Научници кажу да је за здравље човека некад много важније да је окружен другим људима него да се правилно храни, редовно посећује лекара, вежба

    Телефон од ујутру није зазвонио. Младић се пита шта није у реду.  Проверава да ли је добро спустио слушалицу, да ли му ради мобилни. Већ се увелико спушта вече, а препознатљив звук звона још се ниједном није огласио. Да ли је могуће да данас нико није осетио потребу да ми се јави, пита се у чуду. Зар су ме сви заборавили?
    Не може да се скраси на једном месту. Почиње да чита књигу, али му мисли блуде. Укључује телевизор, али узалуд даљинским трага за неком емисијом која би му привукла пажњу. Ништа не вреди. Осећа се усамљено. Као да је последњи човек на свету. Онда се досети да би можда он могао некога да позове. Окреће број и чује глас друга који му саопштава да управо мисли на њега, али се нешто зарадио и не стиже да га позове. Младић се осмехује и већ се много боље осећа.

Здравље улази кроз разговор

    Да ли је могуће да усамљеност може до те мере да буде разорна и погубна да од ње човек чак може и да се разболи? На то питање научници су желели да нађу одговор. Испитивање спроведено у Америци обухватило је око триста хиљада људи, а закључци су недавно објављени у стручном часопису „Плос медисин”.
Истраживање је показало да је особа која одржава блиске везе с породицом, пријатељима, људима из школе или с посла за педесет одсто у мањој опасности да се разболи. А човек који је најчешће сам и не излази из куће, јер нема с ким, изложен је већем здравственом ризику него ако је, рецимо, претерано гојазан. Научници су чак дошли до закључка да је недостатак пријатеља опасан по здравље као кад човек једе нездраву храну, да се не говори о лошим последицама пушења или алкохола.
    На једно питање истраживање ипак није дало одговор. Да ли су здрави људи расположенији и спремнији на дружење од оних који пате од неке болести? Јер, како кажу научници, неко ко нема видљивих тегоба знатно је спремнији да, поред свакодневних обавеза, нађе времена и за виђање с рођацима, пријатељима, познаницима.
    Зашто су друштвени људи здравији? Човек који се виђа с различитим људима обично је по природи веома полетан и ништа му није тешко, кад затреба зачас ће отићи и на лекарски преглед. Задовољна и расположена особа брине о себи, обично се правилно и здраво храни, довољно спава, одлази с пријатељима на излете, у природу, редовно шета, скокне и до теретане, гимнастичке сале.

Самоћа је заразна

    Занимљиво је да су научници, у једном другом истраживању, које је трајало десет година и обухватило око пет хиљада људи, још нешто открили: осећај усамљености и одбачености може да буде као заразна болест. Наиме, уколико се у друштву затекне неко ко је несрећан и незадовољан собом, та његова лоша осећања могу да се пренесу и на друге, као кијавица.
    Већина људи тврди да се понекад осећа усамљено, тачније речено – у просеку четрдесет осам дана годишње. Међутим, уколико се човек који је остатак године углавном ведар и расположен често виђа с особом склоном расположењу „ником нисам довољно добар”, онда ће му се за седамнаест повећати број чемерних и чамотних дана. Дакле, самим тим што се затекне у друштву неког ко верује да нема ко да му окрене телефон или га позове да некуд изађу, у већој је опасности да и сам упадне у лоше расположење.
    Усамљена особа у друштву, сликовито су објаснили научници, може да се упореди с извученом петљом на џемперу која, ако се повуче, распара цео џемпер. Осећај одбачености некад је до те мере заразан да може да промени расположење свих у друштву. Наравно, увек постоји могућност да, уколико се то примети на време, остали једноставно направе неку врсту бране којом ће покушати да зауставе налет негативних таласа.

Има ли рецепта за друштвеност?

   И без научних истраживања готово сваки човек свестан је да му је живот лепши и занимљивији уколико може да га дели с другима. И кад му се нешто лепо или ружно догађа, углавном ће осетити потребу да то неком саопшти и с неким размени мисли на било коју тему. Човек који нема пријатеља, има осећај да никоме не припада, може да пати од осећања ниже вредности и несигурности.
    Различити су начини да се стекну нова познанства. Човек треба да научи да слуша друге и да оно што је чуо, уколико је у питању прича која није намењена широком кругу људи, научи да чува као тајну. Треба да одржава везе и да води рачуна да одговара на мејлове, СМС поруке, не очекује да стално неко њега позива него да и он друге некад некуд изведе. Такође је важно да човек научи да се радује туђем успеху и да не буде љубоморан кад његов пријатељ у нечему напредује.
    Ма колико људи волели да им се неко јавља телефоном, шаље им електронску пошту или поруке преко Фејсбука, и то треба радити с мером. Углавном нико није баш претерано одушевљен ако га неко непрекидно зивка и често узнемирава. Има љубазних људи, али и њима некад зна да прекипи. Као што се биљке редовно заливају, тако и пријатељства треба пажљиво гајити и неговати. Да, и не заборавити да се, кад је потребно, људима каже „хвала” или „извините”.

 Аутор:
Весна Софреновић
Извор:Политикин забавник

sta reci osim da je tekts vise nego istinit. mada, ima raznih cudaka koji vise vole da sede kuci, lakse im je da postanu asocijalni....

o da . iz dosade razmisljaju o mogucim bolestinama . postaju hipohondri .

nista novo ...ovo je psihologija obradila pre 100 godina