Nesposobnost, ili radije, nevoljnost ljudskog uma da se oslobodi proslosti fantasticno je ilustrovana u prici o dva zen monaha, Tanzanu i Ekidou, koji su hodali seoskim putem, veoma blatnjavim nakon nekog nevremena. U blizini sela naisli su na mladu zenu koja je pokusavala da predje put, ali je blato bilo toliko duboko da bi unistilo njen svileni kimono. Tanzan ju je bez razmisljanja podigao i preneo na drugu stranu. Monasi su nastavili da hodaju u tisini. Pet sati kasnije, dok su se priblizavali konacistu, Ekido se nije vise mogao suzdrzati. "Zasto si preneo onu devojku preko puta?", upitao je. "Mi monasi ne bi trebalo da radimo tako nesto." "Spustio sam devojku pre nekoliko sati", odgovorio je, Tanzan. "Zar je ti jos uvek nosis?" Sada zamislite kakav bi zivot bio nekom ko sve vreme zivi kao Ekido, nesposoban i nevoljan da se oslobodi situacija, cime akumulira sve vise "stvari". Sada imate predstavu otome kakav je zivot vecine ljudi. Kako tezak teret proslosti oni nose sa sobom u svojim umovima. Proslost u vama zivi u vidu secanja, ali secanja sama po sebi ne predstavljaju problem. Samo onda kada secanja, tj. misli o proslosti, preuzmu kontrolu nad vama, pretvaraju se u teret, postaju problematicne i postanu deo vaseg dozivljaja sopstvenog "ja". Vasa licnost, koja je uslovljena prosloscu postaje vas zatvor. Vasa secanja su poprimila oblik vaseg dozivljaja o sebi, i vasa prica postaje ono za sta se smatrate. To "malo ja" je iluzija koja zaklanja identitet vas kao pravog vanvremenskog i bezoblicnog Prisustva.

"Nova Zemlja"

Sjajna prica 

Zivot vecine ljudi koja dozvoli tako nesto. Ljudi se menjaju vremenom pa ono sto smo radili u proslosti obicno nije ni ono sto smo sada. Na proslost vise treba gledati kao pouku za dalje u zivotu. Svako od nas je radio nesto u proslosti na sta nije ponosan i sto mu predstavlja "teret na dusi". Ne mozemo to izmeniti ali mozemo uciti iz toga i menjati se

Fenomenalan tekst i napokon odlična tema!     

Tvrdim da se prošlosti ne možemo osloboditi, pa ona nas je i izgradila. Ja bar, prvenstveno mislim na prošlost u ljubavnom životu i na nekoga ko je ostavio dubok trag, koliko god se ne osvrtala i nastavljala dalje, dese se neki momenti koji me vraćaju i probude sve te emocije... I uglavnom tu, u meni zakopanu nit, probude novi ljudi, baš zato što nisu nadmašili tog nekog, koji je tačno znao... No, opet idemo dalje...

Ovo je taaako dobro receno.
Nravno, svako od nas ima neki teret. Neko jos uvek zali kao da se to desilo pre 15 minuta, a neko je u trenu zaboravio, bacio sa strane kao stari kaput iako se desilo pre 15 minuta. Upravo ovim drugima se divim. Neki se ljudi prosto boje da pomisle na neke teske momente, u sekundi se vracaju sva burna i obicno ruzna osecanja. A tu mi se namece pitanje:"Zasto tako brzo zaboravljamo ono sto je bilo divno a tako se duuugo se secamo ruznih stvari?"
I opet jos jedno...Ako predpostavimo da se pojavljuju razni intenziteti osecanja kod coveka i recimo neobuzdana sreca i neobuzdana tuga, zasto je, iako u biti istog intenziteta, tuga uvek "svezija" u secanju?

Ne slažem se sa tobom, Sandra, ja bar pamtim samo lepe stvari... ružne me prođu sa besom

Rekla sam da postoje neki ljudi koji to tako, negativno, duze i "jace" pamte. Neki, ne svi .

Nekako, do sada sam se uverila da ružne stvari pamte ljudi koji su bili mnooooogo povređeni...

Ali gledajuci tako..Sta je to mnooogo? Ono sto su prezivela ratna deca ili dete kojem je ukraden bicikl nemaju isti intenzitet ruznih osecanja. Ali...Ne dozivljavajuci nista "jace" ili "gore" svako ima svoj maksimum.
I ti ga imas i ja i Pera i Mika..Ono sto mene konkretno zanima, amozes i ti da mi kazes, kad se setis ruznog i kad se setis lepog...Sta "jace" osecas?

Da kucnem u drvo i da se zahvalim Bogu, ono što je bilo ružno i jako bolno je samo period koji još uvek ima srećan ishod... Sa ružnim i teškim stvarima naučim da živim, ako već ne mogu da ih promenim, a ima i takvih, i crpim lepo i iz njih, makar kroz zbijanje šale na taj račun... Jako sam pozitivna po prirodi i možda pogrešnu osobu pitaš...

Sama si se nametnula pitanjem 
Sa druge strane, postoje neki ljudi koji toliko intenzivno dozivljavaju predjasnja iskustva...Cini mi se da im je teret mnogo veci kako godine prolaze, i kako se gomilaju osecanja.