Космички самотњаци :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Све досадашње претраге и потраге, немерљиво скромне у поређењу с непојамним пространством, нису навеле ни на какав траг. Одасвуд зјапи застрашујућа празнина, одасвуд допире обеспокојавајући мук. Да ли су људи, заиста, безнадежно усамљени у свеколиком бескрају?

Астронаут

Хоћемо ли икада срести необичног момка с прве слике (мушкарци чешће играју билијар, зар не?) у некој земаљској дворани?

Наши преци су зурили у небо ишчекујући долазак богова, наши савременици свакојаким телескопима прегледају безбројне звезде и сазвежђа да уоче и најмањи наговештај постојања ванземаљаца. „Браће по разуму” која обитавају изван наше „космичке колевке”.

Све досадашње претраге и потраге, немерљиво скромне у поређењу с непојамним пространством, нису навеле ни на какав траг. Одасвуд зјапи застрашујућа празнина, одасвуд допире обеспокојавајући мук.

Да ли су људи космички самотњаци?

До сада није нађен ниједан доказ за јединствену појаву, величанствено названу живот, ако изузмемо поједине вирусе и бактерије који су пристигли у кометама или метеоритима. Можемо ли рећи да смо сами самцијати све док се не докаже другачије?

Астробиолози или биоастрономи предано изучавају сваки облик живе твари на који наиђу. Да би она могла ма где да опстане, неопходно је да се испуне четири услова: 1. Извор енергије; 2. Врста атома која омогућује настанак сложених склопова; 3. Течни растварач у којем се молекули крећу и ступају у међудејство и 4. Довољно времена да се живот зачне и развије.

Искрцавање Марсоваца

Земаљска се заснива на угљенику (друга претпоставка) који обезбеђује грађење сложенијих устројстава, чинећи „карбонску кичму” свих, осим најједноставнијих, молекула у живим организмима. Отуда се с разлогом верује да је све започело у звездама или другим телима сличног састава. Другом такмацу у начину везивања атома, силицијуму, приписују се кудикамо скромнији изгледи, а готово незнатни трећем – германијуму.

Живимо на омањој планети чије готово три четвртине површине прекривају мора и океани. Дакле, у воденом свету. Мора ли течност за растварање да буде једино вода?

Ванземаљац

Три једињења остају у течном стању у знатном топлотном распону – амонијак, етан и метил-алкохол. Али најбитнија одлика воде јесте што већини мора и океана не прети залеђивање – ни одозго, ни одоздо! Зашто? Зато што постаје ређа када се температура спушта ка нули, а на самој нула се претвара у лед који плута на површини чувајући топлоту течности испод себе. Питајте, уосталом, пецароше у зимским данима!

Земља се удобно угнездила на 150 милиона километара од Сунца, у „настањивом појасу”, упијајући тек двомилијардити делић исијавања. Марс, Јупитерова пратиља Европа (отприлике крупна као Месец) и Сатурнов пратилац Титан једина су места у Сунчевој породици на којима би ваљало потражити ванземљски живот.

Глумац и режисер Орсон Велс изазвао је велику помаму и пометњу на радио-таласима 30. октобра 1938. вешто дочаравајући искрцавање Марсоваца, описано у роману „Рат светова”. Ни данас нису пресахла потресна казивања у којима појединци сведоче да су били отети у сну и одведени на најчуднија места. Послужимо ли се чувеним начелом „Окамове оштрице” (Вилијам од Окама), које налаже да је најједноставније образложење и највероватније, закључићемо да су то уобразиље на размеђи сневања и будности.

Добро, а шта је са разумним створењима у нашој галаксији? Зар сто милијарди звезда, окружено вишеструко већим бројем планета, није до сада изнедрило икакав живот? Када ће човек одгонетнути овај „свети грал” космологије?

Међузвездано путовање

Да би стигао до најближе звезде јурећи светлосном брзином, требало би да путује неколико година, а до најудаљенијих кракова Млечног пута близу хиљаду векова! А тек суморна предвиђање Била Брајсона да ни за 10.000 година човек неће стићи до Ортовог облака, густо начичканог пребивалишта комета, само једну светлосну годину (9,6 хиљада милијарди километара) удаљеног од наше звезде.

А зашто не сачекамо да се нама неко јави? Пре неколико деценија италијански нобеловац Енрико Ферми, ћаскајући за ручком с колегама, сагласио се да се Земља као „колевка живота” ни по чему не издваја и да би у Млечном путу морало да врви од живих створова. Ако је тако, где су они? До дана данашњег у научним круговима то одјекује као „Фермијев парадокс”. Како је могуће да се нису ниједном огласили преко „међузвезданог телефона” (слање електромагнетских порука)?

Средином прошлог века совјетски астрофизичар Николај Кардашев изнео је занимљиву претпоставку која одсликава технолошки степен цивилизације. У првој врсти, којој је тада припадала Земља, потрошња енергије износи сваке секунде 1013 џула, у другој која је овладала енергијом матичне звезде достиже – 1026 џула, а у трећој која влада енергијом целе галаксије – 1037 џула.

У том случају, свака која је удаљена десет милиона светлосних година од нас морала је да буде још тада откривена постојећим помагалима за ослушкивање. Закључак се наметнуо: сами смо, ако не у целом космосу, онда у нашој галаксији или локалној галактичкој групи!

За појаву напредне цивилизације на Земљи требало је да прохуји неколико милијарди година (људи претрајавају једва десетохиљадити делић или 0,0001 одсто њене историје). Ако се узме најстрожа мера за распон полупречника планетарне путање која дозвољава живот, најмање један одсто звезда испуњава услов „настањивог појаса”. На колико је земљоликих планета могао да настане живи свет?

Астроном Фред Хојл сматра да су изгледи у сразмери један према 1040.000 (10 са 40.000 нула), а најсмелији храбро процењују да је однос један према један! И да не одуговлачимо: у једној галаксији на око хиљаду планета постоје технолошки напредне цивилизације које неће саме себе уништити, а у просеку су посејане на по три хиљаде светлосних година. Цивилизација која је решена да насели целу галаксију ваљало би да има на располагању милијарду година. Претпоставља се да ниједна, уколико постоје, још није савладала огромну препреку – међузвездано путовање.

Вероватноћа настанка разумног живота је и те како скромна – нижа од 0,01 одсто у четири милијарде година, лане је обелоданио Ендру Вотсон, члан Краљевског друштва (Велика Британија). Чак и ако се зачне, потрајаће веома кратко у поређењу с дуговечношћу матичне планете. Испоставља се, наиме, да су веома ретке планете на којима су се развила сложена створења кадра да се запитају шта се дешава са еволуцијом и да потраже одговор на то. Могу ли удаљене напредне цивилизације да надживе надимање матичне звезде?

Ендру Вотсон сматра да је такав исход могућ: математички образац који је он смислио предсказује да ће таква бића учинити све да у космосу пронађу ново станиште за властити опстанак.

Безнадежно усамљени

Астробиолог Сет Шестак из СЕТИ института (Потрага за ванземаљским цивилизацијама) у САД наглашава да ми знамо за један облик разумног живота. А то значи да нисмо у стању да на темељу те чињенице просудимо колики су изгледи да се појавио на другим планетама, ако нисмо потпуно уверени да разумемо све битне еволуционе процесе.

Закон убрзавајућих приноса (прираштаји), који проповеда футуролог Рејмонд Керзвејл, наговештавада ће до 2099.интелигенција која ће настати из људско-машинске цивилизације бити билионима билиона пута моћнија него што је данас, а превладаваће, наравно, небиолошки облик. Какве то има везе с потрагом за ванземаљцима?

До сада нису пронађени икакви наговештаји интелигенције.Чудно је да затичемо тако тих свемир. Где су остали? Зашто су тако тихи и стидљиви?

Кадама која врста развије рачунарску технологију, питање је само неколико векова пре него што небиолошки облик интелигенције букне. Он, практично, прожима сву материју у космичком суседству, а онда се неизбежно шири према споља приближно максималној брзини којом информација може путовати. Чим небиолошка интелигенција која се јавља из технологије ове врсте засити своје суседство (а природа овог засићења је још једно сложено питање), нема другог начина да настави са еволуцијом него да се шири ка споља. Ширење у почетку не почиње максималном брзином, али убрзо достигне брзину која је за сићушни делић спорија од светлосне.

Имајте на уму да се трајање биолошке еволуције мери милионима и милијардама година: ако у свемиру постоје друге цивилизације, оне би биле одвојене огромним временским распонима. Ако их има много, како наговештава владајуће размишљање, било би прилично невероватно да бар неке нису испред нас; тако, бар, гласи претпоставка СЕТИ-ја. Уколико су испред нас, вероватно су то огромни временски распони. Вероватноћа да је ма која цивилизација испред нас само неколико деценија веома је мала.

Прихватимо ли да је претпоставка СЕТИ-ија да постоји много (на милионе) технолошких (за радио пренос способних) цивилизација тачна, онда би барем неке (милиони) биле знатно испред нас. А највише што је потребно јесте само неколико столећаод настанка рачунања да би се цивилизација проширила ка споља,макар брзином светлости. С обзиром на то, како их још нисмо приметили? Закључак до којег долази Рејмонд Керзвејл јесте да, вероватно, таквих цивилизација нема.

Зар вам човек у скафандеру (друга слика) не изгледа безнадежно усамљен?

Izvor: Politika