Sigurno ste primetili da smo sve više i sve malignije okruženi ne samo sajber nego i trač prostorom. Rečnik kaže da je reč trač nemačkog porekla (Tratsch) i da znači brbljanje, ogovaranje, olajavanje, klevetanje. Englezi imaju nekoliko pojmova za tu reč, na primer talk about him/her/them, chin wagging, bad mouthing, u zavisnosti od situacije. Gossip je ogovaranje, brbljanje. Kako vam to zvuči?



U našem jeziku odomaćili su se i deminutivi, na primer tračerica; tepaju ljudi prosto. Kada se sve to odnosi na nekog drugog, malo ko će se suprotstaviti, ali kada potkači nas, e, onda je to sasvim druga priča. O drugima je tačno ma kako neverovatno bilo, a o nama je čista laž, zavist i izmišljotina. Dva aršina za isti, kako socijalni tako i lično psihološki fenomen.

Ako vas ne mrzi, guglujte reč „trač“. Iznenadićete se obiljem informacija o drugima, od kojih su neke toliko lične i dirljive da zaista nisu za to da se podele sa drugima, na primer oproštajna pisma od umrlih i slično. Mnogi časopisi zapravo žive od „live“ prenosa tuđih života, rastanaka, tugovanja, napuštanja, susreta, ljubavnih izleta, izvanbračnih veza, ostavljene dece, usvojene dece, postporođajnih depresija, pijanih majki, zlih očeva, neukusno odabrane garderobe, poremećaja ishrane poznatih, kupovine (naravno, ko zna kako stečenim novcem) luksuznih kola, jahti, dvoraca po Škotskoj i šire, procene tuđeg bogatstva ili osiromašenja do u nedogled.

Kako svaka roba ima kupca, tako i ovakve stvari ne samo što se kupuju, nego se sa posebnom vrstom uživanja i čitaju. Neko bi mogao da kaže da su i literatura, pozorište, film, likovna umetnost, zapisi o tuđim životima. Tačno. Mala razlika je u tome što su to kreacije umetnika, njihov doživljaj realnosti, sa izmišljenim likovima ili pak modelima koji su pristali da budu slikani ili vajani. Često se i navodi da je svaka sličnost sa stvarnim osobama nenamerna i slučajna. Trač je prepričavanje nečijeg života ili dela života zarad zabavljanja mase.

Pri tome se ne vodi računa o tome da takvo prepričavanje događaja, a često i emocija onih o kojima se priča, može da povredi ne samo tu osobu nego i njenu okolinu. Ne bih da podsećam na tračeve o tragičnim događajima u životima poznatih jer za njih svi znaju, npr. život jedne princeze, njena tragična smrt i krajnje agresivno zavirivanje u njenu privatnost, bez razmišljanja o efektima toga na život njene dece.



Koliko smo se puta našli u situaciji da sedeći u nečijem društvu postanemo voajeri prizora iz tuđeg života. „E, znaš li neki dobar trač?“ pitanje je koje se čuje prilično često. Naravno, svaka savremena osoba uvek je apdejtovana i zna bar nešto. Novosti iz časopisa i nisu neke jer ih znaju svi, a te čuvene osobe, ma koliko se trudili da delujemo informisano, ipak lično ne poznajemo. Prava stvar je znati nešto o „našima“, ili još bolje, o nekome iz naše okoline za koga svi mislimo da ga znamo odlično kad ono... iznenađenje, taj neko/neka radi, misli, oseća, doživljava čitav niz situacija, a da nas o tome nije obavestio.

Kako i mi konja za trku imamo, tako ćemo ipak ispričati ono što „nemoj, molim te, nikome da kažeš, strogo je poverljivo, umeš da čuvaš tajnu“, čuvajući to isto toliko koliko od drugog tražimo, od momenta kada smo saznali i izgoreli od želje da prenesemo. Nekako liči na ono „slatka prijo“.

Postoji razlika između trača i spletke. Spletka je priča čiji je cilj povređivanje, omalovažavanje, pa i nanošenje svesne štete nekom drugom. Trač ne nastaje s tom namerom, što ne znači da se to i ne događa. Učesnici u Velikom traču ne žele da povrede drugoga, oni samo žele da znaju, da budu na vreme i dobro obavešteni iz dobro obaveštenih krugova. Verovatno ste primetili, isto kao i ja, da su dobro obavešteni krugovi uvek anonimni. Nešto kao glas iz kosmosa.

Obično se ljudi pitaju, kao da nekada nisu i sami učestvovali u tome, ko su osobe koje prenose tračeve ili u njima uživaju. Bavljenje tuđim životima, bilo da je reč o životima celebrityja bilo, pak, o samo nama znanim osobama, jeste zamena za sopstveni život.

Što je naše unutrašnje psihičko polje praznije, to ostavlja više kubature za smeštanje priča o drugima. Nekada su nas hranile priče sa hepiendom kao, na primer, priča o Pepeljuzi, ali kako više niko ne veruje u Kalimerku koja je našla sreću, tako su se promenile i bajke. Priče idu od fantastičnih zaljubljivanja, udvaranja, skupog vereničkog prstenja, egzotičnih i romantičnih putovanja do venčanja „iz snova“, uvek iz snova, nikako realnosti.

Nastavlja se rastankom u kome je neko uvek ostavljen, usamljen, neutešan, a na horizontu se pomalja neko nov, još fantastičniji i neodoljiviji, ako to jezički može tako da se kaže. Tako trač poprima elemente bajke s krajem koji je neizvestan. Uz trač se ljudi osećaju sigurniji, lepe stvari i nevolje dešavaju se i drugima, sreća i nesreća nisu ekskluzivno pravo slavnih i imućnih. A gde se u svemu tome denuo naš sopstveni život?



Ljudi moje struke rekli bi da je trač deo naše dečje radoznalosti, virenja kroz ključaonicu roditeljske sobe, osluškivanja zvukova čije poreklo ne znamo ali slutimo, sve do trenutka kada saznamo šta su značili.

Decu uvek zanimaju priče iz sveta odraslih, u stanju su da po sto puta slušaju istu priču, iščekuju srećan kraj ili kraj u kome je pobednik onaj ko je pre toga bio potlačen, obezvređen, omalovažen. Kod dece postoji smisao za pravdu i pravda uvek pobeđuje. Sigurno se sećate svog detinjstva ili ste svedok detinjstva svoje dece i iskrenog i spontanog klicanja i aplauza u dečjem pozorištu kada dobro pobeđuje zlo. Kao i sve što je vezano za detinjstvo, tako i trač u ovom smislu ima bezazlenost. Međutim, mi ipak nismo deca i ma kako ne želeli nekom nešto loše, mi zaista virimo. Svako od nas reći će da je nepristojno viriti u tuđu kuću, tuđ lonac, tuđ krevet i slično, što nas neće omesti da to i radimo. Pri tome nemamo utisak da se to i dešava, već da samo konzumiramo opšte obnarodovanu istinu o nekome ili nečemu. Mladi ljudi kažu da 21. vek odlikuje prevaga informisanosti nad obrazovanošću.

Zanimljiva teza. Potkrepljena je i time da su sredstva komunikacije, u avionima poznata kao electronic devices, toliko rasprostranjena da za života i ne stižete da konzumirate sve što nude. To odgovara istini, ali i otvara vrata zloupotrebi. Razni hakeri, popravljači naših kompjutera, voajeri, uzimaju sebi pravo da stave kao opšte dobro informaciju koja je lično naša. Tu smo zaista nemoćni. Brisanje svega što postoji, a jedino se tako možemo sačuvati, znači i brisanje dokaza da smo živeli. Jesmo li spremni na to?



Kada smo kod moje struke, sećam se neverovatne vežbe iz jednog predmeta na kojoj nam je demonstriran način i efekat prenošenja informacija od usta do usta, tada poznatije kao širenje glasina. Od početne informacije kojoj smo bili svedoci, do konačne verzije, informacija više nije bila ni nalik originalnoj, ne zato što su studenti hteli da iskrive istinu, nego zato što je svako, u skladu sa sopstvenom ličnošću i kapacitetom za pamćenje i reprodukciju, prenosio dalje ono što je „čuo“. Prvo smo se smejali, a onda užasnuli.

Neki ljudi kažu da je trač džankfud za dušu. Pa, recimo da jeste. Kratka informacija koju je lako preneti, ne zahteva veliki napor da se proguta i svari, prenese u nekom obliku, hrani dušu informacijom od koje se nema koristi, a ostavlja se utisak da smo u trendu. Da li bi onda reč trendtračeri bila adekvatna? Baš me zanima šta će lektorka ovog teksta reći za to. Kada znate trač, vi ste u toku zbivanja u svom gradu, koji je za tračeve uvek mali ma kako veliki bio. Sigurna sam da znate tračeve „o našima“ i iz belog sveta. Kakav Njujork, suviše je blizu da bismo se sakrili!

Nemojte imati iluziju da je trač karakteristika ovog veka. Bilo ga je i biće ga. Čujem kako kažu da ste Neko jedino ako o vama postoji neki trač, ali sam sigurna da neki misle da bi radije bili Niko pre nego da se o njima pletu priče. Valjda postoje i drugi dokazi da smo živeli. Kao klinku engleskom jeziku učila me je jedna učena i mudra žena. Sećam se citata iz jedne pesme koji bi mogao da se parafrazira kao: „Onaj ko od mene ukrade moje dobro ime time se ne bogati, ali mene osiromašuje za ceo moj život“. Toliko o tome.

• Trač je univerzalni fenomen.
• U traču ne uživaju svi.
• Trač je prepričavanje tuđeg života umesto življenje svog.
• Priča koja do vas stigne već je izmenjena prvobitna priča.
• Ma kako zanimljiv i ekskluzivan bio, trač je uvek priča o nekom drugom. Šta imate da kažete o sebi?
• U traču uvek postoje bed gajz i gud gajz. U koje spadaju oni koji prenose tračeve?
• Setite se dečje pesmice: „Ide maca (trač) oko tebe, pazi da te ne ogrebe...“
• Kada se uključite u trač, setite se pesme „Šta bi dao da si nam mom mjestu“. Da li biste dali?



Izvor: B92

zar nije ova tema vec bila skoro?