Tri dana se jede, pije i niko ne spava
Danas, prvog dana Đurđevdana svi dočekuju goste, sutra uzvraćaju posete, a trećeg dana organizuju najveću feštu

KRUŠEVAC - Iz svih kuća u naselju Marko Orlović odjekuje "Amage Romale o, đila" Danas je Đurđevdan, slava svih Roma sveta. Stanovnici Marka Orlovića, a ovde ih ima blizu pet hiljada, gotovo celu godinu pripremali su se i živeli za Đurđevdan.

"KAŽI, TAMO, DA POJAČAJU VODU"

Pitamo Rome Marka Orlovića šta u ovom naselju biva posle slave, a oni kažu isto kao i pre i posle Đurđevdana, živi se ustaljenim romskim životom. Mole na rastanku da im pomognemo.
- Utiči nekako na vlast da nam pojača vodu, da se deca i devojke, uoči Đurđevdana, po običaju okupaju u kupatilima, a ne u hladnoj Rasini - poručuju oni.

- Za našu slavu, a ovde svi slave, svako domaćinstvo mora da kupi jagnje, a imućniji i prase i jare. Mnogi uzimaju i guske, a torte i kolači su pod obavezno. Zato celu godinu štedimo jer za slavu mora da se ima. Prvog dana dočekujemo goste, sutradan idemo jedni kod drugih, a trećeg dana je najveća i najlepša fešta. Kolačari staju pred zapisima i svaki ima svog kolačara. Tako u našem naselju tri dana i tri noći nema spavanja, samo se jede i pije. Peva se i igra. Muzika mora da ječi, a sve to treba pokriti i izdržati - priča više kao za sebe starina Neđmedin.

Bilo mu je, priča, teško preko zime, plašio se, ali je dočekao Đurđevdan.

Za Đurđevdan se svi vesele. A, uvereni su da bi za više od 300, a ima ih više od 400 domaćinstava, trebalo da proradi narodna kuhinja. Od svih njih samo jedan odsto negde radi. Privatnici ih neće, pa su mnogi, i muško i žensko i staro i mlado, prinuđeni da sedovijaju kako znaju. Skupljaju otpad po gradu i okolini i sve što tako zarade, kažu, štede za Đurđevdan.

Svi koji žive u ovoj mesnoj zajednice žale se na slab pritisak vode. Tvrde da ovdašnji stanovnici ne mogu da se okupaju ni leti, a kamoli zimi i da ih predstavnici vlasti zaobilaze.

Žale se na političare i pričaju da ovde svrate samo kad su izbori.
Imaju Romi planove kako bolje i drugačije da žive. Kažu, nemoćni su da sami nešto promene jer nemaju para. Mnogi bi hteli svoju decu da pošalju u državne muzičke škole, ali se žale da nema ko da ih "pogura", pa tako samo dva deteta uči da svira kod privatnika.

Skrećemo im pažnju na drugu, veseliju temu, a starina Neđmedin uvio brkove, zamišljeno gleda negde daleko. Komšije kažu da je nekog dragog, iz daljine pozvao na slavu.
R. Barjaktarević

Izvor: Glas Javnosti

Reporteri Glasa među zemunskim Romima na đurđevdanskom uranku
Pevamo da ne čujemo kako krče creva
Iza svake kapije muzika "odvrnuta" do daske, al to izgleda, bar naredna dva dana nikome neće smetati. U kapije i prozore kuća, zadenuta vrba, breza

Mi Romi ti sve slavimo! Mi smo univerzalni! A i sve slave su došle od boga! - priča Stanimir Bajramović dok se, ispred njega, na ražnju, okreću dva jagnjeta, od, odokativno procenismo, deset kila. Na svega nekoliko metara od glavne džade priprema se slava. NJih nekoliko udruženim snagama "nasrnulo" na jaganjce. Tek što se kožica zarumenela, svi se tiskaju okolo, pa nikome ne smeta da se pritom i malo "nadimi". Đurđevdan je. Tradicionalna slava Roma. Ne samo da u Zemunu, na Vojnom putu, u Bloku 1, svi Romi slave, već je, pričaju, to slava svih Roma. Bar onih iz nekadašnje Jugoslavije.

Onda prilazi Veselj Bajramović, zvani Vesko, to mu je verovatno umetničko ime. Sve malko zanoseći i vrckajući. Sa dužom minđušom na desnom uvetu. On je, priča Stanimir, nekad igrao, koncerte održavao, a sad se malo razboleo. Vesko pripoveda šta im je ostalo od predaka.

- Ujutru se porani, ide se na uranak. U Leskovcu, odakle smo mi, u reku ulazu i prskaju se vodom. Da se bude zdravo! Žene vezuju vrbu oko struka i tako se kupaju. Sa što više trava, da budemo zdravi kao dren! I ovde po Zemunu ima toga. Tradicija od naših pradedova ostala! Ipak, najlepši uranak je u Vranje! - priča Vesko, pozdravlja se i ode dalje, u obilazak komšiluka.

Romi ne vole zimu i hladnoću, priča Stanimir Bajramović.

- Zima je bila velika. Struja skupa! Drva skupa! I onda mu Đurđevdan dođe kao način da proslavimo dolazak proleća. Vidite da i deci kupujemo sve nove stvari, svi za slavu moraju da se "ponove" - kaže Bajramović. A komšija Ismet Arifović zvani Šurda, "utrčava" s pitalicom kako su nabavljali jagnjad.

- Ma, štedimo cele godine. Tu i tamo ostavimo po dva, tri evra. Jer bez jagnjeta ne ide! Mora da se nađe i za komšiju i za brata, ako im zafali! - priča Ismet Šurda, a zovu ga i čika Grga. Onaj iz filma "Crna mačka, beli mačor". Kaže lutao je pet dana po planinama u potrazi za jaganjcima. I našao ih konačno na Homolju. On je, objašnjavaju, bio organizator nabavke za kraj oko Bloka 1. Za kilogram žive vage izdvojili po 230 dinara. Iz tri ture prevezao 100 komada!

- A ti cigare što pališ jednu za drugom? Za to imaš, a? - pitaju komšije Stanimira, očigledno zabrinute za njegovo zdravlje. - Ma, to je samo zbog Đurđevdana! A i od sekiracije! Žena me ostavila! - jadikuje Stanimir. - Al' dođite po podne, oko četiri sata, tad će nam dođe muzika - i na kratko zaboravlja na "muku". - Onda svako svoje jagnje na sto i udri do zore! Pivo i sokovi se 'lade, muzika će da trešti! - "najavljuju" iz Bloka 1 i objašnjavaju gde će, otprilike, biti glavna fešta. Samo malo dalje od mesta gde se jaganjci "okreću", odmah uz ulicu. - I opomenite SUP Zemun da nas ne diraju! Al' neće oni, dobri su, čuvaju nas. Pretprošle godine napali nas neki, "mešavina" neka, ni Hrvat, ni Srbin, ni Nemac! Ništa nije! Skinsi! - priča Stanimir, a žila na vratu nabrekla do pucanja.

- Mi jesmo Romi! Al' moderni! Temperamentni smo, pevamo i onda kad nam krče creva! Zato i pevamo, da ne čujemo kad zakrče!

Trodnevna fešta počela je juče ujutru, na sabajle. A na stolu, kažu, biće svega, "sve od jagnjeta" - pečenje, čorbaÖ Pa do baklava i raznoraznih slatkiša.

Sa radija iz kuće ulicu oko Stanimira, Šurde i ostatka društva ispunjavaju zvuci pesme nekog Džemailja, skopskog pevača. A onda i "ćirilica", muški glas zapeva "Samo pijan mogu da te volim...!"

Običaj je, pričaju u Bloku 1, da se treći dan slave ide u Topčider i da se tamo ruča. Obično se ponese jagnjeća glava. Zašto je to tako, nisu sigurni.
- Pa, ne znam, valjda da bi imali ovčji mozak! - odgoneta jedan zagonetku. - To znaju ovi stari ljudi!

Zemunski Romi se, kažu, snalaze za život. Sve rade pošteno. Zarađuju na pijaci u Pančevu, neki imaju svoje radnje, a među malobrojnima, koji, kažu, ne znaju drugačije da se snađu, su i oni koji skupljaju stari papir i gvožđeÖ Pa, vidite da su naša deca čista i da ne živimo u čatrljama. Samo, kad bi još deca imala gde da se igraju, da ne izleću na ulicu, jer je tako jedno dete stradalo pre nekoliko godina.

A kad se sa Vojnog puta krene "malo dublje" u sokake, moraju da se pripreme čula mirisa i sluha. Iza svake kapije muzika "odvrnuta" do daske, al to izgleda, bar naredna dva dana nikome neće smetati. U kapije, automobile, prozore kuća zadenuta vrba, breza...

U dvorištima, odmah ispred kućnog praga, okreću se ražnjevi, pa dim ispunjava malenu ulicu. Poneko je improvizovao, pa postavio dva bloka, sa po četiri grane, a okretanje je manuelno. Nemaju svi, kao Stanimir, modernu spravu koju pokreće akumulator, pa se samo povremeno proverava kako je jagnje pečeno. U domu dvadesetočlane porodice Asanović, tri generacije ih ima, kažu, spremljena je "pesak" torta, koju vole deca. Snajka Jasmina izlazi iz kuće s rukama " u kupusu".

Sprema salatu. Muški deo porodice okupio se oko jagnjeta, dok jednom izdvojenom članu muzika iz zvučnika abnormalne veličine, od ranog jutra probija desnu bubnu opnu. Baka je procenila da tu treba još drva i dodaje po slobodnoj proceni. Kažu, nema specijalnog uputstva za pečenje. Najbitnije da imaš šta da pečeš! A ostalo je standardno. Malo piva, eventualno mazanje koprivom da janje ne bi izgorelo. "I udri do zore!"

Izvor: Glas Javnosti

U Brezi na Pešterskoj visoravni svakog Svetog Đorđa organizuje se vašar gde sve sija
Muslimani slave Đurđevdan
Bogami sam jutros išao do izvora koji zovemo Halimača, uzeo vode, doneo kući, pa smo u tu vodu stavili kopriva i vrba i jaglike, pa smo posle tom vodom prskali krave u štali i zbog zdravlja, i zbog nafake, i zbog sreće. Posle, žena i mene i svu čeljad u kući poprskala tom vodom

Đurđevdansko jutro nad Pešterom samo što je svanulo. Namračilo se i od Giljeve i od Jadovnika.

Iza Sjenice, na pustom putu, jedva sretoh jednog.
- Jeste, na dobrom si putu, ima danas vašir u Brezi, nego si ti poranioÖ
Kud ću, šta ću, kroz visoravan okrenem pravo u selo Medare, kući starog poznanika Taša Hamidovića.

Samo što stigoh pred kuću, progreja sunce. Kod Taša dvorište puno jaganjaca i unuka. Igraju se, a okolo, zazeleno se Pešter. Nema mu kraja ni levo ni desno. Svetlozelena trava, tek nikla, puna rose, bila je još zelenija spram teških, crnih oblaka koji su se valjali od Jadovnika.

Banuh mu u kuću kao hajduk. U velikoj sobi Tašo zaseo za sto, doručkuje hleb i feferone. Skoči na noge.
- Vala, volim što si mi jutros na Đurđevdan došoÖ Nije radeći dan, a i mi se spremamo na vaširÖ Snao, sklanjaj ovo sa astala... E, volim što si došo...

Posadi me na čelo stola, pogleda kroz prozor ka zapadu, pa nekud nestade. Tren kasnije, pojavi se u novom odelu.
- Bogomi, istina je, i mi ovde obilježavamo Đurđevdan, običaj je kako znam za sebe da se na ovaj dan u selu ne radi, a obavezno idemo i na vašir, na teferidž, u BrezuÖ - objasni mi Tašo na brzinu što je Đurđevdan i kod njih u kući poseban dan.

Do polaska na vašar, u Brezu, obiđosmo Tašov domaćinluk. Pod kućom - zagrada puna ovaca, iza, krave provalile iz štale navalile na podinu sena, razljutiše Taša, iza podine Tašo starijem sinu ozidao novu kuću sa tri betonske ploče, deset puta jedanaest metara, kupio proletos i hektar i 30 ari zemlje malo dalje od sela...

U pola jedanaest krenusmo na vašar, Tašo prethodno u kući izdade naređenja šta sve ima da se uradi dok i ostala čeljad na krenu u Brezu. Ono što reče, od njegovih, niko ne poreče.

Ka Brezi, okrenusmo prečicom, po sred pašnjaka, sve do na vrh jednog brda koje nam je isprva bilo na horizontu. Gore na brdu, u pravougaonik razapete desetine šatri. Između šatri, na prostoru kao dva fudbalska igrališta, muzičari postavljaju instrumente i zvučnike, na sve strane cvrče ćevapiÖ Sa brda, dokle se okom može videti, na sve strane Pešter i nad njim teški oblaci. Samo, i oni pocepani, kroz njih progreva sunce, pa sve jedno brdo sinulo pod sjajnim zracima, drugo u tami, pa je čitava visoravan juče pre podne ličila na jednu veliku šarenu ponjavu.
- Sad će i narod početi da pristiže - okretao se oko sebe po onom polju Tašo i češao po glavi, krivo mu što još nema "vaširdžija".

- Moji stari su mi još pričali o vaširu na Brezi na Đurđevdan. Mi, Bošnjaci, muslimani, ovo doživljavamo kao jedan teferidž, okupimo se ovde, volimo da nam na taj dan na vašir dođu gosti, da ih počastimo, da se ovde, na Plandištu, tako se zove ovo brdo, svi koji nam dođu osećaju kao kod kuće. Igra ovde odjednom po pet - šest kola, veseli se narod, jede, pije, dođu ovde iz Zajačića, iz Raždaginje, iz Dujki, Krća, Čitluka, iz Trijebina, Rasne, Vrsjenice, ma, sa čitavog Peštera - pričao mi je još Tašo dok smo obilazili šatre i vašarske tezge.

NE ZABORAVLJAJU TEK TAKO VERU SVOJIH PREDAKA

- I pored islamizacije na ovom terenu, mnogi islamizirani nisu zaboravljali tek tako svoju staru veru, rođake i prijatelje, pobratime i kumove i komšije koji su ostali u hrišćanstvu. Posećivali su i darivali crkve i manastire, potajno praznovali hrišćanske praznike i krsne slave. Muslimani na Sjeničko - pešterskoj visoravni najviše su posećivali manastir Kumanicu, zatim Crnorečki manastir, Sopoćane, kao i Mileševu. Kod velikog broja muslimana, pogotovo onih u selima, delovi hrišćanske tradicije nisu zaboravljeni iako su mnogi islamizirani pre 200 - 250 pa i 300 godina, mada ima i onih koji su primili islam pre stotinu i nešto više godina. Ni danas nije redak slučaj kod muslimana da se poštuju neka srpska kultna mesta i pojedini pravoslavni sveci kao sveti Sava, sveti Đorđe, sveti Petar, sveti Prokopije, sveti Ilija. Zbog straha od neke više, božije sile, posećuju se i pravoslavna kultna mesta i obraća se i pravoslavnim svecima i daju se pokloni crkvama i manastirima. Na pitanje zašto to rade, najčešći odgovor je - tako su radili naši stari - objašnjava Salih Selimović, istoričar i publicista iz sela Kladnica kod Sjenice, autor rada "Hrišćanske trdicije kod muslimana na Sjeničko - pešterskoj visoravni".

Oko podne, kako reče Tašo, tako i bi, poče da pristiže narod sa svih strana. Ko s kolima, ko peške. Pojavi se najpre, na horizontu, na kraju Peštera tačka, za dvadesetak minuta tačka sa horizonta, u nekoj od dolina naraste na siluetu, posle se ta silueta pretvori u čoveka. U isto vreme nad Pešterom udari kiša. Oni oblaci spustiše se skoro do zemlje. Ne bi malo, kiša se pretvori u babine jarce. Dunu hladan vetar, kao da će sneg. Pešterci ništa. Neće ni kišobran da otvore. Izvirali su iz okolnih dolina, zamicali za bregove pa se pojavljivali na kosama stižući na vašar, kao da ih se vremenske prilike uopšte ne tiču. Kao da je nad Pešterom upekla zvezda.

- Ja sam od malih nogu tvrd na studen - veli na sred vašara Behtijar Jahović, sedamdesetogodišnjak bezmalo.
Brzo priču sa vremena okrenusmo na Đurđevdan.
- Bogami sam jutros išao do izvora koji zovemo Halimača, uzeo vode, doneo kući, pa smo u tu vodu stavili kopriva i vrba i jaglike, pa smo posle tom vodom prskali krave u štali i zbog zdravlja, i zbog nafake, i zbog srećeÖ Posle, žena i mene i svu čeljad u kući poprskala tom vodom - ispriča mi Behtijar kako se u njegovoj kući obeležava Đurđevdan.

Sem toga, on je jutros, poranio, ustao pre nego što je na satu otkucalo pet, jer se tako valja, a posle je s brda na brdo dozvao komšiju Avdiju Gudževića i - "predao mu drijem" jer se i to valja, i jer se "predajom drijema" drugom čini da čovek čitavog leta bude svež, čio, vazda spreman za rad, a ne pospan i dremljiv.

- Moj otac Bećo živio je 86 godine i pričao mi je da je on još ko dijete dolazio ovde na vašire. Lijepi su to nekad vaširi bili, lijepi su i sad. Radujemo se Đurđevdanu da se ovde sretnemo i ispričamoÖ Znam da Đurđevdan ovde proslavljavaju i pravoslavni i muslimani i znam da nam je tako ostalo od starine - pričao mi je još juče na vašaru Behtijar.

Fehim Baždar na vašar u Brezu stigao je iz Novog Pazara.
- Nekad sam ovde dolazio iz Ursula, 25 kilometara peške. Striji posedaju na konje, ili na kola, mi deca za njima peške. Uoči Đurđevdana sakupljaj po selu odeću da bi imali šta da obučemo ujutru. Ovde igra kolo, svira klanet, ponekad i harmonika, ponesemo sira i hleba, a uveče peške, nazad u Ursule - prisećao se juče Fehim svojih vašara u Brezi.

- Uoči Petrovdana svi u ovim selima ovde palimo lile oko torova, za zdravlje stoke, da vuci ne bi udrili u mal, posle te lile zabodemo u krompire, da bolje rode. Ni na Prokoplje, ovde niko ne radi. Ima stara priča - bili ovde baba i sin, radili na Prokoplje, pa sin posle strado, i od tada ovde niko ne radi na taj dan, ni pravoslavni ni muslimani. Mi samo radimo onako kako su radili i naši stari, ne možemo mimo njih - svedočio mi je kasnije pod šatrom Tašo Hamidović, prisećajući se još nekih običaja po Pešteru, sličnih ili istih i kod pravoslavnih i kod Muslimana.

U dva po podne, na Plandištu igrala su četiri kola. U jednom devojke, i mladići, i tek po koja baba ili majka, čisto da prate šta se u kolu dešava, ko do koga igra. U drugom - pešterske snahe, okovane zlatom. Prva je kolo zaigrala Hajrova snaha, visoka i lepa kao vila. Na njoj, sve dukat do dukata, sve niska do niske. Do snahe igra svekar Hajro. Sinovi su u Austriji i Nemačkoj, objaviše muzičari preko zvučnika.

- One koje oko vrata imaju dukate, bešlije, udate su. One bez dukata su đevojke. Po tome se raspoznaju. Dukate kupuje svekar ili svekrva, po broju dukata na snahi meri se koliko je kuća u koju se nevesta udala bogata. Juče je na Bijeloj Vodi na vašaru bila mlada sa stotinu dukata oko vrata - svedočio mi je još jedan Pešterac.

Posle sam na vašaru sreo snahe Sabahka Zenovića iz Rasne i jednog od njegovih sinova. Na snahi Lidi oko vrata niska od devet dukata, svaki vredi više od 250 evra.
U kolu iza njih, juče na Đurđevdan, igrale su i druge pešterske snahe, njih ko zna koliko, sve opkovane zlatom..

Izvor: Glas Javnosti