Веселе четрдесете у Београду

Период окупације за главни град је значио ратне страхоте, али и позоришне и филмске премијере, изложбе и концерте, препуне кафане и смех... Био је то пројекат којим се наметао "баш нам је супер" стил живота

Ако бисмо судили на основу пожутелих страница „Новог времена", „Обнове" и других дневних новина које су излазиле за време ратних година у Србији, од 1941. до 1945, живот Београђана под немачком окупацијом био је веома садржајан, културно и уметнички богат, весео и опуштен.



Изузетно посећене биоскопске пројекције, бројне позоришне представе, опере, балети и концерти светских класика, као и пословично пуне кафане и ресторани, указују да тадашње генерације Београђана скоро да и нису осетиле ратна страдања. Оно што се никако није уклапало у призор „веселих четрдесетих" били су свакодневни призори који су се тешко уклапали у ову наметнуту идилу окупационих власти и њихових домаћих сарадника. Тела обешених на Теразијама, свакодневна хапшења, стрељања у Јајинцима, злокобна шетња душегупки улицама града, полицијски час, свакодневни терор и хронична немаштина нису ишли у прилог тези Милана Недића и чланова његове владе да је рат завршен и да је дошло време обнове. Идеја да се кроз позоришне комедије и друге хумористичне садржаје створи привид нормалног, веселог живота није могла да прикрије сав ужас окупације коју је преживела већина грађана.

Уосталом, само је оваква влада, која је чврсто веровала у немачку победу и своју судбину везала за Трећи рајх, могла да усред најмрачнијег периода 20. века оснива позоришта чија су имена била „Разбибрига", „Централа за хумор" или „Београдска комедија".


Па опет, ако је веровати обимној документацији Боре Мајданца, који је прикупљену грађу недавно преточио у обимну књигу, позориште је током ратних година не само преживело већ доживело и својеврсни бум. Тадашња штампа редовно је извештавала о људима који јуришају на благајне, распродатим картама и хиљадама посетилаца, те чаробним позоришним представама које су заокупљале пажњу гледалаца. Весела игра, дах смеха, водвиљске гримасе, шаренило и живост у позоришним и кафанским круговима старог, ратног Београда многима су помогли да барем на тренутак забораве ужас, беду и свакодневни страх за голи живот, па би се „веселе четрдесете" по много чему могле поредити и са „ружичастим деведесетим".

Паралелно са преузимањем власти, како би што пре стекли потпуну контролу, Немци су предузели и мере за „нормализацију" стања у главном граду. Започето је са санацијом разорених делова престонице, полако је оживљаван културни и уметнички живот, док су грађани Београда позвани да се мирно и што пре врате на своја радна места.

Пун допринос „нормализацији" свакодневног живота у престоници дала је и марионетска влада Милана Недића, која је доследно спроводила замисли окупационих власти. Након раскида са Југославијом и левичарским идејама, парламентаризмом, модернизмом и Западом, на крилима „нове Европе" рађала се и „нова Србија", у којој је сугерисана обавеза свеопштег весеља. Као антипод рату, беди и свакодневној борби за опстанак стварана је паралелна стварност у којој су „цветале" култура и уметност. Немачки театри често су гостовали на сцени Народног позоришта, биоскопи су редовно радили, кафане су се свакодневно рекламирале у новинама, одржаване су антимасонске и антикомунистичке изложбе које су, према писању Недићеве штампе, биле веома посећене и испраћене бурним одобравањем присутних.
Несумњиво да су позоришни и филмски репертоар форсирали сами Немци, који су у томе видели и најлакши начин за промоцију својих вредности. Наметање и пресађивање немачке културе на тло окупираних земаља посебан значај имали су у области театра. Стога је одмах започела и обнова зграде Народног позоришта, тешко страдале у априлском бомбардовању. Одмах по окупацији Београда на „Коларцу" је почело приказивање „Веселог поподнева" са три „духовита комада", што је настављено током читавог рата. Уместо „масонских и комунистичких отрова" у програму су доминирали „старији национални репертоар" и „немачка драматика". У првој сезони програм је почео опером „Фигарова женидба", наставио се драмом „Елга", опером „Вертер", познатим балетима и бројним домаћим комедијама, али су дела руских стваралаца била забрањена.


Истовремено, јављају се и бројне позоришне групе као што је, рецимо, сатирично позориште „Бодљикаво прасе", на чијем репертоару су исључиво били скечеви, козерије, пародије... О популарности таквих представа сведочи и податак да је представу „Минут после десет" 1943. погледало невероватних 150.000 гледалаца! И то у периоду када је Београд, према званичном попису из 1941. године, имао 250.000 становника. Представе су игране и пред кафанском публиком па није било чудно да се драмски заплет изненада прекине виком конобара, који од кувара наручује крменадле, парадајз салату, пола кила белог и сифон соде.

Прва биоскопска представа за јавност организована је већ 5. маја 1941. године. Упркос бомбардовању, зграде београдских биоскопа нису биле много оштећене, а хроничари бележе да су радиле сале „Метропола", „Дрине", „Колосеума", „Триглава", „Корзоа", „Коларца", „Паласа", „Душановца", „Олимпије", „Врачара", „Јадрана" и многих других биоскопа. Углавном су били специјализовани, па су рецимо у „Касини", биоскопу са 1.300 места, махом пуштани немачки режимски филмови, „Колосеум" је био резервисан за мађарске премијере, док су се у „Авали", „Дрини", „Рексу" и „Славији" углавном емитовали репризни филмови. „Олимпија" је била биоскоп за децу, а „Београд" је убрзо претворен у војни биоскоп (солдатен кино).

Филмови су емитовани у три термина - 14.30, 16.45 и 19 сати, али су грађани са периферије углавном пропуштали вечерњу пројекцију због полицијског часа. Радним даном биоскопе је посећивало од 12.000 до 15.000 гледалаца, да би се овај број викендима удвостручавао. Рекордну посету имао је победник венецијанског фестивала „Златни град", филм у боји који је, према писању „Новог времена", видело чак 108.000 Београђана. Више од 100.000 гледалаца имали су и филмови „Његова друга младост" и „Минхаузен", али су најконтроверзнији били филмови „Раса", који из франкистичког угла приказује грађански рат у Шпанији, и „Крила" из 1916. године, који се и данас сматра првим геј филмом светске кинематографије. Колико су филмови за време окупације били популарни показује и податак, такође објављен у „Новом времену", да су власти једном приликом ухапсиле чак 36 ђака, углавном гимназијалаца, који су покушали да се баве препродајом биоскопских карата.

За разлику од турбофолк и осталих звезда које су деведесетих дебело уновчиле улепшавање стварности, судбина уметника након Другог светског рата била је много суморнија. Ослободиоци нису имали милости за оне који су увесељавали народ за време рата, па су се пред стрељачким стројем убрзо нашли Аца Цветковић, Јован Танић, Љуба Васиљевић и многи други глумци чији је једини грех био тај што су радили свој посао.

Тужна судбина задесила је и Жанку Стокић, по многима једну од наших најбољих драмских уметница. Глумица која је својим специфичним хумором до суза засмејавала публику, одмах по ослобођењу била је жигосана као неко ко је радио за време рата и тиме сарађивао са окупатором. Хапшена је, понижавана и мучена, а када је умрла, по својој жељи сахрањена је на Топчидерском гробљу.

МАРИЈА ЈОВАНОВИЋ ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА ОКУПАЦИЈУ ДРУЖЕЋИ СЕ СА ДЕЦОМ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА:

Једина разбибрига били су страх и глад

Марија Јовановић је на прагу десете деценије живота, али се и данас добро сећа најтежих тренутака. У Београд се доселила као једанаестогодишња девојчица 1933. године, а детињство је провела дружећи се са децом Драже Михаиловића, Војиславом, Бранком и Горданом, чија је кућа била у Брегалничкој улици, тачно насупрот њене.

- Ту сам живела са оцем, мајком и сестром Радмилом. Сем ње, једино друштво за игру била су ми Дражина деца. Војислав, његов старији син, био је мој вршњак, а Радмила је била врсница са Горданом. Заједно смо проводили по читав боговетни дан, играли се жмурке, јурцали по туђим двориштима и крали воће. Мислим да су већ тада постојале неке симпатије између Војислава и моје сестре, и ко зна шта би се десило између њих да није почео рат. Он је отишао за оцем, а касније смо, после рата, чули да је 1944. године погинуо негде на Зеленгори - присећа се Марија.

Дражу памти као строгог али и пажљивог оца. Био је презаузет послом, али је био наклоњен породици. Допадало му се њихово дружење, посебно излети које је недељом организовао Маријин отац.

- Сваке недеље и празником тата би нас све петоро водио пешице у Кошутњак где бисмо проводили по цео дан - каже наша саговорница. - Памтим и када су једном приликом моја сестра и Војислав нестали. Играли смо се жмурке, а они су се сакрили у велику кацу од купуса. Да ли из ње нису могли да изађу или им се баш допало да буду у осами, не знам. Тек, није их било сатима.

Срећне дане прекинуо је рат, а политика и све друго што се дешавало заувек је растурило обе породице. Одмах после бомбардовања, њен отац Петар је своју децу склонио у британску амбасаду у којој су били до јула 1941. У међувремену, Дража је већ отишао у шуму, а његовим стопама, у септембру прве ратне године, отишао је и Војислав. Марија га више никада није видела.

- Почетком јула смо се вратили у нашу кућу, а већ половином месеца ухапшен је и мој отац - сећа се Марија. - У логору на Бањици провео је пуних хиљаду дана да би га 11. априла 1944. године стрељали као енглеског шпијуна. Хапсили су и нас, чланове његове породице, а слична судбина задесила је и Дражине укућане. Јелена (Дражина жена), Бранко и Гордана су у више наврата привођени у истражни затвор, једно време су били и на Бањици, али су највећи део рата, баш као и ми, провели у кућном притвору. Пред вратима нам је увек био Гестапо, а сваки одлазак у продавницу могао се обавити само уз наџор полиције..

Марија се не сећа идиличних слика које су форсирале тадашње новине. Дане притвора проводила је читајући књиге, које су јој помагале да барем на тренутак заборави на глад, немаштину и страх. У њеној улици, у парку данашњег вртића, организоване су биоскопске пројекције, долазили су и неки оперски певачи, али није присуствовала. Ипак, на основу онога што је сазнавала у ретким сусретима са комшијама и пријатељима, далеко је то било од неке опуштености и „недићевске" разбибриге.

- Била је то класична окупација са свим оним што уз њу иде - прича нам Марија. - Свако вас је могао ударити, отерати у логор, убити... Сећам се једног пријатеља ког је немачки војник из чиста мира претукао на улици јер му је тако дошло. Сећам се да смо и једне вечери, заједно са оцем који је још био на слободи, панично журили да стигнемо кући пре полицијског часа. Нисмо стигли. Ноћ смо провели у затвору, где су нас саслушавали и ујутро пустили. Пустили су нас кући, али су нас, исто тако, могли послати и на Бањицу.

О политици Милана Недића и његовој улози на историјској сцени не жели да говори.

- Нисам политичар, још мање историчар - каже нам ова времешна суграђанка. - Знам само да је након бомбардовања дошло до опште анархије, да су излози разбијани и да је одношено све до чега се могло доћи. Због тога су, чини ми се, Немци били спремни да Србију потпуно распарчају и избришу је са географске карте, а већину Срба физички да униште. Вада Милана Недића је успела да поврати какав-такав ред и живот учини нешто подношљивијим.

Београђани су се тих дана изузетно тешко снабдевали, а цена пољопривредних производа досезала је неслућене висине.

- Женама је кретање било нешто лакше па су, једном недељно или месечно, одлазиле до села на београдској периферији - сећа се Марија. - Носиле су из куће све што је имало неку вредност, од породичног накита, обуће и одеће, па све до сервиса за ручавање, слика и тепиха. За то су, у несразмерно малим количинама, добијале сир, сланину, јаја, млеко, заклану живину... Сећам се да смо то на столу гледали као на највеће благо. Цветала је црна берза, а нарочито је било тешко зими када смо, осим са храном, имали и проблема са огревом. Кад данас чујем како се тешко живи, питам се да ли би свако од нас, барем једном у животу, требало да осети и онаква времена.

Влада Арсић

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/186213/Vesele+%C4%8Detrdesete+u+Beogradu.html

Кад је петао Кића будио Дорћолце

У Недићевом режиму најбоље плаћени Београђани били су носачи, таљигаши и остали физикалци који су се јавно сладили печењем и печеним дињама за десерт док је полугладним државним чиновницима ишла вода на уста

„Београд је приметно опустео, иако се толико избеглица у њему нагомилало. Један део становништва је у ропству, други одведен у Немачку на рад, а трећи отишао у села ради исхране.“

Ово је, у свом дневнику, првог јула 1942. године, прибележио Драгутин Ј. Ранковић, рођен 1882. у Београду, правник и журналиста, а током рата државни чиновник у пензији. Дневник под насловом „Свакодневни живот под окупацијом – искуство једног Београђанина“, који је вођен од 5. септембра 1941. па до 31. августа 1944. или, како нотира сам аутор, до 1235. дана окупације, објавио је недавно Институт за новију историју Србије.

Ранковић је, још 1956. године, поклонио свој спис Народној библиотеци Србије (НБС). Приређивачи су историчарка Наташа Милићевић, која се, на поменутом институту, највише бави историјом српског грађанства у XX веку, и Душан Никодијевић, историчар који води Збирку млађих историјских рукописа у НБС.

Милићевићева, у изјави за наш лист, каже да је штампање овог дневника (на деветсто страна, са уводном студијом) документарни новитет јер је ово први пут да заинтересована публика може да прати ритам свакодневице у окупираном Београду из визуре обичног грађанина који ни о чему није одлучивао.

Грозничава потрага за храном била је приоритетна дисциплина. Бригу о исхрани грађанства водила је Дирекција за снабдевање становништва града Београда (Дирис), али купонима које је делио Дирис тек повремено су се могле купити кључне намирнице: брашно, маст, шећер, месо и уље. Због инфлације Недићевог динара, а нарочито због лимитираних цена на пијацама које су наметале власти, цветала је трампа.

Ранковић 12. маја 1943. бележи: „Мој станар је за половну памучну поткошуљу добио два кила сира и двадесет јаја“. Два дана касније остварен је овај аранжман: „Један обућар погодио се са својим пријатељем да му направи ципеле у замену за тону лигнита, двадесет кила пшеничног брашна и три литре зејтина“.

Међутим, пажљивим читањем уочава се да су несташице биле вештачки изазване како би се Београђани држали под тешком егзистенцијалном пресијом. Јер, поменути кључни артикли нису могли ући у град из околних шумадијских села ни из Баната односно Рита (данашње имање ПКБ-а око Падинске Скеле).

У пролеће и лето 1942. Ранковић нотира: „Из Баната се у малим количинама шверцује маст: понесе се парче хлеба, исеку се две половине, добро утопе у маст и затворе. Код куће се, на ватри, та маст топљењем исцеди. Тако се добије бар толико да се једанпут јело запржи...“

Унос хране у варош заустављен је и с југа (лето 1942): „Синоћ су Немци претресли све возове у Топчидеру и путницима узели све намирнице. Позади станице стајали су камиони у које су убациване одузете ствари“.

Кад су се, августа 1944, Немци о свом јаду забавили, одједном свега је било у изобиљу: „Прођох јутрос кроз пијацу Цветни трг. Прави вашар. Свега и свачега има, белих векни у изобиљу, меснатих производа и сланине исто тако... По многим кафанама пеку се ћевапчићи као пре рата. Комад је двадесет динара (еквивалент: пола кила лубенице)“.

Ранковић је 29. јуна 1942. стао на вагу: „Мерио сам се. Тежак сам 65 килограма, десет мање но пре бомбардовања“. У страху од тоталне глади на свакој слободној стопи ничу баште и велика кукурузишта, нарочито на Ташмајдану и око Булевара краља Александра.

Дуван је био строго рационисан па су многи пушили купиново лишће, а црноберзијанци су мешали дуван с буковим лишћем.

Наш казивач живео је на Дорћолу, у Добрачиној 34. У августу 1942. пише: „По целом Београду певају петлови. По улицама шетају кокоши, пловке и гуске. По травњацима пасе живина, вукући, обично, узице да би се могла лакше ухватити и однети кући. Жене седе пред кућама и врше надзор“. Све то инспирише Ранковића да и сам набави кокошке.

Али, из све чешћих бележака које се односе на муке с прехраном своје живине, видљиво је да су за Ранковића коке, као и посвећеност дневнику, првенствено ментална терапија и бег од стварности: „Ја редовно изводим моје четири кокошке и петла од четири до пола седам сати по подне. Најрадије иду до гимназије (Прве мушке у Душановој улици) где има мало траве“. Најсочнија трава je у порти цркве Александра Невског одакле коке истерује поп Радован Димитријевић, претећи да ће их побити, што озлојеђује Ранковића.

С пролећа 1944, љубав према свом пернатом јату Ранковић исказује некролозима. „Моја љубимица Цоца угинула данас. Очајан сам као да сам нешто рођено изгубио. Закопао сам је у црквеној порти... Синоћ ђубретари ухватили мог петла Кићу, заклали и однели. Као убијен сам. Толико сам Кићу волео“.

----------------------------------------------

Квадратура круга

22. октобар 1941: Обиграх цео Београд, тражећи ексере, и нигде их не нађох. Један сељак је носио корпу јаја, али их је давао само за ексере.

10. април 1942: Свакодневно долазе (у Београд) сељаци и сељанке и нуде стари црни лук у замену за мекиње и кукурузно брашно. Треба им да хране свиње. Далеко смо дотерали...

10. децембар 1942: Има школа које раде, али свако дете мора да понесе од куће два-три парчета дрвета.

Милан Четник

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-je-petao-Kica-budio-Dorcolce.sr.html
објављено: 17.04.2012.