Томислав Карађорђевић   



Њ.К.В. Томислав Карађорђевић, последњи уставни и легални југословенски престолонаследник, рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син Краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888-1934) и краљице Марије (1900-1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865-1927) и румунске краљице Марије (1875-1938).

Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.

Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937-1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946-1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.

Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.

При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког диктатора, Јосипа Броза Тита, под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра, 1945. укинула монархију (док је 8. марта, 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, Принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.

После Kембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.

Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).

После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Mери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).

Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.

Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.

Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.

Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Mека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.

Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.

После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је "издао" Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.

Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.

Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по jулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.

  MEMOARI TOMISLAVA KARADJORDJEVICA

            GUBITAK KRALJEVSTVA

Novovekovna istorija Srba neraskidivo je vezana sa najslavnijom nasom porodicom - Karadjordjevicima. To u najboljoj meri potvrdjuju i Memoari kraljevica Tomislava Karadjordjevica.

Princ Tomislav Karadjordjevic kaze da su ga na pisanje memoara podstakle tri zelje: Prvo, da najuza porodica, njegovo potomstvo stekne sliku o onome sta je bilo pre nego sto su se rodili, a i da upoznaju njega kao svog pretka. Drugo, da se clanovi dinastije Karadjordjevic upoznaju i sa njegovim svedocenjem o vezama naroda i dinastije, kako u iseljenistvu i emigraciji tako i u otadzbini. I, trece, mozda najvaznije, da srpski narod dobije jasniju predstavu o vrlo tegobnom vremenu i njegovim znanim i neznanim licnostima i sudbinama.

Ovo u svakom pogledu izuzetno izdanje (800 strana) objavila je "Zaduzbina Petra I" sa Oplenca.

ODLOMCI

Na prvi pogled, dan kao i svaki drugi - sumoran i prohladan 27. mart 1941. godine. Moja mama se nalazila u Engleskoj, gde smo vec bili na skolovanju moj mladji brat Andrej i ja. Evropom se uveliko zahuktavao Drugi svetski rat i nase veze sa otadzbinom su bile neredovne i slabe.

(...)

No, vesti o vaznim dogadjajima su ipak brzo obletale planetu. Culi smo da je knez Pavle potpisao pakt sa Nemcima, a odmah potom da su u zemlji zestoke demonstracije, nesto kao prevrat ili kontrarevolucija, i da je moj brat Petar preuzeo kraljevsku funkciju u svoje ruke. Njegovo preuzimanje vlasti je proteklo bez krvoprolica, sto nas je posebno radovalo. Istog dana, 27. marta, Cercil je u parlamentu govorio o tome i, pozdravljajuci dolazak kralja Petra na vlast, rekao, sto sam dobro upamtio: "Danas je Jugoslavija nasla svoju dusu."

Moja mama je u Engleskoj bila sama, i vrlo povucena, i znam da je pod ovim datumom zapisala u svoj dnevnik da joj je vrlo tesko sto ne moze biti zajedno sa Petrom u Jugoslaviji, jer ne zna sta se tamo desava i zato je zelela da moze da se nadje uz njega, kako bi mu materinski pomogla, ili bar olaksala breme koje se navalilo na njegova mlada pleca.

Kasnije sam pitao Petra i o tome sta se stvarno desavalo 27. marta. Ispricao mi je kako ga je tog jutra neko probudio oko sedam ili osam sati, govoreci mu: "Vi ste sada kralj, jer ovde je izveden vojni puc!" Istog jutra je neki mladic, mislim da je bio mladji oficir, koji je imao glas slican Petrovom, procitao nekakvu izjavu u ime novog kralja Petra II Karadjordjevica. Tako, je naime, obnarodovano Petrovo stupanje na presto. Kako sam kasnije obavesten, u Petrovo ime izjavu je procitao porucnik bojnog broda Jakov Jovovic, koji je, ako se ne varam, umro u Beogradu pre nekoliko godina.

Medjutim, Petar, kako mi je sam pricao, nije imao nikakve veze sa izjavom, a kamoli da ju je on citao preko radija. I sam je svoju "izjavu", sa iznenadjenjem i cudjenjem, slusao preko radija.

(...)

Napustajuci zemlju, poslednju noc je proveo u manastiru Ostrog i sutradan je avionom otisao iz Niksica u Grcku... Posle toga Petar je sa vladom krenuo za Jerusalim, odatle za Kairo, a 22. juna je stigao avionom u Englesku, gde ga je docekao vojvoda od Kenta, pa su zajedno dosli do moje mame.

Moja mama je bila odusevljena sto joj je stigao sin u Englesku i dosao k njoj, tako da sada mogu o svemu da razgovaraju. Ispricali su joj da je i vlada dosla tu i sta dalje moze da se radi. Petar joj je rekao da ce on da produzi rat, kao sto su ucinile i druge kraljevske kuce iz okupiranih zemalja.

(...)

Petar je docekan kao heroj. Slavio ga je London i klicala mu je citava Engleska. "Evo, ovaj mladi, lepi kralj je pljunuo otvoreno u lice onom zlikovcu Hitleru", pisali su najugledniji engleski listovi.

(...)

Svaki korak kralja Petra u javnosti je bio propracen opsirnim izvestajima. O drugim monarhijama u izbeglistvu se nije toliko pisalo i tako govorilo. Petru su sirom Engleske organizovane posete gradovima i fabrikama. Cesto su u te posete odlazili on i mama zajedno... Novine su prenosile te govore.

Petar je tako postao simbol otpora Hitleru. Moja majka je bila simbol majke mucenice i udovice koju su Englezi slavili. Trajalo je to godinu dana.

Petra je, cim je stigao u Englesku, primio kralj Djordje VI. To je bio veliki dogadjaj u Bakingemskoj palati.

(...)

Prvih godina rata o Petru i nama se govorilo sa veliki simpatijama i ponosom. Pozivali su nas na prijeme i za mog brata je to bilo prvo iskustvo. I mi smo se drugacije osecali. Ranijih godina, na prijemima, Andrej i ja smo se osecali gotovo neprijatno. Iz pogleda nasih vrsnjaka i starijih kao da sam citao: "To su tamo neki Balkanci, neka hajducija.ö Sada smo, medjutim, uzivali opstu naklonost.

  U to vreme samo sam cuo da tamo u Jugoslaviji postoji i neki Tito. Pitali smo se zasto se stvara neki izdvojeni pokret u borbi protiv Nemaca. O Titu nismo znali ni ko je, ni sta je, ni odakle je. Culi smo da je Austrijanac. Kasnije je stampa pisala da je bio u spanskom gradjanskom ratu. I sve do pred kraj rata se nije znalo ko je on. Stampa je tada o generalu Drazi Mihailovicu pisala fantasticno. Njegovoj popularnosti je doprineo i film "Cetnik", prikazivan tokom 1942. godine u svim bioskopskim salama. Film je sniman u Velsu, jer u njemu ima predela koji podsecaju na nase planine, u koje se Mihailovic sklonio... Film je bio vrlo rado gledan i popularisao je srpski duh kod Engleza, kao i svih koji su bili tamo u Engleskoj.

Svake godine okupljali su se u Albert holu predstavnici svih naroda koji su se borili protiv Nemaca, cime se pokazivalo nase jedinstvo u zajednickoj borbi.

Mi smo bili predstavljeni ovim filmom. Svi prisutni su nam cestitali na tome kako se cetnici bore, a moj brat Petar je smatran herojem zbog toga. Medju prisutnima je bio i ruski ambasador Majski, koji je s ponosom rekao: "Eto vidite kakvi smo mi, pravoslavci!"

(...)

To je bilo 12. septembra 1944. godine, kada je moj brat Petar uputio poruku preko radija kojom je trazio da se general Mihailovic sa vojskom stavi pod Titovu komandu. U prvom trenutku sam pomislio da je Petar sve izdao, ali sam sumnjao da moj brat moze biti izdajnik. Nisam to uopste mogao da razumem.

(...)

Nedugo posle toga, Petrovi dalji koraci su bili ravni srljanju u propast, kako u porodicnom zivotu, gde je potpuno postao plen svoje taste Aspazije, tako i u politickom zivotu, sto je kulminiralo njegovim prenosenjem kraljevske vlasti na namesnike pocetkom 1945. godine. Time je njegova sudbina kao monarha bila zapecacena.

(...)

Jedno vreme je bila vrlo jaka teznja da kralj Petar abdicira i da ja preuzmem presto. O tome se govorilo s kraja 1944. godine, a i tokom sledece godine. No, to se sve odvijalo izvan mene... O toj inicijativi koja je potekla od Rusije, vodjeni su razgovori sa predstavnicima nase vlade. Posebno su o tome raspravljali ruski diplomata Nikolaj Novikov i general Petar Zivkovic, o cemu je blagovremeno bila informisana i engleska obavestajna sluzba. Prirodno, moj brat kralj Petar nije bio o tome neobavesten, sto mi je znatno kasnije i rekao. Nasa mama je znala nesto vise o svim tim planovima, ali o tome nismo podrobnije razgovarali...

Tako mi je pocetkom 1944. godine mama samo rekla da postoji misljenje o tome da ja preuzmem presto... Saopstila mi je to bez komentara, sto sam mogao da razumem. Mojim starijim bratom, kraljem Petrom, ona je bila nezadovoljna, sto ni za koga vise nije bila nikakva tajna.

(...)

Sve tadasnje kombinacije sa mnom bile su, blago receno, ne samo nezrele vec i krajnje glupe. Kako uopste moze decko od sesnaest godina, koliko sam tada imao, da uzme presto ili da bude vladar. Istorija, uostalom, svedocida su svi nepunoletni vladari bili neuspesni i tragicne licnosti. Namesnistvo, koje je u takvim prilikama neizbezno, samo je nuzno zlo.

Zar to ne potvrdjuju i dva namesnistva koja je imao kralj Petar. Ono prvo (1934. godine), u kojem je celni covek bio knez Pavle, nije bilo doraslo da vodi zemlju u vremenu krupnih izazova, i nista manje opasnih promena, pogotovu na medjunarodnom planu, sa kojima je bilo suoceno. A ono drugo namesnistvo (1945. godine), na koje je moj brat Petar preneo svoju kraljevsku vlast, posluzilo je samo kao maska za njegovo razvlascivanje.

(...)

Uopste, sve oko gubitka vlasti mog brata kralja Petra je bilo neregularno. To njegovo iznudjeno prenosenje kraljevske vlasti na namesnike je bilo suprotno i nasem Ustavu i dvorskom pravilniku. Ukoliko, iz bilo kojih razloga, kralj nije u mogucnosti da obavlja kraljevsku vlast, ona se, po utvrdjenom redu i nacelu, prenosi na sledeceg clana kraljevske porodice. I to, opet, takodje u skladu sa Ustavom i dvorskim pravilnikom. Uostalom, u ratnim uslovima, vec u maju 1941. godine, kralj Petar je doneo odgovarajucu testamentarnu poruku, po kojoj je kao presumptivne naslednike na prestolu naznacio svoju bracu, i to prvo mene, a u mom nedostatku, kraljevica Andreja. U trenutku kada je kralj Petar naimenovao ovo svoje namesnistvo, on nije imao potomstvo, a Andrej i ja smo bili nepunoletni. I zato je u razgovoru predsednika Slobodana Jovanovica i ruskog ambasadora Novikova namesnistvo kao zakonita forma bilo pominjano u odnosu na mene. U svakom slucaju, namesnistvo koje je sebi postavio kralj Petar je u suprotnosti sa pravnim nacelima i odredbama o prenosenju i nasledjivanju kraljevske vlasti.

Ostavljam po strani moguce istorijske tokove, procese i posledice, kao i raspravu o tome kako bi bilo da je drukcije bilo, ali ostaje izvan svake moje sumnje cinjenica da je, doprinoseci gubljenju sopstvene kraljevske vlasti, kralj Petar nacinio i veliku povredu naseg Ustava i dvorskog pravilnika.

  Ово сам негде нашла, па ми је било занимљиво: Тако нпр. принц Томислав Карађорђевић, који је још као дечак отишао у егзил, говорио је на ТВ како је годинама носио у сећању мирис земље. Причао је, како је кад се вратио узео шаку земље и мрвио је прстима, приносио лицу и рекао да ни једна земља на свету тако не мирише.

 
U svom poslednjem intervjuu, poslednji clan jugoslovenske kraljevske porodice koji zivi u zemlji grdi Zapad

ZAPAD NAS JE ZABORAVIO

"Ja sam kao Rols-Rojs bez motora, ali bicu na nogama sutra, to je samo problem u cirkulaciji", kaze princ Tomislav.
Jedini clan jugoslovenske kraljevske porodice koji je ziveo u Jugoslaviji, umro je u sredu, u 14 casova, dan posle naseg intervjua. Bio je kumce nase kraljice majke.
Njegov sinovac, princ prestolonaslednik Aleksandar, rodjen je u Kleridzu u Londonu i proveo je zivot kao glava izgnane jugoslovenske kraljevske porodice u Engleskoj.
Covek koga mnogi Jugosloveni zele kao jednog od nekoliko lidera koga su gledali sa postovanjem, oslonio se na laktove lezeci u krevetu koji mu je bio i samrtna postelja. "Pridjite blize, ne ujedam," rekao je, trazeci da sednem na kraj kreveta u njegovoj vili u Topoli, u Srbiji, nekoliko desetina metara od kraljevske kripte, koju je pomagao pri opravci i gde ce on u nedelju biti sahranjen.
Poslednji preziveli sin kralja Aleksandra I koga su u Marseju 1934. ubili Hrvati, poruka 72-godisnjeg princa bila je jasna. Bio je gorko kritican prema Zapadu, ali protivan da ga uvuka da kaze sta on oseca prema rezimu Slobodana Milosevica. "Nemacka, Francuska i SAD izgubili su svoju civilizaciju. Oni su odgovorni za slom moje zemlje," kaze , a glas mu se s indignacijom dize.
Kraj nogu stoji njegova druga zena, Engleskinja princeza Linda, a on produzava: "Izgubili smo celu generaciju. Nasi mladi nemaju ni novca, ni nade. Koja bi druga zemlja mogla da izdrzi sankcije i bombardovanje, i da nastavi da zivi i prezivi?"

Princu Tomislavu dozvoljeno je da se vrati 1991. godine, kada se pocela da dezintegrise bivsa Jugoslavija - prvo Slovenija, onda Hrvatska i Bosna, Titova federacija se razbila u nizu krvavih gradjanskih ratova.
Onda, prosle godine, covek - za koga bezbroj Jugoslovena misli da ima izrazit osecaj duznosti - bio je u bolnici i podvrgnut lecenju raka kada je NATO otpoceo bombardovanje da bi primorao Milosevicev rezim da se povuce sa Kosova. Odusevljeno je bio pozdravljen u Srbiji kada se pojavio na Vaskrsnjoj sluzbi u Beogradu, trece nedelje bombardovanja.
"Kada je pocelo bombardovanje, bio sam prikljucen na infuziju. Osecao sam se kao da sam u klopci," kaze. " Medija u inostranstvu bila su antisrpska," dodao je povisujuci opet glas. "NATO je razorio Kosovo. Trebace bar tri, cetiri godine pre nego sto se desi bilo sta sto nalikuje mirnom stanju da se Srbi mogu vratiti. Dolaze ljudi sa Kosova da me obidju i pitaju: 'Sta cemo da radimo? Oni (Albanski ekstremisti) ubice me ako se vratim'."

Princ Tomislav je bio, pak, jos odbojniji da kaznjava Milosevica u njegov rezim. Prosle nedelje Miloseviceva vlada je promenila ustav omoguci narodu da bira predsednika i clanove gornjeg doma Parlamenta (Veca republika).

Promene jos daju predsedniku da bude biran dva puta - potez koji se smatra kao Miloseviceva priprema da ostane na vlasti. Po starom zakonu, on bi morao da otstupi posle izbora sledece godine.
Medjutim, princ nije bio spreman ni na kakav rizik da ovo kritikuje." Ne nalazim sebe u politici," kaze. " idite i pitajte Milosevica o ustavu." Nagnuvsi mi se, opet, ipak je dodao: "Koja bi druga zamlja promenila ustav samo da bi se ostalo na vlasti. Za mene je jedino sigurno da ostanem van politike i van moci."

Princ kaze da je glavni razlog za njegov povratak u Jugoslaviju bio da se ponovo osvesta kraljevska crkva pored njegove vile i da pokusa da podupre istorijske veze izmedju jugoslovenske kraljevske porodice i Srpske pravoslavne crkve. "Cvrsto verujem da vera i monarhija moraju da deluju paralelno,"kaze. " Totalitarne organizacije su ovde podelile porodice i verujem da porodice ne vide nikakvu buducnost."
Sta misli o tesko podeljenoj opoziciji u Srbiji - Demokratskoj stranci koju predvodi Zoran Djindjic i Srpskom pokretu obnove Vuka Draskovica. Mnogi Srbi, protivnici Milosevicevog rezima zapanjeni su nesposobnoscu ova dva coveka da skuju ujedinjen pokret. 

 “Nemam nista sa demonstracijama protiv vlade," kaze. "Ali ja i opozicioni lideri mozemo samo da kazemo - sta je ucinila u proteklih deset godina? Mislim da nam treba nova krv, nove ideje, nova ideologija iz zemlje a ne iz inostranstva."

Princ, cija je vila u srcu Sumadije u centralnoj Srbiji, ne izgleda da ima bolova, ali cesto pogleda na svoju zenu. Ona je majka dvoje od njegovo cetvoro dece, princeva Djordja i Mihajla, koji su u skoli u Engleskoj. Ne zeli da se hvali onim sto je njen muz postigao.
Bio je u stanju da se vrati ovde i ostane nezavosan, a da ipak vrati istoriju Srbima," kaze ona. "Pomagao je svaki vid kulturnog zivota ovde, od sporta do umetnosti, pomazuci hendikepiranoj deci, sirocadi, cak je pomogao i disko u gradu."
Na kraju, princ kaze da bi zeleo da se telo njegove majke, kraljice Marije, koja je umrla 1961. u Engleskoj i sahranjena na kraljevskom groblju u Frogmoru, Vinsdor, sahrani u kripti.
Skoro je o tome pisao kraljici."Ali ako su kraljici savetovali da zbog politickih razloga to ne uradi, ja se onda slazem," dodaje umorno.

Nekrolog - Izgnanik, koji se, posle cetrdeset godina vratio svojoj kuci.
KRALJEVIC TOMISLAV OD JUGOSLAVIJE
Princ Tomislav od Jugoslavije rodjen je u Beogradu 19. januara 1928. Umro je u Topoli, Jugoslavija, 12. jula 2000. u 73. godini. Stariji clan jugoslovenske kraljevske porodice, princ Tomislav je vise od pola veka bio vodeca licnost jugoslovenske emigrantske zajednice. Sagradio je svoj dom u Britaniji, gde se bavio uzgajanjem jabuka i pomaganjem svojim prijateljima emigrantima iz jugoslovenskog komunistickog rezima, pre nego sto se vratio u rodnu zemlju bas kad je pocela da se cepa.
Po rodjenju, Tomislav Karadjordjevic je bio drugi u liniji za jugoslovenski presto i sesnaesti u liniji za britanski presto. Jedini preziveli sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije, bio je cukun-cukun unuk kraljice Viktorije i kumce kralja Dzordza VI. U vreme proslogodisnjeg NATO bombardovanja, koje je propatio zajedno sa svojim zemljacima, bio je peti u liniji za jugoslovenski presto. Krvno je bio vezan za vladarske kuce Rusije, Spanije, Italije, Danske, Svedske i Grcke.
Kada su oktobra 1934 u Marseju hrvatski fasisti ubili njegovog oca kralja Aleksandra I, Tomislavov brat princ prestolonaslednik Petar, onda na skolovanju u Engleskoj, nasledio je presto kao Petar II. Istovremeno sa objavljivanjem nasledjivanjem njegovog brata, jugoslovenski parlament je 1934. godine obznanio da je princ Tomoslav moguc naslednik prestola. Tomislav je posao stopama svoga brata i dosao je u Englesku na skolovanje, u Oundle a onda u Clare College u Kembridzu.

Tito je novembra 1945 uspostavio komunisticki rezim u Jugoslaviji i ukinuo monarhiju. Potom je kraljevskoj porodici zabranio povratak u zemlju. Princ Tomislav se nasao na farmi u zapadnom Saseksu, gde je tesko radio da bi postao uspesan uzgajivac jabuka. U tim godinama bio je lice bez drzave i obratio se Ujedinjenim Nacijama za pasos.
U zapadnom Saseksu princ Tomislav se posvetio brojnim dobrotvotnim aktivnostima, narocito u bolnici Sv. Amvrozija, gde je postao komandant okruga. Snazno je pomagao Srpsku pravoslavnu crkvu u Engleskoj a pomagao je i jugoslovenskoj izbeglickoj zajednici, ciji su mnogi clanovi sluzili u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci ili saveznickim snagama tokom Drugog svetskog rata.

Na kraju je 1991. princ Tomislav mogao da se vrati u svoju rodnu zemlju a jugoslovenska vlada mu je dozvolila da zivi u vili kralja Aleksandra I na Oplencu. Te godine i Tomislavov sinovac, princ prestolonaslednik Aleksandar posetio je Jugoslaviju, gde ga je predsednik Milosevic izbegavao. Dok je princa prestolonaslednika podrzavao Vuk Draskovic i njegov SPO, dotle je princ Tomislav video da ga podrzava vodeci srpski nacionalista Vojislav Seselj i sam predsednik Milosevic.
Ipak, Tomislav se nije prikljucio nijednoj partiji i nikad nije pokazao da bi zeleo biti kralj, uprkos prednosti nad sinovcem jer je mogao tecno da govori srpski. Proslog proleca Tomislav je insistirao da ostane u Srbiji sve vreme tokom NATO bombardovanja.
Ozenio se 1957 princezom Margaritom od Badena, necakom vojvode od Edimburga i clanom kraljevske kuce Caringen (Zahringen). Kada je ovaj brak razveden 1981, ozenio se svojom sekretaricom Lindom Boni (Linda Bonney)

Iz prvog braka ima sina princa Nikolu i carku Katarinu, udatu za Desmonda de Silvu. Iz drugog braka ima dva sina, princeve Djordja i Mihajla, koji su na skolovanju u Engleskoj.
Radjeno prema TAJMSU od 14 jula 2000

Protokol
Prema strogom protokolu u vreme princeve sahrane u crkvi na Oplencu moglo je da se udje samo propusnicom "Zaduzbine kralja Petra I". Mada je pre sahrane ulazak i snimanje u kripti crkve bilo zabranjeno, jedino je ekipi Televizije BK u subotu kao i na sahrani bilo dozvoljeno da snima u porodicnoj grobnici Karadjordjevica. Laksi "zastoj" protokola juce je izazvao dolazak porodice Karic na sahranu koji su najpre zakasnili na zaupokojenu liturgiju a potom se neckali da zauzmu predvidjeno mesto medju zvanicnim delegacijama. Na intervenciju upravnika Zaduzbine na kraju su smesteni sa strane na kojoj su stajali clanovi porodice Karadjordjevic. Pored Karica problem sa protokolom imao je i sin kneza Pavla, princ Aleksandar Karadjordjevic.
Mada je princ pripremio prigodan govor za pogreb kraljevica Tomislava, koji je juce deljen na Oplencu, on ipak nije govorio iz kako se posle culo, protokolarnih razloga.

Neizgovoreni govor Njegovog Kraljevskog Visocanstva princa Aleksandra Pavla Karadjordjevica
O, sa koliko sam neverice i tuge slusao kako mi govore: Kraljevic boluje, Kraljevicu su dani izbrojani...
Dragi, nesretni Kraljevicu, dosla je smrt po Tebe i ugrabila Te, ovde, na Oplencu, pored ove svetinje, stiglo Te je smrtno posecenje na ovome pogledalu, sa kojega se pruza tako velicanstveni pogled na nasu Srbiju.
Zaista, jaoj nama, umro je sin Kralja Aleksandra i Kraljice Marije, Tomislav, u Karadjordjevica Topoli. Ispela se na ovaj breg, istina je, stara nasa poznanica, smrt, pred kojom ne uzmicemo, ali koja nije mimoisla ni Crnoga Djordja, slavnoga nam pretka, kojim se obesmrtilo ime nase.
Moj dragi Tomi, na ovome bregu, tako znamenitome, posle toliko hudih godina izgnanstva, potrazio si utociste, pored oca i dede i pod krilom rodonacelnika nasega, kod crkve, koju stiti Sveti Velikomucenik Georgije pobedonosac. Neka nam je na pomoci!
Imao si sest godina kada ubise Tvoga oca, nasega Kralja. Niste samo Ti, Petar i Andrej ostali siroti, vec i mi, a sa nama cela Srbija, nasa voljena Otadzbina, ostade bez svoga zastitnika. Ubrzo se zaratilo i pred svima nama otvorio se bezdan stranstvovanja, a zatim nam behu bezakonici zabranili povratak u nas dom.
Kada si, posle toliko muke i zudnje, napokon uspeo da se vratis u Topolu, sebe skrasis, radovao sam se, znao sam da ce Ti biti lakse u zemlji otaca. Ovde su nam svi Srbi rodjaci, svojta, znao sam da ce svako imati po koju lepu rec za Tebe. I da ce Ti mnogi ispricati, kako su bili videli Kralja, tvoga oca. I da ce Ti njihov pogled, rec, po koja suza, ublaziti ranu za roditeljem, sa kojim si se prerano, nejak, u ovome svetu rastao...
I, kao da si na topolskome bregu, imao da zaboravis senku i grdno lice smrti, one, koja Ti je prekratila detinjstvo, savladavsi viteza Ti oca. I, kao da si u Topoli, postao ponovo mlad i bezbrizan, sa celom porodicom oko sebe, sa njinim dragim senima. Iz moje daljine, zamisljao sam Te, kako u kripti, obilazis grobove i pred svakim dugo stojis. Znam, najduze si ostajao pored oca.

Zaista, teskog li saznanja: smrt je odnela i trecega Kraljevoga sina. Tomislave, eto Te, tamo, sa svima nasima. Ne treba vise da brines, da Te ostareloga nece prepoznati, Tvoj velicanstveni otac, a moj stric. Izmedju Tebe i njega, sada vise nema smrti. Moraces mnogo toga da mu pricas i pripovedas...
Kazi mu, Kraljevicu, sve mu nase jade kazuj...
Sa njim je Kralj Petar i brat mu, Knez Arsen, nasi dedovi. Tvoja braca Petar i Andrej i moj brat Nikola. Moj otac, Knez Pavle i nase majke... I pradeda, Knez Aleksandar. I Georgije, Crni Djordje, vozd srpski, a iznad svih, nas Sveti zastitnik Sveti Apostol Andrej Prvozvani.
Kazuj ocima, za Kosovo i Metohiju i sta se ucini sa nasim narodom u tri Jugoslavije! Kako se od velike slave i ugleda srpskoga napravila veresija. Kako su, na kraju ovoga veka, bili ponisteni svi Srbinovi uspesi, behu obezvredjeni svi oslobodilacki ratovi, sve zrtve, sve pobede.
Kazaces im kakva je nemilosrdna sila udarila na njihove Srbe, kako o nama govore i pisu u svetu, koliko su lazi na nas prosuli... koliko bombi, raznih otrova... Kakva se hajka digla na nas odasvuda, u kakvome okruzenju sada zivi Srbin... Ali, reci im i to, kakve neznalice, kakvi ostrasceni jednoumnici i nasilnici sada vladaju nasom Srbijom! U kakvome suzanjstvu drze narod! U kakvoj strahovladi.
Upoznao si mnogo nase brace i sestara od kada si se bio nastanio ovde. Video si kako zivi narod. Sve ispricaj ocima, nista ne zaboravi. Koliko se narodne energije uzalud potrosilo, odakle je sve Srbin proteran, koliko je puta Srbin bio prevaren od onih koji nad njime vladaju?.. U kakvu je bedu doveden. Kako je pola miliona Srba i Srpkinja napustilo zemlju, otisavsi u rasejanje i proskitanje... Nazalost, mnogo je vise njih koji sebe ne cene, koji zaboravise ko su i sta su, mnogo je nase nesrecne brace i sestara, Srba i Srpkinja, koji ne postuju Boga i Svetoga Savu! O, za plac i ridanje je sta se danas radi sa Srbijom!Kada im budes podneo raport, znam, svi ce oci, kao nekada, Karadjordje u Feneku, suzu pustiti nad srpskom nesrecom i mnogo ce se sazaliti na nas zive.
Dragi Kraljevicu, okupismo se danas, da u hramu Bozijem odstojimo Svetu Liturgiju i opelo, da Tebe oplacemo, ovde, u Karadjordjevoj Topoli, na Oplencu, na mestu sa kojega se pruza kraljevski pogled na Sumadiju, nasu Svetu Otadzbinu. U zalosti sam za Tobom. Nisi poziveo do oslobodjenja.

Vas, braco i sestre, pozivam na slogu, ljubav, poredak i veru u buducnost Otadzbine. Hvala vam sto ste dosli u velikome broju, da dostojno ispratimo Kraljevica Tomislava i za spas njegove duse Bogu se pomolimo. Spasi Boze i nas, Tvoje gresne Srbe.
Neka je vecni spomen na nasega Kraljevica Tomislava.

  Na vest o smrti Tomislava Karadjordjevica (1928-2000)

          ODLAZAK PRINCA

Oplenac, Beograd - Princ Tomislav, srednji sin kralja Aleksandra Prvog Karadjordjevica, umro je u sredu 12. jula na Petrovdan, posle duge bolesti. Kako je saopsteno iz kraljevskog Doma Karadjordjevic, poslednje dane zivota podelio je sa porodicom. Medju poslednjim posetiocima kod princa bio je poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh srpski gospodin Pavle.

Princ Tomislav rodjen je u Beogradu 19. januara (na Bogojavljenje) 1928. godine, kao drugi sin kralja Aleksandra i kraljice Marije, rumunske princeza iz dinastije Hoencolern. Za sebe je govorio da je "oduvek bio malo drugaciji od svoje brace kralja Petra Drugog i princa Andreja - i po fizionomiji i po prirodi".
- Uvek sam leteo levo-desno. Ako je bila neka svadja uvak sam bio u sredini. Zeleo sam da budem nezavisan covek i imam svoj posao. Veoma sam aktivan i ako nista ne radim postajem ocajno nervozan - objasnjavao je.
Od 1937. godine, kada je poslat na skolovanje u Sendrejd skolu, zbog drzavnog prevrata u zemlji (1945) ziveo je u Engleskoj do 1991, kada se vratio u Jugoslaviju, po prvi put posle Drugog svetskog rata. Zenio se dva puta i ima cetvoro dece: sina Nikolu (1958) i kcer Katarinu (1959) iz prvog braka sa princezom Margaritom od Badena, i sinove Djordja (1984) i Mihaila (1985) iz braka sa Lindom Meri Bon. Nosio je titulu srpskog princa, cevrtog po pravu nasledja medju Karadjordjevicima, dok je po babi sa majcine strane, rumunske kraljice Marije, unuke engleske kraljice Viktorije, zauzimao 65. mesto u porodici kraljevstva Engleske i Severne Irske.

Poslednjih devet godina proveo je medju Srbima, na Oplencu, u vili svog oca.
"Kad mi je odobren povratak, dosao sam kuci sa istim onim pasosem sa kojim sam otisao jos davne 1937, kada sam posao na skolovanje u Englesku. Prilikom prvog mog dolaska, nakon pola veka, oktobra 1991. godine, objavio sam poslanicu srpskom narodu u kojoj sam, izmedju ostalog naglasio: Nisam politicar i nisam pretedent na presto, i zbog toga ne bih hteo da budem eventualni uzrocnik bilo kakvih sukoba. Sve sto zelim jeste mir, sloga, blagostanje, i napredak celokupnog srpskog naroda bez obzira gde se nalazi... Zelim da u mojoj Srbiji zivim i umrem kao i svaki njen gradjanin, jer iako sam clan dinastije Karadjordjevica, ja sam prvo Srbin.... Kao i svakom Srbinu najdraza mi je otadzbina, pa me je najvise bolela cinjenica da mi je neko oduzima...", rekao je nakon povratka.

- Ljudi su me docekali puna srca.Kad sam poceo da obnavljam Zaduzbinu na Oplencu, poceli su da pricaju: Evo, vratio se domacin". Oplenac je sada kao jedna zvezda koja sija nad Srbijom i ja zelim da preko Zaduzbine to pripadne narodu, sto vlast ne voli, zato sto smo uspesni. Mislim da je najvaznije da covek podigne neku bazu, kako bi narod mogao da vidi da ste stvorili nesto konkretno i da kaze: Ovaj covek se ne sali. - tvrdio je kraljevic Tomislav, koga su deca na Oplencu dozivljavala kao zivu verziju srpske bajke. Raspitivala su se za njegovog belog konja, dok im je on pokazivao svoj crni automobil, uveravajuci ih da je kraljevska kruna "na ciscenju".
Princ se dopao i medijima, tako da je vrlo brzo postao jedna od najpopularnijih medijskih licnosti u Srbiji. Uprkos carsijskim pricama, strogo se cuvao direktnog mesanja u dnevnu politiku, tvrdeci da je njegova uloga vise drzavnicka, a glavni zadatak da brine za slogu, jedinstvo i buducnost Srbije. Iz istog razloga odbio je titulu kneza od Bosne, mada je na ratistu sa druge strane Drine proveo sve vreme tokom najvecih ratnih sukoba. Ponavljao je da u Srbiji ima jos puno toga da nauci:
- Mi smo u emigraciji slusali samo o politici. Nije bilo nasih knjiga, niceg. Gladan sam takvih stvari. Za mene je sve to teorija koju zelim da vidim u praksi".
Zanimale su ga knjige iz istorije, narodne nosnje, obicaji, zivot u manastirima. Voleo je brzu voznju, starogradsku muziku, hvalio se da zna da igra narodna kola.
Znao je i da se monarhija ne moze vratiti preko noci: "Problem je sto svi koji su ziveli u koministickom rezimu imaju sraf u glavi, a moja duznost je da ga malo pokrenem. On se tesko pokrece zato sto im je ideologija stalno u pameti . Ako zeli monarhiju, narod to mora otvoreno da kaze. Prvi i najtezi korak je da se obori sistem, sto je neophodno. Posle toga sve ce ici vrlo lako."
Docekao je da vlast koja je vise puta pokusala da ga iseli iz oceve vile 1997. vrati celokupnu oduzetu imovinu Zaduzbini "Kralj Petar Prvi" na Oplencu, kao i da mu pre dve godine bude vraceno drzavljanstvo i pasos. U Beli dvor nikada vise nije usao, tvrdeci da ne zeli da se vrati kao gost, vec kao domacin. Sledeci porodicnu tradiciju, prosle godine objavio je Memoare, sa trostrukom zeljom da svojoj porodici, clanovima dinastije kojoj je pripadao, a pre svega srpskom narodu priblizi vreme, ljude i dogadjaje, ciji je bio svedok.
Otisao je zauvek prekjuce, na dan na koji je rodjen njegov deda, kralj Petar Prvi, stalo mu je neispunjeno nekoliko zelja: "Osim sto ocekujem da uskoro dovedem Lindu, Djordja i Mihajla u Srbiju, najveca zelja mi je, da prenesem na Oplenac, u hram Svetog Djordja, moju majku, kraljicu Mariju i moju bracu Petra i Andreja. Da docekam da srpski narod, u otadzbini, krunise mog sinovca Aleksandra Drugog Karadjordjevica za svog kralja. Time bi moje srce bilo puno i moja zivotna misija okoncana. Ostalo je Bozija volja".