OBRAČUN GURMANA U BOSNI Roštilj ratnici iz Banjaluke, Sarajeva i Travnika u borbi za titulu NAJBOLJEG ĆEVAPA
07.04.2018. 13:22

Rasprave na društvenim mrežama, medijske bitke, ankete – sva je teška artiljerija poslednih dana u pogonu u žestokoj “bitki” na temu: koji je ćevap bolji – banjalučki, sarajevski ili travnički.

Sa lepim vremenom počinje i sezona roštilja, ali nije to povod za ovu neobičnu borbu. “Rat” je počeo kada je Gradska uprava Banjaluke saopštila da je banjalučki ćevap uvršten u nematerijalnu baštinu Republike Srpske, čime je otvoren put da se danas-sutra ovaj ukusni specijalitet i jedan od najprepoznatljivijih bredova Banjaluke nađe i na prestižnoj UNESCO listi svetske baštine.

Pobuna u vezirskom Travniku

Prve su se pobunile travničke ćevabdžije, tvrdeći da je njihov ćevap, spravljen od mesa sa Vlašića, ubedljivo najbolji u BiH. Neki pomirljiviji roštilj-ratnici iz vezirskog grada preporučili su da se sva tri poznata ćevapa uvrste na liste kulturnog blaga, jer “za svakog ima mesta”.

Sa malim zakašnjenjem u bitku su se umešale i Sarajlije, braneći svoj ćevap i – zabava za široke narodne mase je dobila puni zamah.

U čemu je “kvaka” i koje su osnovne razlike između ove tri vrste ćevapa?

Lokalpatriote bi rekle da je razlika ogromna, ali ljubitelji dobrog zalogaja ne propuštaju priliku da se omrse u svakom od tri ćevap-grada. I nemaju zamerke!

Pločice ili ćevapčići; šta znači “deset u pola s lukom”?

Razlika se, ipak, može primetiti na prvi pogled, jer banjalučki ćevap se od svojih travničkih i sarajevskih rođaka razlikuje po obliku. Dok se sarajevski i travnički ćevap spravljaju odvojeno, svaki za sebe, banjalučki ćevapi se prave u pločicama, po četiri ćevapčića u komadu.

Tako su i “mere” kod naručivanja različite. U Travniku ili Sarajevu tražićete, na primer, “deset u pola s lukom”, što je ekvivalent za banjalučku malu porciju, koja se takođe služi u pola lepinje u koju se stavljaju dve pločice ćevapa.

Luk se, naravno, podrazumeva, pa ko ga neće, to mora posebno naglasiti. Tako su “mere” za banjalučki ćevap: već pomenuta mala porcija, prati je srednja sa tri pločice u celoj lepinji, te velika u kojoj je lepinja obogaćena sa čak četiri pločice ćevapa. Poseban specijalitet je takozvana “sindikalna” porcija: dve pločice ćevapa u celoj lepinji.

U Travniku se lepinja zove somun. Razlike ima, ali ju je teško opisati. To se mora probati. Travnički ćevap ima takođe svoju verziju sindikalne porcije, ali se zove školska ili đačka, i podrazumeva pet ćevapčića u celoj lepinji, pardon, somunu.

Sarajevski ćevap je vrlo sličan travničkom, ali to ne smete glasno reći, ni u Sarajevu, ni u Travniku, jer biste zbog sujete ćevabdžija mogli ostati gladni!

Specijalitet za Tita, Noleta i Kurca

Banjalučki ćevap, definitivno, ima najbolju priču. Svi znaju da se pravi u pločicama, peče isključivo na roštilju na drveni ugalj i služi u lepinji sa lukom sječenim na rebarca, ali recept za pravi banjalučki ćevap je tajna, koja se prenosi s kolena na koleno.

O njegovom poreklu i danas se vode debate. Dok jedni tvrde da je “izum” porodice Đuzel, koja je 1920. doselila iz Glamoča i čiji je potomak, Mujo, bio najpoznatiji banjalučki majstor ćevapa, drugi veruju da je banjalučki ćevap postojao i pre Muje.

Mujin ćevap je glavni lik mnogih urbanih legendi. Po jednoj od njih, Mujo je 1978, kada je Tito boravio u Banjaluci, usred noći pozvan u hotel “Bosna” da maršalu spremi ćevape. Njegov unuk Adis Smailagić, koji je nasledio radnju, ovaj specijalitet je spremao za Novaka Đokovića. Obojica velikana su, navodno, bili oduševljeni banjalučkim specijalitetom.

Pre dve godine, dok je još bio ministar inostranih poslova Austrije, banjalučki ćevap je probao i aktuelni austrijski kancelar Sebastijan Kurc, koji je, navodno, pobegao sa diplomatskog gala ručka da bi se počastio ćevapima.

Bnjaluka, od ove godine ima i manifestaciju “Ćevap fest”, koja pretenduje da postane tradicionalna.

Prema nezvaničnim procenama, Banjalučani i njihovi gosti za Prvi maj pojedu neverovatnih pet tona ćevapa za 24 sata.

Ima li svinjetine u lepinji?

Ali, u čemu je suštinska razlika, pitaće se sladokusci. Od kakvog se mesa, obogaćenog kojim začinima i tanim sastojcima, sastoji travnički, banjalučki ili sarajevski ćevap, upakovan u lepinju ili somun?

Teško pitanje, jer svaki bolji ćevabdžija ljubmorno čuva svoj recept. Jedno je sigurno: lepinja ili somun se prave isključivo ručno, samo od brašna i vode, i peku u peći na drva. Poznavaoci pekarskih prilika tvde da je njihovo spravljanje izuzetno zahtevan i čak fizički težak posao, rezervisan samo za najbolje i najjače majstore, isključivo muškarce.

Što se mesa tiče, smatra se da se sve tri vrste ćevapa prave od kombinacije junećeg i jagnjećeg mesa, koje morati biti savršeno sveže. Jedan uvređeni travnički ćevabdžija je nedavno izjavio da je njihov ćevap najbolji, jer se jedini “pravi d tri vrste mesa”! Koja je treća, nije otkrio, ali sudeći po ukusu, piletina sigurno nije.

Neki poznavaoci prilika tvrde da se banjalučkom čevapu, u nekim roštiljnicama, u poslednje vreme, uz tradicionane sastojke, dodaje i svinjetina, ali pravi ljubitelji ćevapa tvrde da to nije dobra ideja. Jer, kažu, zna se šta je pravi ćevap!

Izvor: Blic

A roštilj jebemliga, uglavnom je dobar.

Jednom sam jeo u restoranu ultradobar profi roštilj. Znači može i to, ali ćevapi uglavnom su ok.

Nije neki ratatui ili beef wellington da može da se zajebe.

Puno se mi balkanci kuhinjski kurčimo stvarima koje  su u suštini osnovna hrana tipa roštilj i burek.