Za pomor dinosaura kriva dva asteroida

Najpre su se sudarile dve kosmičke gromade – jedna prečnika 170, a druga 60 kilometara – pre 160 miliona godina, a potom se oveća stena (prečnika deset kilometara) gotovo sto miliona godina kasnije stropoštala delom na poluostrvo Jukatan, delom u obližnji Meksički zaliv. Ovaj veoma okasneli udar zbrisao je najveće gmizavce koji su ikad živeli na našoj planeti

Do juče smo verovali da je vinovnik iščeznuća dinosaura (pre 65 miliona godina) jedan asteroid (pominjala se i kometa), sada je obelodanjena pretpostavka da su dva prilično krupna. Ako se pitate da li su se oba odjednom stropoštala na površinu naše planete, u maloj ste zabludi.

Najpre su se sudarili u kosmosu (u asteroidnom pojasu), a tek posle gotovo sto miliona godina jedna oveća gromada (deset kilometara u prečniku) srušila se delom na poluostrvo Jukatan, delom u obližnji Meksički zaliv. Američki i češki naučnici su nedavno objavili u cenjenom časopisu „Priroda” da se to dogodilo pre, otprilike, 160 miliona godina. Nagle klimatske promene su uzrokovale višegodišnju tamu, a oblak prašine i sitnih čestica zaklonio je sunce na obzorju donoseći dugotrajnu zimu.

Od siline udara i jedan i drugi su se raspršili u, najmanje, sto hiljada manjih i većih odlomaka koji su nastavili da lutaju, a s vremena na vreme pogađajući Mesec, Veneru, Mars i Zemlju. Kako su „kosmički forenzičari” razotkrili osumnjičene?

Praznina u pojasu

Na računaru su dočarali pretpostavljeni sudar proučavajući asteroid Baptistina koji jezdi istom stazom s nekoliko manjih stena. I ustanovili su da različiti ostaci pripadaju istom golemom asteroidu, prečnika 170 kilometara, na koji je naleteo manji „nebeski sabrat”, prečnika 60 kilometara (čeoni sudar). U kiši otpadaka oko 300 ih je imalo u prečniku oko deset kilometara.

Kosmički „bliski susret” u asteroidnom pojasu, između Marsa i Jupitera, pokrenuo je lanac događaja koji su okončali geološko razdoblje krede, smatra astronom Vilijam Botke iz Jugozapadnog istraživačkog instituta u Bolderu (SAD). Na dokaze je naišao pretražujući obilje podataka prikupljenih potankim osmatranjem neba. Ispitujući porodicu „svemirskog kamenja” nazvanu Baptistina (prema najvećem članu koji u prečniku ima 40 kilometara), uočio je, doslovce, prazninu u asteroidnom pojasu.

Odmah je shvatio da je to posledica privlačenja Marsa i Jupitera koji su, zavereničkim nadvlačenjem milionima godina, pojedine stene odbacili prema središtu Sunčevog sistema. Klizeći lagano približile su se Zemlji, tako da je neka neizbežno morala da je pogodi. Prateći kretanje sadašnjih krhotina na kompjuteru, istraživači su se vratili u veoma davnu prošlost, u vreme kada je sve započelo.

Nedoumice su začas iščilele: pre 160 miliona godina stenu prečnika 170 kilometara svom snagom je razmrvila stena prečnika 60 kilometara jureći joj u susret. A veza s porodicom Baptistina (oko 20 odsto „svemirskih stena” u blizini naše planete je istog roda) uspostavljena je na osnovu hemijskog spektra dva današnja delića koji su od istog sastava, prevashodno ugljenikov hrondit (silikat), kao i prvotna građa Sunčevog sistema.

Dva talasa ožiljaka

Geolozi su ih pronašli u naslagama iz Tihog okeana i u velikom udubljenju Čiksulab (široko maltene 200 kilometara), nadomak Jukatana. Bez po muke su izmerili da su stari 65 miliona godina.

S verovatnoćom od 70 odsto može se kazati da je poznati krater Tiho (prečnika 85 kilometara) na Mesecu izdubljen pre 108 miliona godina ostacima nastalim sudarom dva asteroida.

Prvi put su, što je najzanimljivije, davnašnja geološka zbivanja na Zemlji povezana sa tajanstvenim asteroidnim pojasom. Vilijam Botke je, kako kaže, 90 odsto uveren da je razmrsio zagonetku u kojoj su godinama sumnjičeni čas asteroid, čas kometa za sveopšti pomor najvećih gmizavaca na našoj planeti. I prošlogodišnju kišu prašine i meteora pripisao je raspadu asteroida Veritas koji se desio pre osam miliona godina.

U prethodnim naučnim razmišljanjima preovladavalo je da je pomenuti mineral poreklom iz kometa, jer ga jedino ima u najstarijim telima naše nebeske porodice.
Naša planeta je najviše ožiljaka zadobila u dva velika talasa koja su naišla pre 100 do 200 miliona godina, gro međuplanetarne prašine i malih meteorita stigao je iz porodice Baptistina. Sunce sa svojim pratiocima (planete) i pratiocima pratilaca (sateliti) nije sasvim bezbedno mesto.

Stefan Vukašin

Izvor: Politika