Vidovdanski ustav

Vidovdanski ustav je prvi ustav južnoslovenske države, tačnije Kraljevine SHS. Ime je dobio po datumu donošenja, 28.junu 1921. godine. Važio je do 6.januara 1929. godine.

Usvajanje

Proces usvajanja Vidovdanskog ustava pokazaće velike političke sukobe u novoj državi. Iako su postojali raniji planovi o donošenju ustava (vidi Uputstva (naputci), Krfska deklaracija, Ženevski sporazum), Ustav je na kraju donet tesnom većinom i preglasavanjem na nacionalnoj osnovi. Za ustav je glasalo 223 poslanika Ustavotvorne skupštine (Radikalna stranka, Demokratska stranka, Vošnjakovi zemljoradnici, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Nacionalna turska stranka). Protiv je bilo 35 poslanika (socijalisti, republikanci i Srpska zemljoradnička stranka) a apstinirao je čak 161 poslanik - Hrvatska republikanska seljačka stranka (bojkotovala od početka rad skupštine), Komunistička partija, Narodni klub i Jugoslovenski klub. Uz to, nije bilo predstavnika tzv. treće zone, koja je bila pod italijanskom okupacijom. U ime kralja saglasnost je dao prestolonaslednik-regent Aleksandar, što ovaj ustav svrstava u kategoriju ustava-paktova.

Odredbe

Kraljevina SHS je određena kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, čiji je jezik srpsko-hrvatsko-slovenački (očigledna politička formulacija). Uspostavljeno je unitarno uređenje (teorija o troplemenom narodu). Proklamovana načela podele vlasti bila su deformisana kasnijim odredbama, ali je u principu postojao parlamentarizam.

Zakonodavnu vlast delili su kralj i Narodna skupština. Kralj je imao širok krug ovlašćenja - zakonodavna inicijativa, sankcija, promulgacija zakona kao i inicijativa i saglasnost za promenu ustava. Imao je i pravo proglašenja rata i zaključenja mira. Posedovao je i široka ovlašćenja u pogledu postavljanja sudija i raspuštanja skupštine. Uz to imao je klasična ovlašćenja šefa države.

Narodna skupština je bila jednodomno predstavničko telo. Biračko pravo bilo je bilo ograničeno relativno visokim starosnim cenzusom, a nisu ga imale ni žene. Svaki član skupštine imao je pravo zakonodavne inicijative, poslaničkog pitanja, interpelacije. U slučaju promene ustava skupština se raspuštala i birala nova, što je imalo značenje skrivenog ustavotvornog referenduma.

Ministarski savet je bio odgovoran i kralju i Narodnoj skupštini (orleanski parlamentarizam) a ministri nisu morali biti iz redova poslanika. Postojala je i krivična i građanska odgovornost ministara, uz specijalan Državni sud. Ministarski savet imao je pravo zakonodavne inicijative, izdavanje uredaba za primenu zakona i onih sa zakonskom snagom u posebnim slučajevima.

Sudovi su bili nezavisni i organizovali su se kao prvostepeni, apelacioni i Kasacioni sud (sa sedištem u Zagrebu). Bili su predviđeni i posebni upravni sudovi (Državni savet i Glavna kontrola).

Bio je propisan i veliki broj socijalno-ekonomskih prava, kao i poseban Privredni savet.

Jedinice teritorijalno-administrativne podele su bile oblasti, okruzi, srezovi i opštine.

Ustavna praksa

U praksi ustav nije funkcionisao kako je zamišljeno. Neke odredbe, pre svega u sudstvu nisu poštovane i sudstvo je ostalo razjedinjeno. Parlament je bio izložen opstrukcijama, a kralj sklon radu na svoju ruku. Ispunjavanje prava građana nije bilo na visokom nivou u praksi. Čitav ustav delio je sudbinu politički i nacionalno rastrzane zemlje.

Izvor: Wikipedia

Testiras modove?