Athlon 64 4800 X2

Revolucinarana arhitektura K8 na kojoj su bazirani svi Atloni 64 kao i serverski Opteroni, je od svog predstavljanja doživela niz uspešnih "face-liftinga". Poslednja tehnološka nadogradnja je Venice. Radi se o novom jezgru koja se proizvodi 90-nanometarskim procesom u kombinaciji sa tehnologijom SSDOI (Strained Silicon Directly On Insulator) i koja ima unapređen memorijski kontroler i podršku za instrukcije SSE3.

Jedini problem do sada je bio proizvodni proces. Proces proizvodnje dva jezgra za 130-nanometarski procesor bio bi neisplativ, a verovatno postoje i tehničke zapreke prilikom integrisanja toliko velikih jezgara u isto pakovanje. Prve 90-nanometarska jezgra nisu bila pogodna ni za za procesore za dva jezgra budući da je AMD tek uhodavao 90-nanometarske proizvodne pogone. Kao što znamo, Vinčesteri, prvi 90-nanometarski Athloni 64, se nisu pojavili na brzinama većim od 2,2 GHz odnosno nisu postojali modeli jači od 3500+.

AMD-ov pristup kombinovanja para jegara sa jednim memorijskim kontrolerom u istom pakovanju ima svoje prednosti i mane. Prednost je mogućnost lakše sinhronizacije keša. Budući da oba jezgra manipulišu podacima iz radne memorije računara, SMP (Simultaneous Multi-Processing) sistemi koriste posebne protokole za održavanje koherencije Keša. Dok Intel koristi protokol MESI (Modified-Exclusive-Shared-Invalid), AMD radi sa efikasnijim protokolom pod imenom MOESI (Modified-Owner-Exclusive-Shared-Invalid).

Svaki od termina od kojih je sačinjeno ime protokola označava tip statusa podatka u radnoj memoriji SMP računara. Edžclusive znači da se podatak nalazi u kešu jednog od jezgara, Shared znači da oba jezgra imaju isti podatak u kešu, Modified znači da je jedno od jezgara željeni podatak modifikovala (ako je podatak do tad imao status Shared) dok u tom slučaju isti podatak za drugo jezgro dobija status Invalid. U slučaju ovakve "tuče" oko istog podatka, Intelovi SMP sistemi (bilo da je reč o procesorima dual-core ili dvoprocesorskim računarima) moraju da čekaju da se podaci iz keša jednog od jezgara (one koja je prva modifikovala podatak) vrate u radnu memoriju. Tek onda drugo jezgro sme da ih kopira u svoj keš i ponovo ih modifikuje. Naravno, problem je u tome što Intelovi procesori u SMP računarima odnosno jezgra u dual-core procesorima međusobno komuniciraju preko čipseta.

AMD ovu zbrku elegantno zaobilazi preko logike za nadzor zahteva procesora - System Request Queuea. U protokolu MOESI zato postoji još jedna oznaka, Owner, koja označava da je podatak koje dele oba jezgra jedno od jezgara modifikovalo. Da bi drugo jezgro pristupilo modifikovanom podatku, podatak nije potrebno vraćati u radnu memoriju već se on kopira u keš drugog jezgra interno, preko SRQ-a.

Mana upotreba dva jezgra sa jednim memorijskim kontrolerom je manjak fleksibilnosti pri proizvodnji. Intel svoje dual-core procesore može da razreže na pola i od svakog jezgra napravi jedan procesor. Drugim rečima, Intel za proizvodnju dual-core procesora koristi jednake bafere kao i za proizvodnju single-core procesora. AMD nema ovaj luksuz već svoje procesore mora da proizvodi na zasebnim baferima.

Pored bolje rešene komunikacije, dual-core Athlon je prilično umeren po pitanju pregrejavanja. Razlika u odnosu na intel je prilično velika i verovatno bi bila još veća da nije automatske regulacije brzine ventilatora.
Performanse najskupljeg Athlona 64 u potpunosti zasenjuju performanse konkurenciju procesora iako oba procesora imaju izuzetno sličnu cenu. Ovde nije reč o malim razlikama kao što je često slučaj pri testiranju direktnih konkurenata. Razlike u performansama se vide i jasno je koji je procesor bolji.