za sada nije pokrenut postupak zbog lažnog svedočenja, iako za to nije moralo da se čeka donošenje presude. Ko će da pokrene istragu za delo za koje je predviđena kazna do pet godina zatvora, za sada je predmet spora između specijalnog tužilaštva, opštinskog tužilaštva i policije.

Laži i za atentat u Budvi
Pripadnici JSO alibi su dali i pripadnicima Jedinice optuženima za atentat na Vuka Draškovića 2000. u Budvi. U maju 2005. svedok Dejan Ivković, koji je tada već bio premešten u Žandarmeriju gde je bio angažovan kao šef obezbeđenje Legijine porodice, tvrdio je da je u junu 2000. bio u Budvi po tajnom zadatku. Zadatak je bio da od pripadnika vojske preuzme jednu osobu. Ivković je svedočio da su sa njim u Budvi tada bili pripadnici JSO Boško Jović i Vukašin Vukašinović, čime je dao alibi optuženim izvršiocima atentata Branku Berčeku, Leonidu Milivojeviću i Nenadu Iliću.
Nekadašnji šef instruktora JSO Boško Jović i bivši pripadnik kontraobaveštajne službe Jedinice Aleksandar Popović dali su alibi Zvezdanu Jovanoviću za dan kada je ubijen premijer Đinđić.
Jović, koji je sada pomoćnik komandira policije u Bačkoj Palanci, tvrdio je kao svedok odbrane da je u vreme ubistva bio s Jovanovićem u njegovom stanu.
- Zvezdan me je pozvao mobilnim telefonom 12. marta ujutro i, kad je čuo da idem do Rume a zatim do Beograda, rekao mi je da svratim do njega i ostavim mu kasetu snimka sa obuke „beretki“, kad mi je to već usput. Stigao sam kod njega između 11.30 i 11.45. Kad je video da sam mu dao beta kasetu i da je nisam prebacio na VHS, što je trebalo da uradim, Jovanović me je „napušio“. Ostao sam tu oko 15 minuta, a zatim otišao - svedočio je Jović.
Aleksandar Popović, koji kao policajac sada radi u OUP-u Voždovac, svedočio je da je na dan atentata video Zvezdana Jovanovića nešto pre 10 ujutru u sedištu JSO-a na Dedinju. On je tvrdio da je zatim bio u stanu Jovanovića od 11 do 12 časova na Bežanijskoj kosi i da ga je video uveče oko 19.30 u bazi u Kuli.
Zamenik republičkog tužioca Jovan Krstić kaže za „Blic“ da je za istragu dovoljno da postoji osnova za sumnju da se radi o krivičnom delu davanja lažnog iskaza.
- Na osnovu toga, tužilac u predmetu po službenoj dužnosti postupak može da pokrene i pre presude - kaže Krstić.
Profesor krivičnog prava Goran Ilić kaže da postupak može da inicira i opštinski tužilac, pošto se radi o delu iz njegove nadležnosti.

Zamenik komandira skretao istragu
Svedok Boško Jović, pomoćnik komandira policije u Bačkoj Palanci, u pripremi atentata na premijera Đinđića iskorišćen je za pravljenje priče koja bi buduću istragu skrenula u pravcu hrvatskog državljanina Ivice Matekovića, koga je 11. marta 2003. godine sačekao na graničnom prelazu u Srbiji, a zatim ga svojim vozilom odvezao za Beograd.
- Sud smatra da je doveden u Srbiju, da je njegov prelazak registrovan, vozilo ostavljeno na rampi u Rumi, a zatim doveden prvo u Centar „Sava“ na proslavu „Pinka“, pa u hotel u Novom Sadu upravo zato da bi se posle atentata istraga skrenula na sasvim drugo lice - obrazložila je sudija Mesarović.

Tomo Zorić, portparol Specijalnog tužilaštva koje je podiglo optužnicu za ubistvo premijera, juče je odbio da odgovori da li će i kada specijalni tužilac pokrenuti istragu zbog davanja lažnog alibija.
- Kada se steknu zakonski uslovi za pokretanje postupka, javnost će biti obaveštena - izjavio je Zorić.
Stručnjaci za krivično pravo smatraju da postupak u ovom slučaju može da inicira i MUP Srbije budući da se radi o njihovim pripadnicima koje po podizanju optužnice čeka otkaz. Ministar policije Dragan Jočić prekjuče je izjavio da očekuje krivične prijave protiv policajaca koji su lažno svedočili na suđenju za ubistvo premijera Đinđića. On, međutim, nije precizirao od koga očekuje da podigne krivične prijave.
Policija će u ovom slučaju reagovati tek kada dobijemo nalog tužilaštva, budući da su lažne izjave date u pravosudnom postupku - rečeno nam je juče u pres službi MUP-a.
Boža Prelević, advokat ranjenog Đinđićevog telohranitelja Milana Veruovića, kaže da situacija u kojoj tužilaštvo čeka na policiju, a policija na tužilaštvo, jasno pokazuje nerad obe institucije.
- Tužilaštvo ima sve podatke iz predmeta i ono mora da reaguje po službenoj dužnosti. To, međutim, ne sprečava ministra Jočića da raščisti situaciju u svom ministarstvu. Skandalozno je da u policiji i dalje rade ljudi koji lažu u korist Legije i Zvezdana, ljudi koji u majicama sa amblemom vuka dolaze u zgradu Specijalnog suda i pružaju podršku optuženim ubicama premijera... Takva policija nema nikakav ugled i dok u svojim redovima ima takve ljude, ne može računati na poverenje građana - kaže on.
Zvezdanu Jovanoviću alibi su dala još trojica bivših oficira JSO, koji su posle rasformiranja Jedinice ostali u MUP-u Srbije. Mićo Petraković, Dragoslav Krsmanović i Zoran Gulić u januaru ove godine svedočili su da su Jovanovića videli 11. marta u bazi Jedinice u Kuli. Prema optužnici, Jovanović je tog dana iz Gepratove ulice čekao da mu premijer dođe na nišan.
Ova trojica svedoka tvrdila su da je tog dana u Centru JSO-a održana padobranska obuka pripadnika „alpinističkog tima“. Legija je, prema njihovom svedočenju, prisustvovao izvođenju padobranskih skokova, dok je Zvezdan Jovanović izvodio skokove.

Nata Mesarović: I danas obavljaju ozbiljne zadatke u MUP
Sudija Nata Mesarović se u obrazloženju presude za ubistvo premijera Đinđića posebno osvrnula na izjave svedoka Boška Jovića i Aleksandra Popovića.
- Iznenađujuće je da se radi o ljudima koji i danas obavljaju ozbiljne zadatke u MUP-u Srbije. Od 24. marta 2003. godine, kada je Zvezdan Jovanović uhapšen, nijedan nije našao za potrebno da se javi sudu, tužiocu ili starešinama policije. Mogu da prihvatim da to nisu smeli da urade u vreme „Sablje“, ali nema opravdanja da su kao službena lica čekali da ih sud pozove da svedoče iako je osoba kojoj daju alibi optužena za najteže krivično delo. Onda se odjednom pojavljuju i tvrde da su sa Jovanovićem bili neposredno pred sam atentat - izjavila je sudija Mesarović.


Izvor: Blic

Tužilac: Ubistvo Djindjića ispitati do kraja!


Specijalni tužilac za organizovani kriminal Slobodan Radovanović ocenio je da nema sumnje da je sudjenje za ubistvo srpskog premijera Zorana Djindjića utvrdilo neposredne počinioce tog zločina, ali da je potrebno do kraja ispitati širi kontekst atentata.

"Više puta sam isticao da operativni podaci kojima su tadašnje bezbednosne službe raspolagale ukazivali na odredjene veze i kontakte izmedju pripadnika 'zemunskog klana' i drugih subjekata iz tadašnje državne vlasti", kazao je Radovanović za "Politiku".

On je dodao da utvrdjivanje političke pozadine nije moglo da se obavi za vreme prvostepenog postupka jer bi opteretilo krivični postupak i na neodredjeno vreme odložilo donošenje presude ubicama, a to bi, imajući u vidu dužinu trajanja pritvora, dovelo u pitanje i samo sudjenje.

Slobodan Radovanović rekao je i da je "ovih dana stavljen zahtev za sprovodjenje istrage protiv još jednog lica iz vremena Slobodana Miloševića koje je imalo aktivnu ulogu u iznošenju novca na Kipar".

On je podsetio da je "pitanje iznošenja novca na Kipar počelo da dobija svoj odgovor podizanjem optužnice protiv Mihalja Kertesa i drugih lica obuhvaćenih ovom optužnicom".

"Podizanjem ove optužnice, apsolutno nije završena priča o iznošenju novca na Kipar, već je samo zamršeno klupko počelo da se odmotava", rekao je Radovanović i naglasio da su za rad na rasvetljavanju ovih dešavanja angažovani i medjunarodni finansijski eksperti koji će tužilaštvu biti od velike pomoći.

Govoreći o eventualnom podnošenju krivičnih prijava za pobunu rasformirane Jedinice za specijalne operacije iz novembra 2001. godine, on je postavio pitanje zbog čega taj slučaj nije istražen u vreme kada se dogodio i kada su za to postojali uslovi.

"Ostaje otvoreno pitanje zašto nije došlo do procesuiranja za odredjena krivična dela, ukoliko je za to bilo dokaza... Nažalost, vreme čini svoje i dokazi koji su danas dostupni i na dohvat ruke, posle nekoliko meseci su dalje, a za godinu još dalje od nas", kazao je Radovanović.

Tužilac je ocenio da su vodje takozvane "stečajne", "drumske" i "carinske" mafije, i pored brojnih hapšenja, uspeli da pobegnu zbog "visokog stepena korupcije i kriminala" u državi.

"Mnogi od tih lica na volšeban način dolaze do informacija šta im se sprema i pre nego počne akcija hapšenja", kazao je Radovanović i izrazio očekivanje da će pre ili kasnije vodje tih kriminalnih grupa biti privedene.

(agencije/MONDO)

Mila Djindjić: Istinu će otkriti Zoranov drug
Subota, 28. jul 2007. 11:02

Majka ubijenog premijera Srbije Zorana Djindjića, Mila izjavila je da veruje da će se uz pomoć "velikog prijatelja njenog sina" doći do pune i prave istine o političkoj pozadini atentata na njega.

"Ne mogu da kažem o kome je reč, već da je to ozbiljan čovek, koga mnogo cenim i poštujem i koji je sa Zoranom bio veliki prijatelj, još iz studentskih dana", rekla je Mila Djindjić u intervjuu za novosadski "Dnevnik".

Ona je istakla da je "totalno nezadovoljna" onim što je država učinila na rešavanju atentata na Zorana Djindjića, dodajući da nije prisustvovala izricanju presude "jer u to sudjenje nije verovala".

"Ono za mene nije završeno. Mogu da vam kažem da tamo nije bio ni taj čovek kome mnogo verujem, koji je karakteran i uporan i istražuje sve što se dogadjalo", kazala je Mila Djindjić.

Na rodjendan Zorana Djindjića, 1. avgusta, u Prokuplju će, ispred sportske hale koja nosi njegovo ime, biti otkriven i prvi spomenik ubijenom premijeru. Biće to i prvi Djindjićev memorijalni kompleks u Srbiji.

Komentarišući to što je jedan od novobeogradskih bulevara nedavno dobio ime po njenom sinu, iako je bilo i zahteva da se ta ulica nazove po Ratku Mladiću, Mila Djindjić je rekla da "misli da Ratko Mladić to ne zaslužuje, jer je iz Bosne, a Zoran je u Beogradu odrastao i tu se školovao".

"Više priliči da taj bulevar ponese Zoranovo ime, nego Mladićevo.
Ovo je njegov grad. I kakve veze ima Mladić sa Srbijom, on ima veze samo s Bosnom, jer je odande", rekla je Mila Djindjić.


Izvor: MTS-Mondo

dugo dugo a sve se uglavnom zna sramota za tužilaštvo

Hitac iznutra?

Advokati Legije i ostalih osuđenih za ubistvo premijera obaraju presudu tvrdnjom da je na Đinđića pucano iz zgrade Vlade Srbije

BEOGRAD - Branioci osuđenih za ubistvo dr Zorana Đinđića, koji u žalbi na presudu nameravaju da obore tvrdnju da je na premijera pucano iz Gepratove 14, spremaju se da iznesu potpuno novu verziju o mestu odakle je ispaljen smrtonosni hitac. Naime, oni smatraju da je premijer ubijen iz samog ulaza broj pet u Vladu Srbije, ili, kao druga mogućnost, iz zgrade bivše vojne komande Beograda u Nemanjinoj 9, inače delimično razrušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Novi proces
Insajderi iz advokatskog pula Legije i ostalih osuđenih, s kojima su novinari agencije Sina prethodnih dana kontaktirali, priznaju da će ovo podrazumevati obavezu nuđenja novih saznanja i novih materijalnih dokaza, s novom pravnom ocenom nekih postojećih tragova koji bi oborili presudu iz aprila ove godine i razotkrili da je lider "evropske Srbije" ubijen ili spreda (što je verovatnije) ili s leđa (iz Nemanjine 9). U obe varijante, u trenucima dok je ulazio u zgradu Vlade.
      

KO JE ZAMENIO VRATA NA ULAZU BR. 5?

Tokom procesa, deo odbrane je insistirao da se utvrdi zašto su vrata na ulazu broj 5 skinuta i zamenjena novim. Ta vrata, koliko se zna, nisu u sudskom depozitu, pa je sasvim moguće da su namerno uklonjena i zauvek nestala da bi se uništili neki od najvažnijih materijalnih dokaza.
Ovo, naravno, ne znači da će rekonstrukcija, na kojoj će se i u žalbama Vrhovnom sudu sigurno naglašeno insistirati, biti nemoguća. Biće samo donekle otežana jer sve što je bitno na nestalim vratima može se videti na policijskim fotografijama.

LEGIJIN DNK NA OPUŠCIMA

Na policijskim snimcima načinjenim u Gepratovoj 14, 12. marta 2003, odmah posle atentata, na vratancima kaljeve peći nije bilo nikakvih opušaka, koji su kasnije bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću. Ta dva sporna opuška su se volšebno pojavila na snimcima načinjenim prilikom uviđaja 17. marta. Jovanovićeva odbrana je uporno tvrdila da su mu ti opušci bili podmetnuti, a Sina je došla do saznanja šta je, makar delimično, bilo u pozadini.
Ima, naime, indicija da se DNK nalaz, načinjen u Biološkom institutu na osnovu analize pljuvačke, u registru tzv. DNK profila poklopio sa DNK kodom Milorada Ulemeka Legije. Tačnije, do tog zaključka se došlo na osnovu DNK koda njegove majke. Čim se došlo do ovog saznanja, usledio je nalog da se uzme bris od samog Legije, koji se u to vreme već nalazio u CZ. Sina, nažalost, nije mogla da proveri da li je takav bris zaista bio uzet i kakav je rezultat dala nova analiza.
      
   
   

Prva mogućnost - da je Zoran Đinđić ubijen iznutra, ukoliko uopšte bude potvrđena - ne bi samo podrazumevala odluku Vrhovnog suda Srbije da se "proces veka" vrati na ponovno suđenje nego i ono u šta će mnogima, na bazi fakata koji su se vrteli tokom tri protekle godine u Specijalnom sudu, zaista biti teško da poveruju. Ni malo slučajno. Ukoliko se ispostavi da je atentator pucao iznutra, to će automatski otvoriti mnoštvo krajnje neugodnih i dalekosežnih pitanja.

Zaverenici
Gde se nalazio i odakle je tačno pucao? Kako je uopšte mogao da se pored obezbeđenja ubaci u zgradu Vlade Srbije? Da li je imao pomagače iznutra, koliko ih je bilo i ko su? Da li je eventualno postojanje pomagača-zaverenika imalo direktnu vezu s isključenim video-nadzorom zgrade Vlade Srbije? Kako je bilo moguće da tako nešto potpuno previde i promaše istraga i sudski proces?

I tokom suđenja odbrana optuženih je uporno insistirala da se proveri mogućnost da se atentator, sam ili sa saučesnicima, nalazio unutar zgrade Vlade ili u polurazrušenoj Nemanjinoj 9. Glavni argument joj je bio "trag broj 14", kojeg su 12. marta 2003. otkrili, tim brojem obeležili i fotografisali operativci MUP Srbije koji su vršili uviđaj.

Ta fotografija prikazana je kao dokaz u Specijalnom sudu. Na njoj, gledano iz pravca Nemanjine 9, vidi se deo unutrašnjeg stepeništa ulaza broj 5, preciznije rečeno, deo između trećeg i četvrtog stepenika, u čijem ćošku postoji oštećenje od udara metka. To oštećenje, posmatrano iz istog pravca, nalazi se sasvim levo, na mestu koje - u odnosu na Nemanjinu 9 - pokriva levi nepokretni deo ulaznih vrata.

Sporni trag
Taj trag policija je sprovela kroz svu svoju dokumentaciju vezanu za atentat. Odbrana je u sudnici vodila pravi rat s veštacima Milanom Kunjadićem (balističar) i Dušanom Dunjićem (obducent), koji su u svom nalazu - a njega je sud prihvatio - tvrdili da taj trag ne potiče od metka.

Jedan od insajdera Sine objašnjava da je trag broj 14 napravio udar celog projektila, da takvo oštećenje nisu mogli da naprave njegovi delovi. S obzirom na položaj ovog traga, taj projektil je mogao da ispali ili neko ko je u momentu atentata bio unutra, s unutrašnje strane ulaza broj 5, ili strelac koji se nalazio u Nemanjinoj 9 ili na nekoj drugoj koti u tom pravcu.

Rekonstrukcija
Za odbranu će, inače, prilikom rekonstrukcije - ako joj Vrhovni sud otvori vrata - biti od najveće važnosti da se utvrdi gde su tačno stajali Zoran Đinđić (da li je licem ili leđima bio okrenut ka ulazu broj 5), Milan Veruović i ostalih sedam premijerovih telohranitelja koji su se tu zatekli u momentu atentata.

Nema sumnje da će biti dodatno proveravano i gde se tačno nalazio vozač Gaše Kneževića, koji je kao krunski svedok jedini u sudu rekao da je video premijera u momentu kad je ubijen.
Pri tom je uporno tvrdio da je Đinđić bio okrenut licem ka ulaznim vratima u momentu kad je ubijen. Pošto je ulazna rana kod premijera sa desne strane, iskaz ovog svedoka ruši i optužnicu i presudu, jer pokazuje da Đinđić nije uopšte mogao da bude ubijen iz Gepratove.

(Kurir)

Ekskluzivno : Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (1)

Đinđić nije ubijen iz Gepratove

Vrhovni sud Srbije suočiće se s ukazivanjem da bi na desnoj ili levoj strani ulaza broj pet u Vladi Srbije morao da ostane golim okom vidljiv trag metka da je na premijera pucano iz Gepratove ili Birčaninove. Advokati osuđenih se spremaju da ponovo traže detaljnu rekonstrukciju zločina i nova veštačenja

Mediji su upravo objavili da Nata Mesarović, predsednik sudećeg veća za atentat na dr Zorana Đinđića, ovoga leta još nije iskoristila ni dan godišnjeg odmora, jer užurbano piše presudu koju je usmeno izložila u beogradskom Specijalnom sudu krajem maja, u prisustvu Borisa Tadića i drugih zvaničnika. Prema našim izvorima, radi i kod kuće i u sudu. Ali, iako ona tek treba da obrazloži krivicu Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića i ostalima - kojima je izrekla po četiri decenije robije ili koju godinu manje - ni branioci osuđenih leto nisu proveli skrštenih ruku.

Ne samo da „krčkaju“ buduće žalbe na buduću presudu, već se - kako saznajemo, u ovom „advokatskom pulu“ - spremaju da dokazuju da prvi demokratski premijer Srbije nije ubijen ni iz Gepratove (na čemu su zasnovane optužnica i presuda), ni iz Birčaninove (na čemu su neki od njih tokom krivičnog postupka insistirali), već - sa sasvim drugog mesta.

„ČUDNO OKRENUT“

U Vrhovnom sudu, nema sumnje, delioci pravde moraće da se pozabave policijskim priznanjem Zvezdana Jovanovića, ne samo zato što ga je on u Specijalnom sudu okarakterisao kao iznuđeno.
Jedan od naših „insajdera“ ukazuje da će „vrhovne sudije“ morati da dešifruju zašto Jovanović u tom istorijskom priznanju, mada je profesionalni vojnik, opisujući položaj Đinđićevog tela u UBPOK-u rekao: „premijer je nekako čudno okrenut...“ Nemoguće je, ukazivala je usred sudnice na to i odbrana Jovanovića, da takav profesionalac ne koristi „vojnu terminologiju“ kada opisuje položaj tela svoje mete.

SPORNI DIPLOMATA

Među okolnostima na čijem dodatnom razjašnjavanju će, prema jednom od insajdera Glasa, insistirati neki branioci su: ubistvo Kuje Kriještorca, nastanak prvog fotorobota „atentatora“ i ubistva Dušana Spasojevića Duće i Mileta Lukovića Kuma u Meljaku.
Najvišem sudu u Srbiji možda će najviše „glavobolje“ ipak zadati insistiranje na utvrđivanju istine da li je davanju spornog iskaza Zvezdana Jovanovića u UBPOK-u prisustvovao i jedan strani diplomata, koju je on ulogu u tome imao, i da li je taj iskaz imao i „radne verzije“. Samim tim, šta je u njima pisalo...
Sa mesta koje će biti iznenađujuće i za širu javnost i za srpsko pravosuđe. Zbog toga će u žalbama Vrhovnom sudu Srbije (bar neki od njih) mnogo upornije i možda sa nuđenjem novih dokaza zahtevati da najviši sud ukine presudu i naredi veću Mesarovićeve da obavi temeljnu rekonstrukciju svih događaja vezanih za atentat od 12. marta 2003. na ulazu broj pet u Vladu Srbije.

Jedna puška - dva hica
Glas javnosti će u tri nastavka objaviti saznanja svojih „insajdera“, upućenih u aktuelne konsultacije unutar „tima“ odbrane osuđenih. Stoga, krenimo od njihovog mogućeg i verovatnog osporavanja Gepratove i Birčaninove, kao lokacija sa kojih je mogao biti ubijen Zoran Đinđić.

Prvo da podsetimo, prema optužnici i prvostepenoj još nenapisanoj presudi-pokojnog premijera je hicem ispaljenim sa prozora kancelarije 55, u Ulici admirala Geprata 14, smrtno ranio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije. Sa rastojanja nešto većeg od 130 metara. Iz snajperske puške „hekler i koh G3“. U trenutku dok je ulazio u Vladu Srbije. Dok je leđima bio okrenut ulaznim vratima, a desnom stranom tela ka Gepratovoj. I u tom je položaju, oslonjen na štake, leđima „gurao“ vrata da bi ušao u zgradu. Prema verziji koju je osnažila prvostepena presuda, bila su samo dva hica, od kojih je prvi smrtno ranio Đinđića, a drugi naneo teške telesne povrede Milanu Veruoviću, šefu njegovog obezbeđenja. A oba hica su ne samo bila ispaljena iz Gepratove, nego i iz iste puške, i iz iste ruke.

Naši „insajderi“ otkrivaju da će Vrhovni sud po budućim žalbama, po svemu sudeći, morati da se - pored svega onoga što su advokati odbrane bez mnogo uspeha, iako uporno, tražili se proveri tokom suđenja, koje je trajalo od decembra 2003. do aprila 2007. godine, suoči i sa mnogo tvrđim i argumentovanijim insistiranjem na kompletnoj sudskoj rekonstrukciji momenta ubistva Đinđića i celom nizu ranije odbacivanih, ali i novih veštačenja.
Malo pojednostavljeno rečeno, „pul“ će, po svemu sudeći, učiniti sve da obrazloži i dokumentuje svoj osnovni zaključak da dosadašnji tok krivičnog postupka, od policijsko-sudskog uviđaja do prvostepene presude - uopšte nije doveo do istine o tome ko je i odakle ubio premijera, računajući i to gde je tačno stajao Đinđić, i u kom je položaju bilo njegovo telo, u kobnim milisekundama 12. marta 2003. godine, što važi i za Veruovića i ostale koji su se tada zatekli na licu mesta.

Prema jednom od „insajdera“, logika onoga što se sprema polazi od ovoga-ako je metak atentatora došao iz Gepratove i iz premijerovog tela izašao (i po nalazu eksperata iz Vizbadena) brzinom od 400 metara u sekundi, morao je ostaviti vidljiv trag približno u visini izlazne rane, na desnoj strani dovratka ulaza broj pet. A pošto takvog traga (materijalnog dokaza) nije bilo i nema (ni pod mikroskopom) - Đinđić nije ubijen iz Gepratove!

Bez tragova na dovratku
Ovo ne isključuje mogućnost o kojoj se u „pulu“ ne govori, a u delu javnosti i te kako da je odatle, takođe, pucano i da je „drugim metkom“, kako se i u sudnici čulo, davana podrška pravom atentatoru i sejana panika i time što je onesposobljen šef obezbeđenja- Veruović. Što znači, dopušta se mogućnost da je to možda bila „prava uloga“ snajperskog gnezda iz Gepratove...
Iako su tokom „procesa veka“ ukazivali da je Birčaninova verovatnija „adresa“ sa koje je pucano na premijera, nego Gepratova (jedan je to elaborirao i u završnoj reči), neki zainteresovani branioci osuđenih sada pomišljaju da identičnom argumentacijom odustanu i od ukazivanja na Birčaninovu. Ukazivanjem da bi samo na kontrastrani dovratka, metak koji je kroz telo žrtve prošao brzinom od 400 metara u sekundi morao (u približnoj visini izlazne rane) ostaviti nesumnjiv, golim okom vidljiv trag. A, takvog materijalnog dokaza ni na levoj strani ulaza broj pet - nema!

(Glas javnosti)

ZAVERA

Branioci osuđenih za ubistvo Zorana Đinđića nastojaće da dokažu da je premijer stradao od zaverenika koji su bili raspoređeni u zgradi Vlade Srbije i van nje

BEOGRAD - Prvostepena presuda za ubistvo Zorana Đinđića je, bar za osuđene i njihove branioce, stavila tek preliminarnu tačku na raspetljavanje tajne petog ulaza, ispred kojeg je premijer smrtno pogođen, a pogotovo onoga što se, ako su iole tačne insajderske informacije agencije Sina, na dan velikog zločina 12. marta događalo unutar njega.

Advokatski "pul" osuđenih za ubistvo premijera će, prema pouzdanim nagoveštajima, verovatno insistirati da se - ako se ispostavi da su zaverenici bili prodrli i u samu zgradu Vlade - proveri: kako su bili raspoređeni, sa kakvim ulogama i da li je moguće da su nakratko bili "osvojili" i prvi međusprat?

Rašomon
Ukoliko ipak nije bilo šire zavere iznutra, rašomon koji će se dalje raspetljavati suštinski se premešta ispred ulaza broj 5. U ovom slučaju, Zoran Đinđić je, prema insajderima Sine, mogao biti ubijen ili iz Nemanjine 9 ili, možda, iz Nemanjine 4. Ova verzija zločina podrazumeva da su 12. marta sa različitih tačaka mogla dejstvovati trojica snajperista sa pomagačima, a da je na Milana Veruovića verovatno pucano iz Gepratove 14.
      

Gde je završila čaura?

Ukoliko je Đinđić ubijen iz hodnika Vlade SRbije, neizbežno se postavlja pitanje: gde je čaura i gde je završio metak koji je, prema nalazu iz Visbadena, iz Đinđićevog tela izleteo brzinom od 400 metara u sekundi?
- Projektil je - naglašava ekspert - mogao da odleti ko zna gde iz hodnika kroz vrata petog ulaza u Vladu Srbije. Negde u pravcu Nemanjine 9. Samo, baš tu niko nije ništa tražio ni proveravao! Nije moje da sudim da li slučajno ili namerno. Nije li i to možda bilo deo eventualne zavere. A čaura? Kakva čaura ako se puca iz revolvera sa burencetom!? U pitanju je profesionalno ubistvo. Veštaci Dunjić i Kunjadić nigde ne konstatuju da tog metka nema. Umesto toga, žale se da mesto atentata nije bilo obezbeđeno na "uobičajen način". To su tvrdili na sudu, ali ne i u svom izveštaju.
      
   
   

Priznati medicinski ekspert u penziji za Sinu procenjuje da sve dostupne činjenice ipak daju prednost sinhronizovanoj zaveri spolja i iznutra, to jest - verziji da je Zoran Đinđić ubijen iz ulaza broj 5. On svoje tumačenje "svih dostupnih činjenica" izlaže ovako:

- Apsolutno je potcenjena okolnost da je Veruović od samog početka tvrdio kako mu se učinilo da je nešto puklo u zgradi Vlade dok je bio leđima okrenut premijeru, jer je zatvarao vrata na vozilu. On je o tome govorio kao o potmulom, prigušenom hicu, ali su i istraga i optužnica svoju verziju atentata bazirale na izjavi Zvezdana Jovanovića i problematičnim svedocima saradnicima - navodi sagovornik Sine.

Gde je trag?
Po njegovom mišljenju, zasnovanom i na svedočenju vozača bivšeg ministra prosvete Gaše Kneževića, Đinđić je 12. marta normalno, licem ka "petici", ulazio u zgradu Vlade i desnom rukom krenuo da otvori vrata. To, tvrdi ekspert, savršeno jasno potvrđuju rana na njegovoj levoj podlaktici i oštećenje na štaci koju je držala ista ruka.

- U tom položaju Zoran Đinđić je mogao da bude pogođen samo iznutra, eventualno iz Birčaninove 6 ili Nemanjine 4. Međutim, ako je zaista bio pogođen kada je već otvarao vrata ili krenuo da ih otvori - onda teško da je uopšte da mogao da bude pogođen iz Nemanjine 4 ili Birčaninove 6.

Uostalom, metak ispaljen iz ta dva pravca morao je ostaviti jasan trag sa leve strane ulaza, a takvog traga nema. Moguće je da je atentator pucao iz Nemanjine 9, ali ta mogućnost podrazumeva da je premijer levom rukom otvarao vrata i da je tom "snajperskom gnezdu" bio izrazito izložen desnom stranom tela. U ovom slučaju smrtonosni metak je morao završiti u unutrašnjosti ulaza broj 5. Teško da je to mogao biti projektil koji je ostavio trag broj 14. Tog metka naprosto nema, a morao je da negde ostavi trag. Možda samo koji centimetar niže od izlazne rane na premijerovom telu, ako je na njega pucano iz Gepratove ili Birčaninove.

Hitac iznutra
Stručnjaci iz Visbadena, nastavlja ekspert, utvrdili su da je metak koji je ubio Đinđića iz njegovog tela izašao ceo, što su dokazali kružnim oštećenjem na štaci.
- Posebna je stvar, što je potvrđeno i iz Visbadena, da na delovima košuljice metka pronađenim u zgradi Vlade nema tragova krvi, niti tkiva, već samo tkanine sa tepiha. A na nekom bi - osim u slučaju zavere i ubistva iznutra - moralo da ih bude! Sasvim drukčije stvari stoje sa mogućnošću da je atentator uspeo da uđe u zgradu Vlade Srbije. Đinđić je u tom slučaju pri ulasku bio u desnom polukoraku i okrenut desnim bokom ka ulaznom hodniku. Tu se na njega puca zdesna nalevo. Zbog karaktera povreda njegovog srca, koje je bilo u trenu razneto, on nije mogao da pruži više nijedan korak, već se sručio kroz vrata. U deliću sekunde. To potvrđuju i njegove povrede na licu i kolenu.
      

DNK KOD MILORADA ULEMEKA

DNK kod majke Milorada Ulemeka, kako je Sini juče pojasnio Legijin advokat Slobodan Milivojević, napravljen je posle ubistva Momira Gavrilovića. Tome je prethodio pokušaj da se ona dovede u vezu sa tim zločinom i pikavcima nađenim "na licu mesta", uprkos tome što ona uopšte nije pušač.
Sam Legija, prema Milivojevićevim rečima, nikada - ni u jednom procesu koji je protiv njega vođen - nije odbio niti izbegao da da bris za takvu analizu. To od njega, dakle, nije traženo ni u slučaju atentata na Zorana Đinđića. Sve u svemu, ovo znači da je njen DNK kod koji postoji u registru Instituta za sudsku medicinu mogao biti samo onaj iz slučaja Gavrilović.

(Kurir)

EKSKLUZIVNO: Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (2)

Smrtonosni hitac iz Nemanjine ulice

Još u toku „procesa veka“ odbrana optuženih ukazivala na „trag broj 14“ koji je na levoj strani unutrašnjeg stepeništa na ulazu broj pet mogao da napravi jedino projektil ispaljen iznutra ili iz pravca Nemanjine 9. To nije bio metak koji je pogodio premijera, ali potencijalno otvara mnoštvo neugodnih pitanja

Za branioce osuđenih za ubistvo dr Zorana Đinđića - s obzirom na to da se spremaju da u svojim žalbama na još nenapisanu prvostepenu presudu dokazuju da prvi demokratski premijer Srbije nije ubijen ni iz Gepratove 14, ni iz Birčaninove 6 - praktično su preostala samo dva moguća mesta za koja će moći da tvrde da je sa njih bio ispaljen zločinački smrtonosni metak. Prvo, unutrašnja strana samog ulaza broj pet u Vladu Srbije, a drugo - bivša zgrada vojne komande Beograda u Nemanjinoj 9, inače delimično razrušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Insajderi iz njihovog „pula“, s kojima je Sina prethodnih dana kontaktirala, priznaju da će ovo podrazumevati obavezu nuđenja novih saznanja i novih materijalnih dokaza, s novom pravnom ocenom nekih postojećih tragova, koji bi oborili presudu iz aprila ove godine i razotkrili da je lider „evropske Srbije“ ubijen ili spreda (što je verovatnije) ili sa leđa (iz Nemanjine 9). U obe varijante u trenucima dok je ulazio u zgradu vlade.

Prva mogućnost da je Zoran Đinđić ubijen iznutra, naravno ako uopšte bude potvrđena, ne bi samo podrazumevala odluku Vrhovnog suda Srbije da se „proces veka“ vrati na ponovno suđenje, nego i ono u šta će mnogima, na bazi fakata koji su se „vrteli“ tokom tri protekle godine u Specijalnom sudu, zaista biti teško da poveruju. Nimalo slučajno. Ukoliko se ispostavi da je atentator pucao iznutra, to će automatski otvoriti mnoštvo krajnje neprijatnih i dalekosežnih pitanja.

SENZACIONALNA ISTINA O OPUŠCIMA

Na policijskim snimcima načinjenim u Gepratovoj 14, 12. marta 2003, odmah posle atentata, na vratancima kaljeve peći nije bilo nikakvih opušaka koji su kasnije bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću. Ta dva sporna opuška su se volšebno pojavila na snimcima načinjenim prilikom uviđaja 17. marta. Jovanovićeva odbrana je uporno tvrdila da su mu ti opušci bili podmetnuti, a Sina je došla do saznanja šta je, makar delimično, bilo u pozadini.
Ima, naime, indicija da se DNK nalaz, načinjen u Biološkom institutu, na osnovu analize pljuvačke, u registru tzv. DNK profila poklopio sa DNK kodom Milorada Ulemeka Legije. Tačnije, do tog zaključka se došlo na osnovu DNK koda njegove majke. Čim se došlo do ovog saznanja, usledio je nalog da se uzme bris od samog Legije koji se u to vreme već nalazio u CZ. Sina, nažalost, nije mogla da proveri da li je takav bris zaista bio uzet i kakav je rezultat dala nova analiza.
Vrhovni sud Srbije moraće po svemu sudeći da utvrđuje šta ovi detalji tačno znače u lancu mogućih podmetanja „dokaza“. Sasvim konkretno da li su pikavci zaista pripadali Legiji i ko ih je, neoprezno ili preterano samouvereno, pokušao da „pripiše“ Zvezdanu Jovanoviću.

Gde se nalazio i odakle je tačno pucao? Kako je uopšte mogao da se pored obezbeđenja „ubaci“ u zgradu Vlade Srbije? Da li je imao pomagače iznutra, koliko ih je bilo i ko su? Da li je eventualno postojanje pomagača - zaverenika imalo direktnu vezu sa isključenim video-nadzorom zgrade Vlade Srbije? Kako je bilo moguće da tako nešto potpuno previde i promaše istraga i sudski proces?

I tokom suđenja odbrana optuženih je uporno insistirala da se proveri mogućnost da se atentator, sam ili sa saučesnicima, nalazio unutar zgrade vlade ili u polurazrušenoj Nemanjinoj 9. Glavni argument joj je bio „trag broj 14“, kojeg su 12. marta 2003. otkrili, tim brojem obeležili i fotografisali operativci MUP-a Srbije koji su vršili uviđaj.

Ta fotografija prikazana je kao dokaz u Specijalnom sudu. Na njoj, gledano iz pravca Nemanjine 9, vidi se deo unutrašnjeg stepeništa ulaza broj pet, preciznije rečeno deo između trećeg i četvrtog stepenika, u čijem ćošku postoji oštećenje od udara metka. To oštećenje, posmatrano iz istog pravca, nalazi se sasvim levo, na mestu koje u odnosu na Nemanjinu 9 pokriva levi nepokretni deo ulaznih vrata.

Taj trag policija je „sprovela“ kroz svu svoju dokumentaciju vezanu za atentat. Odbrana je u sudnici vodila pravi rat sa veštacima Milanom Kunjadićem (balističar) i Dušanom Dunjićem (obducent), koji su u svom nalazu, a njega je sud prihvatio, tvrdili da taj trag ne potiče od metka.

Jedan od insajdera Sine objašnjava da je trag broj 14 napravio udar celog projektila i da takvo oštećenje nisu mogli da naprave njegovi delovi. S obzirom na položaj ovog traga, taj projektil je mogao da ispali ili neko ko je u momentu atentata bio unutra, s unutrašnje strane ulaza broj pet, ili strelac koji se nalazio u Nemanjinoj 9 ili na nekoj drugoj „koti“ u tom pravcu.

Tokom procesa deo odbrane je insistirao da se utvrdi zašto su vrata na ulazu broj pet skinuta i zamenjena novim. Ta vrata, koliko se zna, nisu u sudskom depozitu, pa je sasvim moguće da su namerno uklonjena i zauvek nestala da bi se uništili neki od najvažnijih materijalnih dokaza.

Ovo, naravno, ne znači da će rekonstrukcija, na kojoj će se i u žalbama Vrhovnom sudu sigurno naglašeno insistirati, biti nemoguća. Biće samo donekle otežana jer se sve što je bitno na nestalim vratima može videti na policijskim fotografijama.

Za odbranu će, inače, prilikom rekonstrukcije - ako joj Vrhovni sud otvori vrata, biti od najveće važnosti da se utvrdi gde su tačno stajali Zoran Đinđić (da li je licem ili leđima bio okrenut ka ulazu broj pet), Milan Veruović i ostalih sedam premijerovih telohranitelja, koji su se tu zatekli u momentu atentata. Nema sumnje da će biti dodatno proveravano i gde se tačno nalazio vozač Gaše Kneževića, koji je kao krunski svedok jedini u sudu rekao da je video premijera u momentu kada je ubijen. Pri tom je uporno tvrdio da je Đinđić bio okrenut licem ka ulaznim vratima u momentu kada je ubijen. Pošto je ulazna rana kod premijera sa desne strane, iskaz ovog svedoka ruši i optužnicu i presudu jer pokazuje da Đinđić nije uopšte mogao da bude ubijen iz Gepartove.

Ako je ubijeni premijer zaista bio okrenut licem ka ulazu broj pet, onda je ulazna rana metka kojim je ubijen bila na suprotnoj strani - „okrenuta“ prema Birčaninovoj 6. Doduše, ako je bio frontalno okrenut prema unutrašnjosti ulaza, u tom slučaju nije mogao biti ubijen ni iz njegove unutrašnjosti ni iz Nemanjine 9. To bi bilo moguće samo ako je bio bočno okrenut ulevo ili udesno...

(Glas javnosti)

EKSKLUZIVNO : Advokati osuđenih se spremaju da na Vrhovnom sudu dokažu da je Đinđić ubijen sa trećeg mesta (3)

Iz vlade na premijera

„Ni fiziološki nije uverljivo da je Đinđić leđima otvarao vrata, mnogo je verovatnije da je to učinio desnom rukom, a to može značiti da je kobni hitac ispaljen iz ulaznog hodnika zgrade Vlade Srbije“, tvrdi naš izvor, medicinski stručnjak. Šta je značio javni poziv Dušana Mihajlovića Legiji da Srbiji konačno kaže istinu?

Bivši ministar policije Srbije Dušan Mihajlović - u političkom feljtonu koji je objavljivan u više od 20 nastavaka - javno je apelovao na prvooptuženog u „procesu veka“, Milorada Ulemeka Legiju, da konačno progovori i kaže pravu istinu o zbivanjima u Srbiji poslednjih godina. Svoj apel formulisao je ovako:“Očekujem da bivši komandant, koji je napisao „mera mog života je veličina nacionalnog dostojanstva i patriotizma koji nosim u sebi“, shvati da je „mera njegovog života“ danas - istina“.

Ovo podrazumeva da Mihajlović pripada onima koji misle da Legija još nije rekao punu istinu, znači - ni na suđenjima za atentat na Zorana Đinđića, Budvu i ubistvo Ivana Stambolića. Samim tim, i da bar u nekim od tih procesa nije utvrđena cela, prava i neopoziva istina. Takođe, da sam Mihajlović o tim zbivanjima zna ponešto što nije sudski proveravano i da makar pretpostavlja šta Legija, a verovatno i neki drugi, iz ovih ili onih razloga, još prećutkuju.

Zavera iznutra?

U kojoj meri se ovo može ticati atentata 12. marta 2003. godine? Hoće li Legija zaista progovoriti i imati da kaže išta bitno novo o zločinu pred ulazom broj 5 u Vladu Srbije? Ako to i učini, hoće li njegova saznanja i njegova dodatna istina uopšte pomoći da se utvrdi kako je i zbog čega ubijen prvi postoktobarski premijer „evropske Srbije“?

Mada je sasvim moguće da je stvarnoj istini o Đinđićevoj likvidaciji neko dovoljno moćan unapred namenio sudbinu istine o ubistvu Džona Kenedija, da li je sve bitno već rasvetljeno u prvostepenoj presudi? Ili će morati da se po žalbama Vrhovnom sudu i posle njegove odluke iznova utvrđuje i gde je stajao ubijeni premijer, i kako je bio okrenut prema ulazu broj 5, i odakle je na njega uistinu pucano, i koliko je za nekoliko fatalnih sekundi stvarno bilo ispanjenih metaka - dva (prema optužnici i presudi), tri (kako uporno tvrdi premijerov prvi telohranitelj Milan Veruović) ili, možda, čak sedam?

Šta god se ispostavilo, prvostepena presuda je, bar za osuđene i njihove branioce, stavila tek preliminarnu tačku na raspetljavanje tajne petog ulaza. Pogotovo onoga što se, ako su iole tačne insajderske informacije Sine, na dan velikog zločina 12. marta događalo unutar njega. „Pul“ će, prema pouzdanim nagoveštajima, verovatno insistirati da se, ako se ispostavi da zaverenici bili prodrli i u samu zgradu Vlade, proveri: kako su bili raspoređeni i sa kakvim ulogama i da li je moguće da su nakratko bili „osvojili“ i prvi međusprat?

Ukoliko ipak nije bilo šire zavere iznutra, rašomon koji će se dalje raspetljavati suštinski se premešta ispred ulaza broj 5. U ovom slučaju, Zoran Đinđić je, prema insajderima Sine, mogao biti ubijen ili iz Nemanjine 9 ili, možda, Nemanjine 4 (13). Ova verzija zločina podrazumeva da su 12. marta sa različitih tačaka mogla dejstvovati trojica snajperista sa pomagačima. A da je na Milana Veruovića verovatno pucano iz Gepratove 14.

Priznati medicinski ekspert u penziji za Sinu procenjuje: da sve dostupne činjenice ipak daju prednost sinhronizovanoj zaveri spolja i iznutra, to jest - verziji da je Zoran Đinđić ubijen iz ulaza broj 5. On svoje tumačenje „svih dostupnih činjenica“ izlaže ovako:

- Apsolutno je potcenjena okolnost da je Veruović od samog početka tvrdio kako mu se učinilo da je nešto puklo u zgradi vlade, dok je bio leđima okrenut premijeru, jer je zatvarao vrata na vozilu. On je o tome govorio kao o potmulom, prigušenom hicu, ali su i istraga i optužnica svoju verziju atentata bazirale na izjavi Zvezdana Jovanovića i problematičnim svedocima saradnicima. Čak je, ako se sećate, i policijski general Sreten Lukić izjavio da izjave Veruovića ne mogu bitno uticati na tok istrage.

Povodom činjenice da su i nemački stručnjaci iz Vizbadena stavili svoj pečat na rezultate istrage i optužnicu, naš stručnjak ukazuje:

- Nemci su balističari i oni nisu mogli precizno da odgovore ni na šta drugo. Đinđić je upucan zdesna ulevo, dok je otvarao vrata petog ulaza. Po veštacima Kunjadiću i Dunjiću, Đinđić pre ulaska u vladu čini nekakve nepotrebne korake, sebi otežava kretanje i pokušava da leđima otvori vrata. To, najblaže rečeni, nije ni fiziološki uverljivo. Zašto bi se neko, tim pre ako je na štakama, okretao ispred vrata, da bi ih laktom i leđima otvarao?! To je potpuno neprirodno! LJudi na štakama, po nepisanom pravilu, u takvoj situaciji redovno naprave mali „sec“ - da bi im miške bolje nalegle na štake. Da bi ih, što se kaže, „podglavili“ i rukama dali manevarski prostor za otvaranje vrata ispred sebe. A sud nije ni pokušao da ih propita zašto bi se Đinđić okretao kao balerina i leđima ulazio u zgradu vlade?

Nalazi iz Vizbadena

Prema njegovom mišljenju, zasnovanom i na svedočenju vozača bivšeg ministra prosvete Gaše Kneževića, Đinđić je 12. marta normalno, licem ka „petici“, ulazio u zgradu vlade i desnom rukom krenuo da otvori vrata. To, tvrdi stručnjak, savršeno jasno potvrđuju rana na njegovoj levoj podlaktici i oštećenje na štaci, koju je držala ista ruka.

- U tom položaju Zoran Đinđić je mogao da bude pogođen samo iznutra, eventualno iz Birčaninove 6 ili Nemanjine 4. Međutim, ako je zaista bio pogođen kada je već otvarao vrata ili krenuo da ih otvori - onda teško da je uopšte da mogao da bude pogođen iz Nemanjine 4 ili Birčaninove 6. Uostalom, metak ispaljen iz ta dva pravca morao je ostaviti jasan trag sleve strane ulaza, a takvog traga nema. Moguće je da je atentator pucao iz Nemanjine 9, ali ta mogućnost podrazumeva da je premijer levom rukom otvarao vrata i da je tom „snajperskom gnezdu“ bio izrazito izloženom desnom stranom tela. U ovom slučaju smrtonosni metak je morao završiti u unutrašnjosti ulaza broj 5. Teško da je to mogao biti projektil koji je ostavio trag broj 14. Tog metka naprosto nema, a morao je da ostavi negde trag. Možda samo koji centimetar niže od izlazne rane na premijerovom telu ako je na njega pucano iz Gepratove ili Birčaninove.

Stručnjaci iz Vizbadena, nastavlja ekspert, utvrdili su da je metak koji je ubio Đinđića iz njegovog tela izašao ceo, što su dokazali kružnim oštećenjem na štaki.

- Posebna je stvar, što je potvrđeno i iz Vizbadena, da na delovima košuljice metka pronađenih u zgradi vlade nema tragova krvi, niti tkiva, već samo tkanine s tepiha. A na nekom bi - osim u slučaju zavere i ubistva iznutra - moralo da ih bude! Sasvim drukčije stvari stoje sa mogućnošću da je atentator uspeo da uđe u zgradu Vlade Srbije. Đinđić je u tom slučaju pri ulasku bio u desnom polukoraku i okrenut desnim bokom ka ulaznom hodniku.

LEGIJINA MAJKA I DNK

DNK majke Milorada Ulemeka, kako je Sini juče pojasnio Legijin advokat Slobodan Milivojević, napravljen je posle ubistva Momira Gavrilovića. Tome je prethodio pokušaj da se ona dovede u vezu sa tim zločinom i pikavcima nađenim „na licu mesta“. Uprkos tome što ona uopšte nije pušač.
Sam Legija, prema Milivojevićevim rečima, nikada - ni u jednom procesu koji je protiv njega vođen - nije odbio niti izbegao da da bris za takvu analizu. To od njega, dakle, nije traženo ni u slučaju ubistva Zorana Đinđića. Sve u svemu, ovo znači da je njen DNK, koji postoji u registru Instituta za sudsku medicinu, mogao biti samo onaj iz slučaja Gavrilović.
Tu se na njega puca zdesna na levo. Zbog karaktera povreda njegovog srca, koje je bilo u trenu razneto, on nije mogao da pruži više nijedan korak već se sručio kroz vrata. U deliću sekunde. To potvrđuju i njegove povrede na licu i kolenu.

I u ovakvom mogućem scenariju velikog zločina, neizbežno su pitanja gde je čaura i gde je završio metak koji je, prema veštačenju iz Vizbadena, iz Đinđićevog tela izleteo brzinom od 400 metara u sekundi?

- Projektil je, naglašava stručnjak, mogao da odleti ko zna gde iz hodnika kroz vrata petog ulaza u Vladu Srbije. Negde u pravcu Nemanjine 9. Samo, baš tu niko nije ništa tražio ni proveravao! Nije moje da sudim da li slučajno ili namerno. Nije li i to možda bilo deo eventualne zavere. A čaura? Kakva čaura, ako se puca iz revolvera sa burencetom!? U pitanju je profesionalno ubistvo. Veštaci Dunjić i Kunjadić nigde ne konstatuju da tog metka nema. Umesto toga, žale se da mesto atentata nije bilo obezbeđeno na „uobičajen način“. To su tvrdili na sudu, ali ne i u svom izveštaju.

(Glas javnosti)