Tolerancija? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

О толеранцији

Реч ,,толеранција'' и препоручивање толеранције, као што знамо, необично су популарни; али тако се углавном догађа са често коришћеним речима, односно, када оне почињу да се употребљавају нехајно, неопрезно и у најразличитије сврхе, тако да се на крају не зна о чему се у њима ради. Иако је сама реч постојала у старом латинском, толеранција је у Европи, у 16-ом веку, због подела и верских ратова, постала друштвени проблем. Толеранција је једноставно значила непрогањање других због религиозних уверења и праксе. Поборницима толеранције било је стало до реформе законодавства, до тога да се држава не штити мачем владајуће религије. Постојали су бројни позиви на толеранцију у том смислу, и све су се више увећавали, али поред различитих едиката који су обезбеђивали толеранцију у различитим земљама, такође знамо и за њихово опозивање, за повратак прогона, за захтевање кажњавања јеретика и иновераца; и поред безбројних страхота, које су нам познате из историје верских ратова, ипак смемо рећи да је у номинално хришћанским земљама борба за толеранцију, у том правном значењу, добијена. Такође знамо за веома снажне и агресивне нетолерантне струје у исламу. Толерантно уређење је оно уређење које грађанима државе не намеће ништа по питањима религије. Да држава треба да се по тим питањима уздржава од примене насиља је толико признато начело да је вербално било прихваћено и у европским комунистичким земљама, закључно са онима у којима су цркве, свештеници и верници били изложени страховитој репресији.
Све се то чини једноставно, данас чак неспорно, али се при ближем удубљивању у ствар намећу компликације. Да би начело толеранције у том смислу било прихваћено и да би функционисало, била су потребна на само правна акта, већ и културни услови који се не стварају по наруџбини. Хришћански поборници толеранције у 16-ом и 17-ом веку тумачили се да не би требало да се међусобно убијамо због разлика у својим судовима о Светој Тројици, Светој тајни Евхаристије, предестинације, или су говорили да нас Господ Бог на страшном суду неће питати за наше теолошке погледе, односно, да ли су исправни или погрешни, већ о томе да ли смо се у животу придржавали заповести Јеванђеља. Дакле, претпостављало се, а често и директно говорило, да су све догматске разлике међу црквама, вероисповестима или сектама неважне, без значаја. Из тога се лако могло закључити да ниједна од тих цркава или конфесија не може постојати као посебно тело, јер су разлике међу њима безначајне; међутим, било је тешко уверити у то цркве (све је то наравно, било у оквирима хришћанске културе; чак у веома толерантним земљама, каква је Холандија у 17-ом веку, отворени атеизам, ипак није био толерисан).
Тиме се идеји толеранције поткрао нови смисао, односно безначајност. Једно је, међутим – културно и психолошки – рећи: ,,боље је подносити и велике заблуде, него изазивати верске ратове'', а друго: ,,треба толерисати најразличитија теолошка мишљења, јер су све то неважне ствари''.
Па ипак, о толеранцији говоримо односећи ту реч не само на правну регулацију религијских питања, већ и на човекове ставове, наше понашање, обичаје. У првобитном смислу, рећи ,,толерантан сам'', означује да не прогоним, да не захтевам прогоне и не понашам се агресивно према нечему што нарочито не волим, не прихватам, што ме вређа или у мени изазива одбојност и одвратност. У сличном смислу та реч се употребљава у медицини и техници: лекови шкоде, међутим ми говоримо о толеранцији према леку када га организам у одређеним границама толерише, односно, подноси без озбиљније шкодљивости. У Француској су борделе некад звали ,,кућама толеранције''; тај назив сугерисао је рђаву институцију, али која је из многих разлога боља, него да је нема, односно треба је толерисати.
Па ипак, обратимо пажњу, толеранција се често захтева у смислу равнодушности, одсуства било каквог становишта или мишљења, а каткад и прихватања свега што налазимо у људима и погледима. А то значи нешто сасвим друго. Захтевање толеранције у том смислу део је наше хедонистичке културе, у којој за нас у ствари ништа нема значење; то је философија живота без икакве одговорности и било каквих уверења. Ту тенденцију учвршћују различите философске моде, које нас уче да истине у правом смислу речи нема, према томе, ако инсистирам на својим уверењима, чак нимало агресивно у односу на толеранцију, већ тиме грешим.
То је ипак штетан апсурд; презир према истини не уништава нашу цивилизацију ништа мање него фантастична истина. Наша цивилизација шири осећање да све треба да буде забава, како у суштини и јесте, као и детињасте философије такозваног ,,new age”, чији се садржај не може уопште одредити, јер значи све што неко жели.
Али, имам права да се енергично борим за своја уверења. Ево примера: у цивилизованим земљама хомосексуализам није кажњив (наравно, када је реч о одраслим људима и када није у питању силовање). Црква хомосексуалну праксу сматра морално недопустивом, позивајући се на Стари и Нови завет, на властиту традицију и властиту теолошку интерпретацију сексуалности. Према томе, ако би Црква хтела да се врати законској забрани хомосексуализма, могла би бити оптужена због недопустиве нетолеранције. И организације хомосексуалаца захтевају да се Црква одрекне својих учења, а то је манифестација недопустиве нетолеранције у другом правцу. У вези с тим, у Енглеској је било случајева демонстрација и напада на Цркву. Према томе, ко је нетолерантан? Ако неки хомосексуалци тврде да Црква греши, они из ње могу иступити и ништа им се неће догодити; али, ако своје бучно и агресивно мишљење хоће да наметну Цркви, они не бране толеранцију, већ пропагирају нетолеранцију. Толеранција је успешна ако је обострана.
Понекад кажемо да се смеју кажњавати дела, а не мишљење. Проблем је у томе што је граница између њих нејасна. У разним земљама кажњиво је, на пример, подстицање на расну мржњу. Она се може подстицати на разне начине и расисти се често управо тако бране: то су мишљења па, према томе, не могу бити кажњива. Али и реч је посебан случај деловања и може имати добре или лоше последице. Ако то кажемо, донекле сугеришемо да сва мишљења треба контролисати, са тачке гледишта њихових могућих последица. Ако то не кажемо, с друге стране сугеришемо да се ништа не сме забрањивати, док не дође до примене насиља. Као и увек, у животу треба тражити компромисна решења, која су увек неугодна, али нужна. То је вечна дилема толеранције: да ли се смеју и морају толерисати политички и верски покрети који су непријатељи толеранције и хоће да униште све инструменте који штите толеранцију, попут тоталитарних покрета или покрета који теже наметању властите деспотске власти? Такви покрети могу бити безопасни док су мали, односно могу се толерисати, а с друге стране, када постану јаки, такође их треба толерисати, јер нема силе да се униште, и на крају читаво друштво може постати плен најгоре тираније. Према томе, неограничена толеранција се окреће против себе и уништава услове који је чине могућом. Признајем да сам за то да се покрети који теже укидању слободе не толеришу, већ да се законски штите; толеранција је мање упућена на ту врсту нетолеранције.
Међутим, нема доброг начела које се не може лоше употребити. Сме се забрањивати изношење расистичких идеологија, али у Америци се расистима називају, и као такви нападају, они који врше истраживања статистичких података о различитим склоностима расно окарактерисаних популација. Таква истраживања захтевју изузетну опрезност и сигурно је да могу бити злоупотребљавана у расистичкој пропаганди, међутим, знатно је горе забрањивати их из тог разлога, јер се у том случају прихвата начело забране свих научних истраживања, ако су њихови резултати непожељни за идеје које се у том случају сматрају правим, а то је тоталитарно начело. Те резултате, ако представљају добре контааргументе, треба критиковати, али забрањивати истраживања значи установљавати идеолошку диктатуру у научним истраживањима.
Понављам: толеранцију мање штити закон, а више утемељење моралном обичајношћу. Потенцијал нетолеранције садржан је у сваком од нас, јер је потреба за наметањем своје слике света другима веома снажна; хоћемо да сви верују у оно што и ми, јер се тада осећамо духовно сигурни и не морамо да разматрамо властита уверења или да их конфронтирамо с другим. И у конфронтирању религијских, философских или политичких уверења такође има веомамного агресије. Ако би нетолеранција, воља за преобраћањем других путем агресије и насиља, требало да се потискује обичајношћу, у којој нико ни у шта не верује, никоме ни до чега није стало, осим да живот буде забаван – онда тешко нама, постаћемо жртве такве или некакве друге идеократије. Слављење насиља нећемо победити славећи општу равнодушност.

Лешек Колаковски, Мини предавања о макси стварима, Београд 2001. године, стр. 27-31