Srpska politika odlično se odslikava u ovom epitafu Jaši Prodanoviću, republikancu koji se pridružio Narodnom frontu. Ali to nije njegov izum, jer je Pašić još i pre Čerčila prihvatio tezu da svako u mladosti mora da bude levičar, a u starosti desničar. U modernoj srpskoj politici sve ide u suprotnom smeru, tj. političari se redom peru od svoje nacionalističke prošlosti

Da je neko uoči 5. oktobra makar kroz zube procedio da će Tomislav Nikolić da traži od Vojislava Koštunice da prihvati Evropsku uniju kao jedini put Srbije, rekli bi za njega da je potpuno poludeo ili da je dobio mnogo para od Miloševića da po narodu širi takve budalaštine. Danas se tom istom i ne mnogo prosvećenijem narodu ovo servira kao politička realnost.
Vojislav Koštunica je početkom veka mogao da izađe pred bilo kog glavešinu iz Brisela, gde je važio za čoveka otkrovenja nove evropske Srbije, i pogleda ga u oči baš kao glasače te jeseni 2000, dok je Tomislav Nikolić u to vreme još bio mali Šešelj, koji se još čvrsto držao teze da Evropska unija ne mora sa Zapada da se širi prema Balkanu, već da je sasvim dovoljno da se Srbija malo proširi prema Zapadu. Do Ogulina i Virovitice.
Srpska politička praksa dovela nas je do toga da su neki od vodećih političara Srbije danas potpuno zamenili pozicije i vrednosne orijentacije prema jednom od pitanja koje se nalazi na vrhu prioriteta naše politike. Već mnogo puta je istaknuto da se osnivačima Demokratske stranke prevrće stomak kada vide u kakvu se ideološku aždaju pretvorilo njihovo čedo, a gotovo svi značajniji politički činioci prešli su razne klackalice sa leve na desnu stranu ideološke mape i obrnuto.

Još je Čerčil govorio da ne poznaje čoveka koji u mladosti nije bio radikalni levičar, a u starosti konzervativni desničar. Većina konvertita (kako ih naziva teorija), iliti transformersa (kako bi ih nazvala ulica), danas se poziva na biografiju najvećeg srpskog političara dvadesetog veka Nikole Pašića, koji je po receptu koji je kasnije formulisao Čerčil, od levičara i protivnika dinastije postao oličenje srpskog nacionalizma i prvi čovek u odbrani monarhije. I zato je i bilo moguće da, recimo, Dušan Mihajlović, nekadašnji predsednik nekadašnje Nove demokratije i personifikacija političkih preletača za vreme Miloševića, svoju avanturu na vlasti pravda - biologijom. U intervjuu nedeljniku „Vreme" već u oktobru 1999. godine on je na pitanje kako reaguje kada mu spočitavaju da je „jednom uz vlast, uvek uz vlast", odgovorio: „Pripadam ljudima koji misle da je normalno u mladosti biti levičar, u srednjim godinama demokrata, a u poznim godinama konzervativac... Uvek je bolje vratiti se s pola pogrešnog puta, nego ići njime do kraja. Bolje je ikad se opametiti nego umreti glup".
Doduše, promena ideologije za jednog mislioca i intelektualca ne mora da bude problematična i uvek se može tumačiti kao posledica intelektualnog razvoja. Pitanje je, međutim, koliko je promena osnovnih ideoloških stavova moralno problematična kada dođemo do real-politike. I da li se srpska politika može odslikati u duhovitom epitafu posvećenom Jaši Prodanoviću, predratnom republikancu, koji se posle rata pridružio Narodnom frontu. „Kralju veran, Titu odan, ovde leži Jaša Prodan...", spevali su mu oni koji nisu mogli da mu oproste što je „izdao" osnovne ideje republikanizma i otišao „crvenima".
Đorđe Vukadinović, glavni urednik „Nove srpske političke misli", kaže za Pressmagazin da je normalno da se neko intelektualno i ideološki razvija i da u tom procesu dolazi do sazrevanja, ali i do promena okolnosti koje mogu da utiču na nečije stavove.
- Čerčilova tvrdnja je slatka i simpatična misao, ali ne može se reći da je tačna i da tako zaista treba da bude. Ipak, ne treba na prvu loptu osuđivati svakog ko promeni mišljenje, pogotovo ako neko zbog toga položi račun. Pogotovo intelektualci, ljudi koji se bave promišljanjem stvarnosti. Međutim, uvek je sumnjivo kada se taj preokret dogodi naglo i radikalno, kao što je u slučaju sadašnjih naprednjaka. Onda to može da pobudi sumnju i dovede u pitanje kredibilitet. Nije isto kada neki političar ima kontinuitet u kom evoluira, kao na primer Zoran Đinđić, koji je u periodu od dvadesetak godina postepeno prešao put od radikalnog levičara do liberalnog demokrate. Nikolićev i Vučićev obrt ne treba da čudi kada pogledamo istoriju srpske politike. Politički preokreti su problematični ako je objašnjenje za njih bledo i neuverljivo, što se može reći za većinu objašnjenja naprednjaka - kaže Vukadinović.
Naš sagovornik napominje da naprednjaci jesu napravili otklon od ranije politike radikala, ali i da ideološki to ne mora da se posmatra kao veliki pomak.
- Oni sada jesu otvoreni ka Zapadu i približavaju se politici Borisa Tadića. Ali i Tadić je postepeno menjao svoju stranku iznutra. Demokratska stranka nije ista stranka koju je on zatekao, tako da se sada DS i naprednjaci, kao dve najveće stranke, približavaju jedni drugima - kaže Vukadinović.

Savremenu politiku, kako u svetu, tako i kod nas, prvenstveno određuje politički marketing, što za posledicu ima i to da političari pričaju ono što narod želi da čuje. Odnosno, u tom pravcu modifikuju svoje stavove. Ali, ovoj fazi sazrevanja srpske demokratije prethodio je period kada se ideološki sve posmatralo crno-belo i gde je svaki „prebeg" bilo vrlo lako uočiti. A danas se mnogi od tih konvertita deklarišu kao politički autoriteti.
Upravo je učitelj današnjih naprednjaka - Vojislav Šešelj primer političara koji je prešao veliki put od marksiste u mladosti, preko prozapadno orijentisanog četnika (čak je tražio da kao dobrovoljac ide u Irak 1991), do ekstremnog antiglobaliste koji se hvalio prijateljstvom sa Sadamom Huseinom.

- Šešelj zaista jeste pravio velike lupinge, ali treba napomenuti da je to bilo pre nego što je postao ono što jeste. U poslednjih dvadesetak godina on je Šešelj kakvog ga znamo - ističe Vukadinović.
On kao primer situacije u kojoj je neko okrenuo svoj stav kao posledicu okolnosti navodi Vojislava Koštunicu i njegov odnos prema Zapadu, i da je NATO bombardovanje za mnoge prelomna tačka posle koje više nisu isto gledali na Ameriku i Evropu.
- Koštunica i cela srpska opoziciona elita devedesetih godina bili su pomalo naivni i skloni idealizaciji zapadnog liberalno-demokratskog modela. Bombardovanje 1999. godine uticalo je da evoluira Koštuničin odnos prema Zapadu, što je samo pojačano priznavanjem Kosova - smatra Vukadinović.
Helsinški odbor za ljudska prava je u jednom svom izveštaju naveo da su intelektualci koji zastupaju nacionalnu opciju u Srbiji okupljeni oko časopisa „Nova srpska politička misao", koja je predvođena Vukadinovićem i Slobodanom Antonićem. Tada je Helsinški odbor za njih naveo da je reč o konvertitima, a za Slobodana Antonića su konkretno naveli da je od kritičara Miloševića i liberala došao da krajnje desne opcije.
- Normalno je da svako ima različite ideje tokom sazrevanja, ali to što su spočitavali nije tačno. Upravo u tom nevladinom sektoru nalaze se ljudi koji su krajem osamdesetih napravili istinski konvertizam i od marksista postali liberali. Kod nas se događalo da čitava plejada intelektualaca izvrši konverziju. Taj konvertizam, u to vreme, praćen je sa verskim, odakle i potiče ta reč „konvertit", kada su mnogi od ateista preko noći postajali pravoslavci. A jako mali broj njih je to priznao i položio račun za to, kao recimo Sveta Stojanović i Ljuba Tadić. U našoj istoriji često je bilo slučajeva da je narod bio sklon konvertizmu. Od slučajeva „turčenja" i uzimanja katoličke vere, do konvertizma koje se poslednjih dvadesetak godina pojavljuje u formi „političkog turčenja" - zaključuje Vukadinović.
Ipak, najveće „leglo" karakterističnih konvertita bilo je u kragujevačkom časopisu „Pogledi", koji je početkom devedesetih promovisao borbu kraljevske vojske u otadžbini za vreme Drugog svetskog rata i radio na rasvetljavanju istine o četnicima Draže Mihailovića.

- Lako je napraviti prevrtače, teško je napraviti dobre ljude - kaže na početku razgovora za Pressmagazin Miloslav Samardžić, osnivač „Pogleda".
- Bilo ih je mnogo, više i ne mogu  da se setim svih koji su se posle „pokajali" zbog svog delovanja u „Pogledima" - kaže on.
Samardžić kaže da je lično najviše kontakata imao sa književnikom Vidosavom Stevanovićem, iz prostog razloga što je on jedini živeo u Kragujevcu.
- Vidosav je prvi put došao u „Poglede" u proleće 1990, u vreme kada je prvi put skočio tiraž časopisa. Moram da kažem da bi bez njegovih saveta „Pogledi" zapali u tešku ekonomsku krizu, ali je on znao mnogo o izdavaštvu i onemogućio je da država preuzme magazin. Pisao je kolumnu. Bio je protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji našli na Stambolićevoj strani. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma. A režim nas je označio kao „ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović. A promovisali smo sve iole važnije opozicionare.
Sećam se da sam Vidosavu davao knjige iz emigracije i sećam se da mi je rekao: „Stvarno nije sve kao što su pisali komunisti". Vidosav je nastojao da utiče na mene, vodio me na sastanke sa novinarima koji će uskoro postati jezgro NUNS-a. Bila je ideja da njihova ekipa počne organizovano da piše za „Poglede" - priča Samardžić kako je malo nedostajalo da današnji „medijski branioci druge Srbije" upišu u biografiju rad u četničkom listu.
- Gledao sam ga kasnije na Televiziji Sarajevo, kada je rekao: „Dozvolite da vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i što se prezivam Stevanović". U „Pogledima" je radio i Veran Matić, ali koliko čujem, rekao je da je profesionalno radio intervjue i da se ne stidi toga - kaže Samardžić.

Naš sagovornik, međutim, kao najistaknutije konvertite iz njegovog časopisa navodi dramsku spisateljicu Biljanu Srbljanović i istoričara Nikolu Samardžića, koji su do nedavno bili uz LDP Čedomira Jovanovića.
- Biljana Srbljanović je kao studentkinja drame u „Pogledima" pisala kritiku. Bila je jako stidljiva. Da nije postala slavna, ne bih je se sećao. Nju je dovela Isidora Bjelica, kao svog „pulena" sa FDU, i nahvalila je kao „jednu od najboljih pripadnika naše četničke avangardne omladine. Zaprepastila me je dubina mržnje prema našoj tradiciji i prema episkopu Nikolaju Velimiroviću - seća se Samardžić, i dodaje da je od svih saradnika, Nikola Samardžić pisao najozbiljnije tekstove.

- Imao je tu nazoviprednost što smo svi poštovali njegovog oca, akademika i istoričara Radovana Samardžića. Nisam mogao da verujem šta je sve posle pričao o „Pogledima" i na koji način je „čistio" svoje ime. Jednom sam ga sreo dok je bio u LDP-u, nije to bila prijatna situacija - priča Miloslav Samardžić.
A na političko čelo „druge Srbije" nametnuo se upravo predsednik LDP-a Čedomir Jovanović, jedini koji otvoreno udara na SPC i poziva da se prizna nezavisno Kosovo, iako je za vreme studentskih protesta sredinom devedesetih čvrsto držao tri prsta, krstio se i svojim sledbenicima se obraćao sa „braćo". Danas će reći da je govorio jezikom onih koji drugačije misle, kako bi ga bolje razumeli. U okruženju iste partije našao se i DHSS Vladana Batića i Milana St. Protića, „osvedočenih" desničara, koji nikada neće moći argumentovano da objasne šta su radili u koaliciji sa liberalima koji kažu „po" za nezavisno Kosovo. A verovatno neće ni imati potrebe pošto su se „udomili" u vladajući DS, a Protić je postao ambasador.
Danas su politički preživeli oni koji su znali da se promene, a da to ne bude previše očigledno, niti da se odreknu sebe, baš kao SPS, koji je napravio možda i najveći prelet u poslednji dvadeset godina, jer tačno znaju kada da pomenu Miloševića, a kada da ga pažljivo prećute. A Vuk Drašković je možda političar sa najčvršćim kontinuitetom u poslednjih dvadeset godina. Otkad je shvatio da Marks nije u pravu i prešao u disidente krajem sedamdesetih godina, pozicionirao se kao monarhista, baštinar četništva, proevropski političar i „atlantista". Takav je i danas. Možda nešto govori to što njegova stranka samostalno nije ni blizu cenzusa.

Epski transformers Nikole Samardžića

Katarza Nikole Samardžića, (Intervju za „BH DANE", 18.1.2008, pod naslovom „Srbija prva treba priznati Kosovo")

DANI: Kažete da predsednik Srbije, u političkom smislu, mora da se odrekne svog oca, akademika Ljubomira Tadića. Stavovima koje danas iznosite, da li ste se vi odrekli svog?
SAMARDŽIĆ: Političkih ideja svog oca sam se odrekao još dok je bio živ. Nemam ništa protiv kada moji politički protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo da čitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost, sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro.
DANI: Ako govorite o svom javnom angažmanu, mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od „Pogleda" do „Peščanika"? Šta se desilo? Odakle vi 1992. u novinama kakve su bili „Pogledi"?
SAMARDŽIĆ: Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte.
DANI: Da li vam je podsećanje na „Poglede" neprijatno?
SAMARDŽIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su „Pogledi". Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred „Peščanikom". Kada govorim o „Pogledima", iako nikada nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama.

A kako je pisao u „Pogledima":

„Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji..."
„Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima „stare Srbije", na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim srpske ratarske kulture i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola Samardžić u „Pogledima" 14. juna 1991.)
„Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja." (Nikola Samardžić u „Pogledima" 13. novembra 1992.) 


Izvor: Press

фин и поучан текстић

Rasime hoćeš da kažeš da Šešelj treba da napusti politiku, jer je to jedino časno rešenje. Njegova politika inaćenja sa zapadom je dala rezultate, bombardovanje Srbije. SPS je posle toga promenuo politiku i opstao. Zar neko stvarno misli da je realno i pametno zagovarati Karlovac, Karlobag, Virovitica?

ti ovo ozbiljno 

Nije lose menjati misljnje. To samo znaci da razmisljas. Sutra ces znati ono sto juce nisi znao.

Figurativno, jer sve što je Šeki korisno u svojoj politici uradio je bila pljuvačina , pretnja, duvanje i puvanje. Ne mislim da su Milošević i šešelj krivi za bombardovanje Srbije, ali da su apsolutno bili nesposobni da to spreče to je istina. Oni su kao ona deca kojima kada kažu stariji, smiri se dobićeš batina i dalje prkose dok ih ne istuku. U ovom slučaju pomenuta gospoda su godinama povlačila potpuno pogrešne poteze, dok nisu sjebali i sebe i nas.

Ajd i ja malo figurativno da se izrazavam : Da smo pustili AU oficire da hapse po Srbiji , ne bi doslo do rata u kome je Srbija izgubila trecinu muskog stanovnistva ...... Kralj Petar i vlada Nikole Pasica nisu bili sposobni da sprece rat . Samo su se duvali , pretili i bili su ko ona deca kojima kad stariji kazu  dobicete batine i dalje prkose dok ih ne istuku . U ovom slucaju pomenuta gospoda su godinama povlacili pogresne poteze , dok nas nisu sjebali .

Ovo vazi i za nase suprostavljanje Hitleru  i projektu Treceg Rajha u kome bismo zauzeli zavidno mesto ... i postali regionalni lider ......  

У праву си за "процјену способности" Милошевића и његове "опозиције".
Нема тог човјека (намјерно говорим човјека)који је могао спријечити бомбардовање Србије.
Додуше постоје политичари који би избјегли бомбардовање преговорима са УЧК (САД прогласиле
терористичком организацијом-зашто?) и повлачењем војске и полиције Србије са Косова без
отпора.Вјероватно би слиједећи ту "политику" дошло и до "преговора" за ПБМ,а након тога и
за Санџак или Војводину.Има доста паметних политичара који би "избјегли" бомбардовање које
је САД припремала годинама претварањем Србије у Бондстил.
Има доста политичара који и данас "заговарају" да је Србија одговорна за бомбардовање по
Србији,а не они који су бомбардовали само зато што су свјетски пирати.
Има и оних политичара који тврде да су ти који су бомбардовали Србију (у ствари србе)
искрени пријатељи Србије.
Има политичара који говоре да Карловац,Карлобаг,Вировитица потиче из Шешељових уста мада
демографска слика показује да су ти појмови уствари подручја на којим су срби живјели у
великој већини.Има такође и оних који не знају на којим просторима су живјели срби до 1991
године.Не знају људи да је грунтовни посјед БиХ око 20% државни,20% М-Х,а 60% власништво
српских домаћина.Има људи који и не знају гдје се налази Карловац,Карлобаг и Вировитица.
Има људи који не знају да је Карловац=Кордун (све срби живјели),да је Вировитица=Папук и Псуњ
(све срби живјели) и да Карлобаг мјесто на приморју које је означавало линију краја Кордуна,а
што људи не знају гдје је Оточац,Слуњ,Војнић,Петриња,Пакрац,Петрова Гора,Банија,Лика,
Глина и Бенковац то је само доказ колико су људима не "интересантне" чињенице јер и не знају
шта представља шта.Смијешно је помињање та три града у контексту да се мислило и на њих
када се мисли на етничку слику некадашње Хрватске.Друга ствар да је "ствар" презентирана у
тренутку када је Милошевић нудио Алији мјесто предсједника крње Југославије,односно у
часу када се претпостављало да муслимани из БиХ могу остати у саставу државе ради повезаности
са санџачким муслиманима.
Као што рече текст са ове теме:Лако је направити превртаче,тешко је направити добре људе.
Зато док се ми "исмијавамо" у својој кући и имамо 500.000 протјераних срба,шиптари праве "Велику
Албанију" и гле чуда нема бунта јавности од запада па до "наших" поштених и умних политичара.

Ајмо,мало и о овоме...
Значи Шешељ променио страну...
Шешељ син сарајевског тежака родом из Херцеговине-Светог-Саве-дедовине,је у КП примљен због залагања на некој радној акцији!Шта има ту лоше? Има људи који се грозе физичког рада,па им се то несвиђа!Рано је добио завидну академску славу захваљујући томе што је виспрен,и захваљујуи томе што је радан.Од свих политичара који су милили да раде у корист овог народа он је по својим интелектуалним снагама далеко испред свих! Ал та иста партија,којој је ''припадао'' зауставила је његову научну каријеру,и шта сад!???
НСПМ је једно време била додатак сорошевог ''времена''....
Оно што пише у НСПМ није никаква промена стране...Напротив,само злонамеран човек и онај који има ниске побуде из личне користи може да каже да је додова Ужа Србија,демократскоја(ма шта значило то-демократија),слободнија,успешнија,боља од Србије Милошевић-Марковић!
......

Nema država sa nacionalnim granicama. To što u delovima Hrvatske Srbi su bili većina, to ne znači da to mora da bude Srbija. Kad bi svugde tako razmišljali, ne bi bilo države u svetu bez građanskog rata.