piše: Vanja J. Vučenović   


„Tranzicione“  istorije


Fenomen tranzicije istorije



„Iako je u početku Zapad, posebno SAD bio trom u prepoznavanju geopolitičkog značaja posebne ukrajinske države, sredinom devedesetih, i Amerika i Nemačka postale su snažna zaleđina kijevskog separatnog identiteta“.

Ovim rečima je poznati američki geostrateg Zbignjev Bžežinski u svojoj studiji „Velika šahovska tabla“, polovinom devedesetih godina, opisao ulogu SAD i Nemačke u društveno – političkim promenama koje su zahvatile postsovjetski i širi evropski prostor u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Ono što izaziva posebnu pažnju u ovoj tvrdnji jeste potenciranje svojevrsnog „separatnog identiteta“. Odgovore na pitanje tipa, o kakvom se to identitetu radi, koja je njegova  sadržina i  koji su mehanizmi njegove izgradnje, nalazimo u novim pojavama i tendencijama  globalnih  društveno – političkih odnosa na početku 21- og veka.   
Globalizacija sveta, kao svojevrsna interesna ukrupnjavanja i integracije država u sferi ekonomije, politike i kulture, vodi novom obliku uniformnosti (jednoličnosti) celokupnog  sveta. Međutim, globalnoj ideji je imanentan i jedan drugi  proces. On se ogleda u pojavama dezintegracija i preoblikovanja „nesvarljivih i neodgovarajućih“ elemenata nacionalnih i kulturnih identiteta pojedinih država.U tom pogledu su na međunarodnom planu, pored procesa približavanja bliskih nacionalnih, društvenih i kulturoloških elemenata država s jedne strane, pristutni i procesi „projektovanih“ dezintegracija i modifikacija identiteta onih zemalja, koje se s aspekta  interesa  globalnih „centara moći“ ne  uklapaju u model „naprednog“ uređenja sveta. Tako, u skladu s poznatom izrekom da „cilj opravdava sredstvo“,ostvarenje globalnih interesa ne isključuje automatski i potezanje za nekim potpuno nelegitimnim i neprihvatljivim društveno-političkim metodama.To podrazumeva i primenu  širokog  spektra  različitih vrsta „projektovanih“ legitimnih ili nelegitimnih uticaja , koji se odnose  na sferu kulture, nauke, tradicije jedne suverene države.     
Iz tog  razloga se sve učestalije pojave „tranzicije istorija“ u pojedinim državama ne bi  smele posmatrati kao izolovani fenomeni, već samo kao  karika u nizu pojava koje odre -   đuju sadržaj novih projektovanih nacionalnih  identiteta.U tom pogledu, istorija, danas,kao pre svega naučna disciplina, ne predstavlja samo „dobru“ učiteljicu političkog i svakog drugog društvenog života.Naprotiv,ona je dobila jednu novu formu i u savremenim globalnim tokovima ima mnogo važniju ulogu i „dublji“ smisao. Čini se da istorija predstavlja veoma „moćno oružje“ za projekciju i ostvarenje različitih  široko društveno političkih i geopolitičkih ciljeva.Stoga je posebno interesantno pomenuti neke nove društveno-političke momente na evropskom prostoru, a prevashodno na njegovom „uvek aktuelnom“ istočnom i „zapadnobalkanskom“ delu. Primetno je da  isti predstavljaju  pogodno tlo za „usmereno“ širenje i „epidemiju“ raznih, problematičnih i naučno neutemeljenih „istorijskih istina“.
Tako, veliku pažnju izazivaju „nedoumice o istoriji“, koje su prisutne u nekim intelektu - 
 alnim krugovima Ruske Federacije. U poslednje su vreme u pomenutoj državi sve su učestalije „istorijske“ rasprave, a tiču se nekih novih kvazi-naučnih tendencija u obrazovnim sistemima pojedinih bivših zemalja SSSR-a, a pre svega u Ukrajini, Molda -
viji i Gruziji.Predmet rasprava se odnosi na plasiranje nekih novih, do sada neviđenih i neutemeljenih „istorijskih“ istina i činjenica, u zvaničnim nastavnim udžbenicima istorije u  pomenutim zemaljama. Kao eklatantan primer navedenog, može da posluži obrazovni sistem Ukrajine. Naime, u Ukrajini, u zvaničnim udžbenicima istorije za osnovne škole, prisutne su neke problematične „istorijske“ činjenice, koje teško da mogu da se temelje na naučnim principima, ali i na prostom zdravorazumskom rezonovanju.Čini se, da bi se pomenute „istorijske“ činjenice morale sagledati u širem društveno-političkom i geopolitičkom ključu Ukrajine i njenog bližeg okruženja,s obzirom na prostorni i politički značaj pomenutog regiona. Šta je to problematično u pomenutim udžbenicima istorije?
 Primera radi, u udžbeniku istorije za sedmi razred osnove škole, u odeljku koji se odnosi na pojavu prvih Ukrajinaca  navodi se  podatak da istorija ukrajinskog naroda počinje još pre 140 hiljada godina?! Znači, prvi čovek na Zemlji je bio Ukrajinac? Potom, interesantno je pomenuti i deo koji govori o Drugom Sv. ratu i veličanju uloge ukrajinskog fašističkog vođe Stepana Bandere u „oslobođenju“ Ukrajine od Rusije, ali i  teze o navodnom  istorijskom državnom pravu Ukrajine, kao neruske tvorevine, što je priznaćemo istorijski neosnovano.Ono što je uočljivo, kako ističu pojedini ruski analitičari, jeste činjenica da se u pomenutim udžbenicima izražava krajnje neprijateljski odnos  prema Rusiji i ruskoj (pa i sovjetskoj) istoriji. Isti analitičari zauzimaju veoma inspirativan stav povodom fenomena nove „tranzicione“ rusofobične istorije. Smatraju da se cilj ovakve „kontrolisane istorije“sastoji u „namerama ukrajinskih vlasti da putem istorijskog (re)programiranja mladih naraštaja stvore novi ukrajinski identitet“, koji bi bio u celosti nezavisan od ruskog.
Da bi ovakav stav trebalo uzeti u razmatranje, govori činjenica o specifičnosti kulturnih , političkih i geopolitičkih odnosa i težnji na ovom postsovjetskom prostoru,u poslednjoj deceniji.Stoga se čini da bi priču o novoj problematičnoj ukrajinskoj istoriji trebalo analizirati u svetlu kulturnih, političkih i geopolitičkih opredeljenja zvaničnih ukrajinskih vlasti od početka devedesetih godina do danas.Naime, plan derusifikacije i depravoslavizacije Ukrajine, kao ne čisto ukrajinski projekat svoju afirmaciju i delimično ostvarenje doživljava početkom devedesetih godina, raspadom Sovjetskog Saveza i stvaranjem „nezavisne“ ukrajinske države. U prethodnoj deceniji rusko-ukrajinskih odnosa je vidljiva težnja Ukrajine da očuva svoj izrazito proevroatlanski kurs sa „posebnim ukusom američkog uticaja“.Isto tako, identičane su i „uvek prisutne“ geopolitičke i geostrateške pretenzije Zapada(a pre svega SAD) kada je u pitanju ukrajinski i širi evroazijski  prostor. Neophodno je naznačiti  da projekat „ukrajinizacije“ Ukrajine nije mogao biti  u  potpunosti dovršen samom „činjenicom smrti“ Sovjetskog Saveza. Teritorijalna nezavisnost Ukrajine od Rusije nije značila, niti danas znači a priori i njenu suštinsku nezavisnost.Naime, za okončanje procesa sticanja sveobuhvatne nezavisnosti Ukrajine, potrebno  je „mnogo više“od toga. Revolucionarna zbivanja u Kijevu, za koja je danas jasno da su potpomognuta  „spolja“, tim pre što su udarnu pesnicu „ opštenarodnog nezadovoljstva“ činili poznati kontolisani „režim-brejkeri“ iz „Otpora“, govori da „neko“ uistinu   ima interes da Ukrajina bude potpuno nezavisna u svakom pogledu. Makar to bila i Ukrajina političke i kulturne  dezorijentacije i haosa, ali ipak „nezavisna“ Ukrajina.Međutim, na osnovu poslednjih političkih zbivanja se nameće da je za ostvarenje „ukrajinskog sna“ , između ostalog , neophodno istisnuti iz Ukrajine prisustvo svega što ima „rusko - pravoslavni“ predznak.
Da se za ispunjenje  tog cilja  ne biraju, kao i da se neće birati sredstva govori pomenuti primer „kontrolisanog i usmeravanog“ obrazovanja, ali i svakodnevica običnog života u  ukrajinskom društvu.Naime, prema pisanjima nekih ruskih glasila, u pojedinim delovima Ukrajine je na delu pravi „jezički aparthejd“, gde je korišćenje ruskog jezika strogo zabranjeno. Pored toga, Pravoslavni vernici podloženi su svojevrsnom teroru i šikaniranjima, a  Pravoslavna vera je stavljena van zakona. Nameću se, kao logična, sledeća pitanja. Da li je stvaranje novog „istorijskog“ identiteta Ukrajine, izolovan proces, u smislu svojevrsnog osvešćenja ukrajinske nacije ili samo jedan u nizu koraka „ spolja usmerene derusifikacije“ ukrajinskog društva?Međutim, kome je interes da ne vidi išta što bi podsećalo na Rusiju, u Ukrajini? Informacija, da je u „osmišljavanju“ istorije Ukrajine učestvovao, ni manje ni više nego sin „svuda prisutnog“ ideologa amerikanizacije sveta, Zbignjeva Bžežinskog, mogla bi pokazati smernice u iznalaženju odgovora na ovo pitanja. 


Epidemija  novog  „istorijskog  gripa“ na  Balkanu


U prilog činjenice, da se proces „istorijskog inženjeringa“,(kao svojevrsna planska i nenaučna revizija istorijskih činjenica), odigrava višedeminzionlno i „po potrebi“ u više evropskih regiona, govore primeri nekih „novih pristupa“ u stvaranju i tumačenju činjenica vezanih za istoriju Balkana i balkanskih naroda.Tako „epidemija“ novih udžbenika i „naprednih“ shvatanja istorije nije zaobišla ni Srbiju.
Naime, sve je počelo još u decembru prošle godine, kada je odlukom Ministarstva pro -   svete Republike Srbije odobreno korišćenje  novih „istorijskih“ čitanki u nastavne svrhe.Navodno,prema tvrdnji autora, reč je o udžbenicima koje opisuju „istorije“ naroda  Balkana, a čiji je cilj nije da se ponudi jedna  i za sve prihvatljiva „istina“ o tome što se u prošlosti dogodilo.Pored toga se dodaje da „u istoriji ne postoji samo jedna istina, te da svako, a pogotovu na Balkanu, ima svoje, suprotno, viđenje jednog događaja i bilo koji pokušaj da se nametne jedna istina je neka vrsta nasilja”(.izvor-NIN). Ovakava konstatacija je najblaže rečeno besmislena i teško je održiva. Istina je naravno jedna, ona je nedeljiva, neumoljiva, a svako deljenje i „kloniranje“ istine predstavlja zločin par excellence. Naravno, neke tendencije pokazuju  suprotno.Međutim, ako se  pažljivije pogleda sadržaj udžbenika , čini se da je  u njemu sve bitno, a  da samo istina ima drugorazrednu ulogu i značaj. Tako se, primera radi, u ovim „istorijskim“delima jedva pominju neki vrlo značajni događaji u  bogatoj srpskoj istoriji i tradiciji. Šturo pominjanje Prvog srpskog ustanka(koji ima širi evropski značaj) i znamenitih srpskih ustava iz  19-og veka, predstavljanje Marka Kraljevića kao vinopije, i tvrdnje da su srpska deca „radosna“ odlazila u janjičare dovoljno govori o naučnom i objektivnom pristupu u izučavanju istorijskih događaja.S druge strane, „Holokaust“ je analiziran samo sa aspekta stradanja Jevreja,i žrtva ovog naroda nije sporna, ali zapada za oko činjenica da se Jasenovac uopšte ne pominje, gde je prema nekim podacima stradalo blizu milion Srba. Tako da će i na ovakvim „istorijskim“ činjenicama i poluistinama  rasti „mladost i budućnost“ Srbije .

Da će Srbija morati da popije još poneku pilulu za neminovnu istorijsku „amneziju“ govore i  primeri prekrajanja bogate istorije Kosmeta.Tako, uporedo sa pripremanjem pravnih uslova i okvira za funkcionisanje budućih kosmetskih institucija  i  stvaranje uslova za bitisanje „multietničkog“ društva, primetan je ozbiljan angažman na izvesnim „modifikacijama“ naučno dokazanih istorijskih činjenica. Naime, radi se o obelodanjivanju jednog novog političkog i kulturnog identiteta, u vidu nastojanja da se srpska pravoslavna kultura i tradicija na prostoru Kosova i Metohije predstave za albanske.Tako je prištinski list „Epoka i re“ objavljivao “dokazne materijale” kojima se na različite načine dokazivalo da su Pećka patrijaršija, Gračanica i Visoki Dečani spomenici koji su Albancima oduzeti. Isti  list je navodio, da Srbi  nikada i nisu živeli na Kosovu, sem  što su se kao okupatori spuštali sa planina da bi uništavali albansku kulturu, crkve i manastire pretvarajući ih u svoje. Međutim, onda se postavlja logično pitanje. Ukoliko je i tačno (a nije naravno) da pomenuti manastiri predstavljaju albansku kulturnu baštinu, zašto su isti ti srednjovekovni manastiri tako beskrupulozno rušeni i skrnavljeni od strane Albanaca? Vrhunac svakog bezumlja i cinizma jeste i tvrdnja da su Kosovsku bitku protiv Turaka vodili Albanci a  ne Srbi, koji nikada i nisu nastanjivali Kosovo?! Da i iza ovih kosmetskih „istorijskih istina“, dobrim delom stoji i „kreativni“ inostrani um, a sve zarad ostvarenja nekih viših ideja govori ime Noela Malkoma. Naime, reč je o uticajnom engleskom novinaru i publicisti  na čijoj se knjizi „Kosovo – kratka istorija“temelji dobar deo navoda o gore pomenutoj albanskoj „istoriji“ na Kosmetu.Malkom je inače dobro poznat srpskoj istoriografiji i javnosti po svojoj kultnoj knjizi „Bosna – kratka istorija”, u kojoj je na  sličan način, istorijski neosnovano (sa primesama vidne satanizacije Srba) ,objašnjavao  istorijske procese i odnose i Bosni i Hercegovini. Treba istaći da i slučaj „pranja“ kosmetske istorije, nalazi svoje razloge u širem kontekstu moguće buduće političke i geopolitičke prekompozicije balkanskog regiona.U tom smislu je razumljivo da „konstitucionalni“ albanski narod u iščekivanju budućeg „konačnog statusa“Kosova i Metohije pored teritorijalnog zatrži i dobije i svoj istorijsko – kulturni identitet, pa makar on bio i izmišljen.
Mašinerije različitih PR agencija i kompanija za proizvodnju „naručenih istorija i budućnosti“ su u „novom dobu“ angažovanije nego ikada. U savremenom globalnom  tehnokratsko-informatičkom društvu, postoji opasnost od „neprepoznavanja rata“(prof. dr Aranđelović), iz razloga što se isti odvija u potpuno drugim dimenzijama i što je dobio neke nesvakidašnje forme i kvalitete. Permanentni ratovi „tihog inteziteta“, u kojima je plasirana informacija najubojitije oružje, a koji su užasniji od svakog mira , prete da potpuno i zauvek  relativizuju i obeščaste najveću vrednost na kojoj čovečanstvo počiva – Istinu.

Stoga, čini se da izjava Vinstona Čerčila, na Hardvarskom univerzitetu davne 1943. nije ni danas izgubila na svojoj aktuelnosti, te  da na optimalan način određuje sadržaj  globalnih društveno -političkih odnosa u budućnosti :„Naše dve zemlje ( V.Britanija i SAD) su te koje  kontrolišu  sudbinu sveta; koje kontrolišu nauku i tehnologiju; koje kontrolišu kulturu. To su oružja daleko moćnija od vojne sile. Kontrolisati ono što čovek misli nudi mnogo veće dobiti od  oduzimanja zemlje ili provincija drugih naroda ili njihovog iscrpljivanja eksploatacijom.  Buduće imperije će biti imeperije uma“.

www.nspm.org.yu