Tražimo li zaista podršku ili bismo da nas uljuljkuju laskavim lažima?

Šta želimo, da nam pomognu ili da nas sa odobravanjem tapšu po ramenu?

Ili uopšte ne razlikujemo jedno od drugog?

Šta očekujemo da bude podržano?

Ono što zaista jesmo ili ono što bismo hteli biti?

Naše istinsko biće ili lažna predstava koju smo o sebi stvorili?

U čemu želimo da nam se pomogne?

Da se sa sobom suočimo ili da sebe što uspešnije zavaravamo?

Da se sebi približimo ili da se od sebe udaljimo?

Hoćemo li da nam potvrde kako smo u pravu i onda kada grešimo?

Želimo li da podrže naše ljutnje i neprijateljstva, naše osude i našu gorčinu?

Tražimo li da ispune sve naše zahteve?

Ili želimo da nam ukažu na sve ono što nas čini slabijim umesto da nas jača.

Postoji podrška koja to nije i pomoć koja odmaže. To je sve ono što nas ostavlja u našoj zaslepljenosti. To je sve ono što nas čini inertnim umesto aktivnim.

Prava pomoć je ona koja uspeva da nas trgne, da nas probudi. Ona koja nas ohrabruje da sebe sagledamo umesto da se očajnički držimo opasne opsene. Ona koja nam pomaže da se promenimo.

To je podrška kakva nam treba a kakva se retko nalazi.

Izvor

Sujeta pokrece svet, zato i trazimo tapsanje po ramenu, a ne iskren savet i pomoc...

volim da dam i primim podrsku ali mislim da se  zadovoljnije i korisnije osecam kad sam ta koja je nekom podrska .

imam srecu sto u svojoj blizini imam  stariju musku osobu koja me jako dobro poznaje i zna najbolje na svetu da me iskritikuje (nakon cega  obicno ja demonstrativno  napustam razgovor i nakon manje od sat vremena  zovem da se izvinem  ). ne volim ljude koji me tapsu po ramenu ali im to ne pokazujem - u sebi cuvam odredjenu vrstu prezira prema istim.  sto se tice mene kao podrske , neskromno mislim da  me je jako  lepo imati pored sebe u slucaju neke  nevolje, ili ne daj Boze , bolesti
 

   Podrshka...hmm
 
 Za svojih 40.godina, mnogi su me lupkali po ledjima...prichali jedno, a mislili drugo.
   Ne volim da me iko lupka po ledjima.Znam shta mogu...(mislim na 'prijatelje')

 U, poslednjih nekih mesec dana...prolazim kroz tezhak period u zhivotu.Mnogi su me "lupkali' po ledjima..pokushali da me nagovore shta je najbolje itd...Chula sam ih iz pristojnosti...Svi su bili spremni na sve...Naravno svi su lagali.
 
   Dobro je da sam na 'nogama' i da nisam ochekivala nichiju podrshku.Nashla u sebi snage, i ulila maximalno volju za zhivotom jednoj mladoj devojci, i vratila joj osmeh.

Nista bez podrske...

Podrška je kad neko uradi ono što od njega tražiš. Zato je neophodno prvo formulisati zahtev. Malo je ljudi koji mogu da odvoje od svog života energiju da bi nekog drugog podržavali. Zato zahtev za podršku treba da bude realističan. Još je manje onih koji imaju obavezu da to učine, a ti koji imaju obavezu najlakše ispadnu iz očekivanja. Zato se ne treba iskrreno nadatio da će podrška stići. Ali onoga ko je nešto učinio treba poštovati. Nažalost obično umesto hvala stiže uvreda, negacija ili optužba za loše namere.

Sve u svemu altruizam se ne isplati.

drago mi je sto si vratila osmeh toj devojci