Da se nepravim pametan kada svi znaju da istoriju pisu pobednici... Da neidem daleko od teme ali evo deo nase istorije posle drugog svetskog rata... Prvo su partizani bili heroji, cetnici krvoloci, onda je doslo vreme da su i cetnici i partizani bili krvoloci, a sada su i cetnici i partizani heroji...

U stavri cela proca se svodi na borbu za vlast, dobar si dok nekom ne zasmetas... Djindjic je bio dobor dok nije poceo nekom da smeta, Obrenovici su isto tako prosli...
Tako je i bilo mozda kod templera bili su dobri dok nisu zasmetali, dok nisu poceli da dobijaju simpatije narodnih masa i sta bi drugo uradilo Vatikan nego da pobije pod plastom inkvizicije sve protivnike. 
Interesantno je povratak templera koji se polako javlja na zapadu, da li je to pomodarstvo ili kako i oni sami kazu drugo budjenje hriscanstva pred islamizacijom evrope...

Ево и мог малог прилога о темпларима, тачније о једном од њих, Жерару од Ридфоа...


...У то време се појављује једна битна личност која ће својим поступцима да у многоме да допринесе пропасти Јерусалимске краљевине. Биће то будући велики мастор темплара – Жерар од Ридфоа (Gerard of Ridefort). Он је стигао у Свету Земљу током 1173. године и једно време је служио код грофа Рајмунда од Триполија. У то време није много размишљао о темпларима, већ како да се дочепа некаквог доброг имања. Гроф Рајмунд му је обећао руку (а и остале делове тела) прве богате наследнице, међутим када се она појавила, гроф Рајмунд је заборавио на Жерара и удао је девојку за неког трговца из Пизе (изгледа да гроф није много ценио Жерара, када је могао овако олако са њим да поступа). Ипак, трговац је галантно обећао да ће Жерару исплатити злата колико је млада тешка. Наравно, Жерар се наљутио и ову увреду никада није заборавио грофу Рајмунду (ево правог примера, како гордост,  повређена сујета, рањена таштина могу да доведу до катастрофалних последица; никада не треба своје себичне интересе претпостављати интересима Бога или заједнице, наших ближњих). Напустио је Триполи и прешао код витезова темплара. По неким изворима Жерар од Ридфоа је од 1179. године постао велики мајстор темплара, а по некима је то било касније – 1184. године (ово је познатији податак), но у сваком случају он постаје једна од важнијих личности у Јерусалиму. Од самог почетка, он је велики противник грофа Рајмунда III од Триполија и пун некаквог ратничког шовинизма, тако да се одмах приближио Ренеу од Шатијона. О њему је историја скоро једнодушна, био је то пустолов без ратничке снаге и личног значаја. Како хроничари описују, говорити његово име је исто као дувати у олују, звонити на ловачку узбуну: ,, Тешко је говорити суздржљиво о Жерару од Ридфора'' – Марион Мелвил.
Није имао некаквог посебног знања о војсци и војним вештинама, а био је надасве тврдоглав, пун себе (о, гордости, која људе у прах обараш...), једном речју најобичнији пустолов. У најтежем тренутку по темпларе и Јерусалимску краљевину дошла је та несрећа да он постане велики мајстор. Узурпирао је апсолутну власт код темплара, а било га је могуће веома лако сузбити овлашћењима скупштине, али то се из неког разлога није догодило (како то рече наш песник Бранко Миљковић: Ако смо пали, били смо паду склони! – сами темплари су спремали своје опадање и неуспехе, у тешким тренуцима треба заборавити свој егоизам и личне циљеве и треба се спремно жртвовати за спас народа, отаџбине, ради испуњења Божије воље...наравно да не мислим да је исправно то што су крсташи радили, напротив, сама идеја оваквог ратовања је погрешна !)...
...Како је лепра убрзавала крај краља Балдуина IV (његова сестра је Сибила, која је имала сина из првог брака, Балдуина V, а сада је била у браку са Гајем Лизињанским, који је био из племените породице, али сиромашан и без војске) па је владарске дужности почео да препушта Гају Лизињанском (њега је подржавао и велики мајстор темплара Жерар од Ридфоа), али касније му одузима регентска овлашћења и наслеђе пренео на петогодишњег Балдуина V, а до пунолетства регент је требао да му буде гроф Рајмунд III од Триполија. После смрти краља Балдуина IV долази до превирања у Јерусалимској краљевини (а Саладин само чека, где се двоје свађају, трећи користи...), регент и гроф Рајмунд III од Триполија и Сибила , сестра покојног краља и мајка Балдуина V, су у сукобу...
...Сибила је свечано ујахала у Јерусалим, а онда са целокупном свитом ушла у цркву Светог Гроба. Патријарх Хераклије је желео да њу крунише за краљицу, али до круне и осталих краљевских регалија није могао доћи, будући да су оне биле закључане, а кључ су имала 2 мајстора: Жерар од Ридфоа – темплар и Роже де Мулен – хоспиталац. Трећи кључ је имао патријарх Хераклије. Када је велики мајстор хоспиталаца одбио да преда свој кључ, не желећи да учествује у овом крунисању, напада га Жерар од Ридфоа вичући: ,, Дајте нам кључ или побуна. '' Згађен овим, мајстор хоспиталаца баца на под свој кључ...Патријарх Хераклије ставља Сибили на главу круну, па је позива на крају процесије да она стави круну на човека који ће бити заслужан да влада њеним краљевством. Она је позвала свог мужа Гаја Лизињанског и ставила му својом руком круну на главу. Онда се зачуло изненада мрмљање међу окупљеним баронима, па је интервенисао Жерар од Ридфоа вичући да је круна коначно враћена њеним наследницима. Тиме је његова мржња према Рајмунда III од Триполија коначно била намирена...
...Рене од Шатијона је извео препад на караван, људе побио, плен опљачкао, неке заробио (ради богатог откупа). Саладин је захтевао од краља Лизињанског повраћај људи и плена или ће мир бити прекинут, Рене одбија да послуша свог краља и почиње увод у катастрофу...Када је Саладин почео да прикупља војску, крсташи договарају састанак код замка ле Фев – упоришта темплара. Гроф Рајмунд III од Триполија је пропустио војску од 7000 коњаника које је водио ал Афдал, Саладинов син (ова експедиција је требала да дође у оклину Акра и да се освети за пљачку од стране Ренеа од Шатијона; гроф им је допустио да прођу кроз Галилеју у зору и да се увече врате, дакле, ово није био освајачки поход, већ казнена експедиција, гроф Рајмунд је обавестио све хришћане у Галилеји, да не напуштају домове, јер су муслимани обећали да неће ништа зло учинити на грофовој земљи, а гроф је послао гласнике и до замка ле Фев). По неким наводима, гласник грофа Рајмунда III стигао је ту и присутнима пренео наређење да се склоне од муслимана. Но, то велики мајстор Темпла, Жерар од Ридфоа, није могао тако лако поднети (старе мржње се лако не заборављају, а и поступак грофов је у овом тренутку био лош (овим се нарушава јединство крсташа и слаби позиција), мада је са витешке стране оправдан, јер Рене од Шатијона је требао да буде кажњен, али то су крсташи морали да ураде, а да људе и плен врате Саладину...), поготову што је једно такво, по њему издајничко наређење долазило од грофа Рајмунда III...Дошло је до директног сукоба, хришћана је било сувише мало, тек око 150 наспрам неколико хиљада. Но, велики мајстор Темпла (Храма), Жерар од Ридфоа, је одлучио да се нападне (какав лик, храбрости и глупости му није недостајало). Када се велики мајстор хоспиталаца Роже де Мулен супроставио овом самоубилачком јуришу, Ридфор га је упитао: ,, Говорите као човек који би желео побећи. Волите ли сувише ту плаву главу коју би по сваку цену да сачувате? '' Тада му је мајстор хоспиталаца одговорио: ,, Ја ћу умрети лицем према непријатељу као ваљан човек. Ви сте тај који ће обрнути плеће као хуља! ''   По наводима Ибн ал Атира, јуриш темплара и хоспиталаца је извршен ,, са таквом храброшћу да су и најтамније главе посивеле од страха''. Спектакуларан јуриш се могао завршити само њиховом погибијом. И заиста сви су крсташи изгинули (па и Роже де Мулен), осим тројице. Један од њих је био управо Жерар од Ридфоа. Оваквом погибијом је завршена битка код Кресовог врела...
...Краљ Гај Лизињански је и поред својих слабости, свестан какву одговорност он сада има и шта се на бојном пољу решава. Ово је била битка за опстанак, то више није била борба за освајање или стицање вечности, већ за голи живот. Краљу није било тешко да спозна да нема довољно ратног искуства, тако да је био вољан да препусти вођство искуснијем Гроф Рајмунду III од Триполија. Проблем је био у томе што се са тим никако нису сложили Рене од Шатијона и Жерар од Ридфоа. Мржња према грофу од Триполија била је сувише велика да би чак и сада успела крсташе да очува у јединству (мржња заслепљује и треба је се као од куге клонити, а неслога увек води поразима, бар ми то знамо...)...
...Дана 2. јула 1187. године, Саладин је покренуо војску и опколио Тиберијас. Град се једном страном наслањао директно на Галилејско језеро, а са копнене стране био је заштићен јаким зидовима. Затворен са Саладиновом армијом, он се не би могао дуго одржати...Крсташка војска се налазила у близини Акра (код Сефорије) и ишчекивала.Чини се да је ова неактивност посебно утицала на Ренеа од Шатијона и Жерара од Ридфоа који су вршили притисак на краља Гаја Лизињанског да покрене војску и ослободи Тиберијас опсаде. То је било оно што је Саладин хтео. Гроф Рајмунда III се одлучно одупро тој идеји, разумевајући да је то клопка. По грофу војска је требала да се улогори око извора воде, а почело је сушно доба (месец јули) и да ту чека. Марширати ка Тиберијасу би била лудост јер и ако је раздаљина само 20-ак километара, нема извора са водом, осим једног (Кресоновог), који је сувише мали за ову армију.  Говорио је на савету крсташких барона: ,, И ако желите да се тамо улогорите. Шта ће људи и животиње без воде? Ако буду без воде поумираће, а већ следећи дан Сарацени ће поубијати остале. ''  Гроф је ово говорио и поред чињенице да је Тиберијас био под његовом управом и да је у њему била и његова жена. Али његов пад неће значити ништа страшно, боље изгубити 1 град, него упропастити целу армију. Уосталом, повлачењем Саладина град ће бити веома лако повраћен и његов савет је да крсташи мирују, а да ће се Саладим повући (као и ранијих година). Ови грофови предлози дочекани су страховитим увредама од стране Жерара од Ридфоа и Ренеа од Шатијона, који су га одмах оптужили за кукавичлук, издајство...Саладинову армију нису сматрали посебном опасношћу, а њена величина биће ,,одлично гориво за ватру у паклу''. Због тога позивају краља гаја да армију храбро покрене против непријатеља Бога (каква иронија, ко говори о Божијим непријатељима и о издајству, својом глупошћу и мржњом све су у амбис повукли...). Било је очигледно да се краљ колеба. По неким хроничарима ту ноћ је у краљев шатор тајно дошао Жерар од Ридфоа (нема он мира, не да да мудри избегну пропаст, мора све да их увуче...) и убедио краља да изврши покрет према Тиберијасу. Како хроничари кажу, овим речима је постигао свој циљ: ,,  Сире, верујете ли ви издајнику који вас је тако посаветовао? Јер велика ће бити ваша срамота и бројни ће бити прекори ако ви дозволите да 1 град буде освојен у вашој непосредној близини. А треба да знате да ће темплари окачити своје беле плаштове, те продати и заложити сва своја добра док не буде спрана срамота коју су нам Сарацени причинили. Него идите и дајте нам знак за покрет како би се сви дигли на оружје и заузели места свако у свом одреду да би пратили заставу Светог Крста...''. Ту се колебљиви и поводљиви краљ Гај Лизињански преломио.
У саму зору наредног дана, 3. јула, је наредио покрет војске према Тиберијасу. Према Тиберијасу је остао само 1 пролаз и то између 2 брда звана Трубе са Хитина. Муслимански хроничари тврде да Саладин није могао веровати у своју срећу када је видео како крсташи као по концу улазе у клопку коју им је спремио...Пут који би уобичајено трајао тек неколико сати, отегао се на цео дан. Саладин је успео да затрпа све бунаре и изворе, тако да су крсташи страховито патили од жеђи. Цео дан су крсташи имали тешких борби тако да су се са муком довукли до брда које се звало Трубе са Хитина. Ту је постојао бунар са водом, али био је затрпан. На ову вест  Гроф Рајмунда III је завапио: ,, Ахх, Господе, рат је завршен, ми смо мртви људи, краљевина је изгубљена! ''
Војна ситуација и није била толико лоша, будући да су крсташи успешно одбијали муслиманске нападе, тако да је и сам Саладин морао да узме учешће у борбама,  па је у неколико наврата скоро и погинуо.. У том моменту, крсташи су још увек били због тешких оклопа у предности и можда су једним масивним јуришом могли да пробију муслиманске линије ка језеру које је било удаљено 6-7 километара. Управо је ту Гроф Рајмунда III начинио вееелику грешку. Уместо да покуша пробој (а крсташи су се за ових 100-ак година прославили управо својим смелим јуришима и пробојима против надмоћнијег непријатеља...), он је наредио да се војска улогори, Неки тврде да је то била краљева наредба и да је ово наређење издато због великих губитака које су имали крсташи. А место логора је било на најнезгоднијем могућем месту. Због недостатка воде крсташи су дехидрирали, због страховите врућине, трава и жбуње су били потпуно исушени, што је омогућило Саладину да нареди да се запали ватра која је ношена ветром кренула ка крсташима: ,, Била је то трострука ватра: од упаљених поља, ватра од жеђи и ватра од стрела које су их засипале. ''   Сада је ситуација била очајна, а позадина у којој су били темплари није постојала, скоро сви су храбро изгинули под стрелама и ударима Саладинових коњаника. По неким наводима када је увидео да се крај приближава један од темплара је закопао у песак Часни Крст. По другима, дакле званичној верзији, Часни Крст Христов су муслимани заробили. Током ноћи, крсташи су на Хитинском брду били у потпуности опкољени...Сутрадан (4. јули), негде око 9 сати, почела је одлучујућа битка. Гроф Рајмунда III је предводио један страховит јуриш крсташке коњице и у једном је моменту изгледало да ће муслимани бити смрвљени. Чак се и Саладин уплашио и молио у очајању. Под снажним ударима витезова, муслимани су попустили. Део крсташа је успео да отвори себи пут ка Сефорији. Каква је силинаовога удара била описује Ибн ал Атир: ,, Удар Франака је био удар очајних људи...није било начина зауставити их...''  А ал Имад тврди да је ово више било бекство грофово и то усред битке, што је осталима сломило морал. Хроничар Амброаз мисли да је грофов потез био издаја...Овако или онако, битка је већ била изгубљена и ништа се није могло учинити, а пробојем је спасен део армије који би сасвим сигурно изгинуо. Остатак војске јесте остао у клопци. Краљ гај Лизињански се храбро борио, али је на крају заробљен. Пешадија је скоро сва исечена, Хитинско брдо је покривено лешевима. Саладин се цело време битке плашио да ће крсташи ипак успети да преокрену битку. Так када је крсташка пешадија, полулуда од жеђи, кренула са Хитинског брда ка језеру, без икаквог реда и била скоро сва исечена, схватио је Саладин да добија битку. 
Све је било готово. Није више постојала армија краљевине Јерусалим. Тога дана, 4. јула 1187. године, Салдин је коначно сломио крсташе и њихова моћ у Сирији се више неће обновити. Било је мноштво заробљеника.
Пред Саладина су довели краља Гаја Лизињанског, Ренеа од Шатијона и неизбежног великог мајстора храма – Жерара од Ридфоа. У страшном стању је био краљ Гај који је тог дана за целокупно хришћанство изгубио Часни Крст, армију, а и Јерусалимску краљевину. Рене од Шатијона је био прилично миран, имао је око 60 година, суров, без моралних дилема, арогантан, није се узбудио ни док је Саладин набрајао све његове злочине које је учинио према муслиманима. Саладин је краљу пружио пехар са водом, краљ је попио и пружио пехар ка Ренеу који је такође попио воде. Обичај код племенитих Арабљана је да ако заробљенику пруже храну или воду, онда ће му живот бити поштеђен. Саладин је рекао као није обавезан да Ренеу пружи милост (па, није му он дао воду, него краљ...), потегао је сабљу и Ренеу одвалио раме, официри су прискочили и сабљама су Ренеа од Шатијона исекли на комаде. Салаадин се онда окренуо краљу и рекао: ,, Један краљ не сме да убија другог! '' .
Сутрадан, дакле 5. јула, град Тиберијас се предао. Ослободио је жену грофа Рајмунда III и дао јој пратњу до Триполија, а заробљене витезове-монахе, темпларе и хоспиталце је побио. Дао им је могућност да се спасу, да дигну прст и замоле за милост и опроштај, али ни један то није хтео учинити.
А велики мајстор? Велики мајстор темплара, Жерар од Ридфоа се успео спасити, био је једини од монашко-ратничких редова којег је икада Саладин поштедео!!! Зашто, није јасно, јер Саладин није имао нама познатог разлога да то учини (осим ако није мислио да ће ова штеточина више да му користи жива него мртва, и да ће опет остатке крсташа да наведе на неку глупу идеју...). Неки су причали да је Жерар променио веру и прешао на ислам (истини за вољу то је мало вероватно, али не и немогуће...). Ближе је истини да је дошло до неког споразума, јер је у Светој Земљи било још крсташа и темпларских замкова. Спомиње се да је Жерар, када је ослобођен, инсистирао да се Саладину преда утврђење газа и још неке у близини, иако су се могле бранити. Касније се јављају и још чудније приче...Наиме, 1307. године на великом суђењу темпларима, они су објашњавали одрицање од Христа и пљување на Распеће, који је био део иницијације нових чланова, чињеницом да је један од ,, лоших мајстора '' који је био заробљеник Саладинов, спасао свој живот тако што је овога (Саладина) увео у тајне реда, па и у иницијацију. Можда је ово могло бити објашњење Саладиновог поступка.
...Крсташи су после изгубили и Јерусалим, јер није било никога ко би га бранио, мада је, истини за вољу,  Балијан од Ибелина успео да од преосталог становништва мобилише одбрану. Опсада је почела 20. септембра 1187. године и окончана је 2. октобра исте године...
...Крсташи су се мало опоравили, па су 1189. године почели опсаду луке Акр. А ту под Акром је погинуо велики мајстор Храма Жерар од Ридфоа. Постоје 2 верзије о његовој погибији. По једној у једном од великих сукоба, 1. октобра 1189. године, он је погинуо са мачем у руци. По другој муслимани су га опет заробили, али овај пут се није извукао, одрубили су му главу. Чини се, да га је савест пекла до краја живота, тако да је остало упамћено да се под Акром борио веома храбро.



плаво је текст из књиге, а црно је мој коментар


извор: Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова, Сремска Митровица, 2006. година, стр. 281-319



О овим догађајима је и снимљен филм, Небеско краљевство...(Kingdom of Heaven)

upravo tako...

Иг де Пајен (Hugues de Payens) и почеци стварања реда темплара


Иг де Пајен ( око 1070 - 1136) је био француски витез, племић из провинције Шампање који  се сматра  оснивачем витешко-монашког реда - темплара и првим великим мајстором. Он је  заједно са Бернардом из Клервоа направио Правилник понашања, устав реда.
Иг де Пајен је највероватније  рођен у  замку Пајен око 10 км од града Троа у области Шампањи. Он је био вазал грофа Ига од Шампање, коме се придружио у Првом крсташком рату. Иг де Пајен је служио у војсци Готфрија Бујонског.
Када је гроф Иг од Шампање, по други пут 1108. године одлазио за Јерусалим, пратио га је и Иг де Пајен.
Иг де Пајен и његових 8 другова (међу њима је био и Андре де Монбар, нећак Бернарда из Клервоа, чији ће утицај бити пресудан када папа буде признавао ред) појавили су се код краља Балдуина II у Јерусалиму и ту су пред патријархом, дали заклетву да ће бранити ходочаснике од разбојника, али и да ће служити јерусалимском краљу као коњица.
Они су требали да буду нека врста полиције која ће штитити ходочаснике на њиховом путу ка светим местима и како то каже Жак од Витрија: ,, ...Нико није могао безбедно да посети света места, јер су разбојници и лупежи вребали на друмовима и пресретали ходочаснике, од којих је велики број и настрадао, а многи су чак и поклани...''
Они су по првобитној идеји, требали да се придржавају завета сиромаштва, части и послушања, као и мнонаси.
,, На почетку свега их 9 донеше тако свету одлуку, те током 9 година служаху у световној одећи, носећи на себи оно што би им верници уделили у виду милостиње. Краљ, његови витезови и пречасни патријарх, осетише се испуњени саосећањем према тим племенитим људима који Христа ради све оставише, па им уступише нека имања и одобрише извесне повластице како би подмирили своје потребе, а за спас душе дародаваца...'' – пише Жак од Витрија.
Изгледа да је њихов труд доносио плода и имао је велики одјек, па им је краљ уступио цело једно крило краљевске палате. И упркос датом завету сиромаштва, витезови-монаси су прихватили овај раскошни поклон.
,, Пошто немадоше ниједну богомољу или друго станиште које би им припадало, краљ их смести у свом дворцу близу храма Господњег. Опат и редовни калуђери храма уделише им земљиште недалеко од дворца ради обављања њихове службе и отуда њих назваше храмовницима, темпларима...'' – пише Жак од Витрија. Њихов назив је прво био Сиромашни витезови Христови, а звали су их и темплари, храмовници, у документима се њихово име води као: milites Templi (Salomonis Jerosolimitani); fratres Militiae Templi, cruciferi templi.
Темплар је прво монах, а тек онда војник. Они нису интелектуална елита, ни испосници. У почетку нису изгледали као што их ми данас замишљамо. Њихов успон је био мукотрпан, на њих се у очетку не обраћа велика пажња. Званични краљев историчар, Фулк из Шартра, не спомиње Ига де Пајена. Током 9 година нису примили ниједног новајлију, чак и њихов печат,  на коме се виде 2 витеза који јашу једног коња, треба да символизује њихово сиромаштво.
Зачуђујуће је да су 9-ица витезова могли да заштите ходочаснике по свим друмовима Свете земље. Помоћ би им била неопходна, али 9 година никога не примају у своје редове. Легенда или...
 После 9 година, 1127 године, долазе у Европу, добијају велика признања, гроф Иг Шампањски (свом некадашњем вазалу) даје велика имања  и на сабору, који је одржан 1128. године, у вароши Троа, на двору Ига од Шампање су темплари званично признати као верско-војни ред. Иг де Пајен је добио звање великог мајстора, а Бернар из Клервоа помаже да се направи статут реда. Колико им је значај дат види се по томе што је на сабору било 12 бискупа, 4 бенедиктанска опата, 4 цистертита...У 72. члана је регулисан живот темплара и читајући га стиче се утисак да се ради о монашкој заједници, а не о војницима. Скупштина је била главни орган реда, а велики мајстор још нема ону улогу коју ће касније да добије.
,, Мајстор мора да у једној руци држи штап, а у другој шибу, зато да штапом подупире слабост и снагу других, а шибу да исправи пороке оних који су се огрешили, те да проучи шта му ваља чинити зарад правде...''
У правилнику пише и да скупштина одлучује о рату, нападу на неко утврђење, примању новог члана, освајању неке земље...испод великог мајстора је био сенешал, официр потчињен мајстору и он је заменик мајстора када је он одсутан. Трећа личност реда по значају је маршал и заменик је претходне двојице, а у провинцијама је маршал главни.
Ратничка опрема темплара је била детаљно регулисана. Сваки витез је имао право на 3 јахаћа коња, једног коњушара и штитоношу (каква разлика у односу на почетак реда...). Одећа му се састојала од кошуље и дугих гаћа које су израђене од металних жица испреплетаних са кожним нитима. На глави је имао калпак (гвоздени шешир) који је пљоснат тако да је лице откривено. Испод калпака се стављала ,,ратна капуљача''. Испод панцира витез је носио пуњени јелек који би му штитио рамена. Ноге су му биле заштићене панцирским чарапама. Мач је имао 2 оштрице, прав, врх му је заобљен (стога су ударци могли бити задавани једино по дужини). Штит је троугласт са 2 благо савијене стране, израђен од дрвета и пресвучен кожом. Витезови су били наоружани и са маљевима – дуги дрвени штап на чијем крају се налази гвоздена глава са испупченим квргама. Носили су оклоп, а преко њега плашт, нараменице и ратна обућа. Осим ове опреме која се носила у рату, постојала је и мирнодопска. Од 1330. године носе беле одоре са црвеним крстом.
,, ...Они ставише црвени крст на одору, носећи тако белу боју као знамење чедности, а црвену боју као знамење мучеништва...темплари носе црно-белу заставу коју они називају босент, да би означили да су они отворени и пријемчиви за пријатеље, а мрачни и немилосрдни за непријатеље. Лавови су у рату, јагњад у миру. '' – пише Жак од Витрија.
Правилник је обратио највећу пажњу на свакодневни живот темплара. Стиче се утисак да се ради о калуђерима, а не о увек спремним ратницима. Када би се огласило прво звоно, витезови су морали хитро да устану, да се обуку, обују и у цркви одслушају прву службу, мису, 2 службе трећине и подневну службу, која је била у ствари шеста служба. По свему судећи то прво устајање је било у поноћ. Друго устајање је у 5 сати (у 6 је зими). До осам, витезови би били на служби, а онда долази поправка ратне опреме. Након тога доручак, а пре њега се морало очитати 60 оченаша...
...А били су заиста неуморни. Не само да су штитили ходочаснике, већ су непрестано патролирали по путевима, осматрали раскрснице и из тврђава, које ће касније градити, контролисали долине. Није била спорна велика храброст и непрестана жеља за борбом.
До 1128. године било их је већ стотинак.
Поседују имања у Француској, Шампањи, Белгији, Фландрији, Енглеској, на Иберијском полуострву. Постали су веома богати и били у стању да држе велики број тврђава расутих дуж граница. Бернар из Клервоа пише текст ,, У хвалу новог витештва '' и проглашава темпларе језгром и апотеозом хришћанске вредности.
,, Долазе и одлазе на знак свога команданта; облаче једино оно што им он даје, не траже било какву другу одећу или храну. Одбијају све сувишно у вези хране или облачења, желећи само оно што је неопходно. Живе сви заједно, без жена и деце. Никада нису беспослени, а када нису у војној служби, што је веома ретко, тада или обедују или су у цркви на служби Богу или поправљају своју одећу, обућу, ратну опрему. Ружне речи, сујетност, гласан смех, оговарање и гунђање, код њих никад не пролази без казне. Мрзе шах и коцку, ужасавају се лова...Не интересују их мимичари, мађионичари, жонглери, лаке песме и глупирања. Подсецају своје косе будући да Јеванђеља кажу да је срамота за мушкарца да негује своју косу. Никада нису виђени да се чешљају, а ретко када се и купају, браде су им замршене, заударају на прашину и на себи носе мрље загрејане опреме...'', Бернар је нешто намерно заборавио – мржњу према непријатељима, што према учењу Новога завета, код хришћана,  где је све усмерено ка праштању, није могло бити.
Они никада нису плаћали откупнину за некога од својих заробљених витезова.
,, Темплар који падне у руке муслимана за откупнину не може понудити ништа више осим своје опреме на њему.'' – рекао је велики мајстор Одо од Сен Амана када су га муслимани ухватили (откуп није за њега плаћен и умро је у заробљеништву). Темпларима није било дозвољено да моле за милост (и ово су много пута демострирали, по цену живота), нити да се откупе, били су принуђени да се боре до смрти. Није им бил одозвољено да се повуку, осим ако број противника није прелазио 3:1.
У були коју је издао папа Иноћентије II, стајало је да оданост имају само према папи, а не према ни једној другој световној или духовној власти, дозвољава им се да сав плен који отму од Сарацена припада само њима и да нико нема право да им тражи део.
Када је Иг де Пајен посетио Енглеску, пред крај 1128. године, краљ Хенри I га је примио са уважавањем. Широм Европе, млади синови племићких породица сливају се да приступе реду, а пристизали су и велики поклони – у новцу, земљи, добрима (и то из свих крајева западног хришћанског света). Иг де Пајен је даровао своје поседе и сви нови чланови су били дужни да поступе на исти начин. При уласку у ред, витез је преписивао реду сва своја добра. Иако су витезови били везани заветом сиромаштва, то није спречило сам ред да гомила богатство. А при томе, реду је било забрањено да се лиши било чега – чак ни ради откупа својих вођа. Ред је обилно примао, али никад није давао. Када се Иг де Пајен вратио у Свету Земљу, 1130. године, пратило га је око 300 витезова, а у Европи је остало још пуно нових чланова.
Иг де Пајен је умро у Светој Земљи 1136. године.

извори: 

1) Жељко Фајфрић, Историја крсташких ратова, Сремска Митровица, 2006. година, стр. 163-168
2) Мајкл Бејџент, Ричард Ли, Хенри Линколн, Света крв, Свети грал, Београд, стр. 52-54
3) Википедија

OSNIVANjE REDA

Templari su produkt krstaških ratova. Posle poziva pape Urbana II na saboru u Klermonu 1095 stotine hiljada vitezova, sveštenika, građana i seljaka krenulo je u oslobađanje Hristovog groba iz ruku nevernih. Na čelu pohoda bio je Godfri de Bujon vojvoda Donje Lotaringije. Krstaši su brzo putovali kroz Evropu i 1097 su stigli u Carigrad gde su položili zakletvu vizantijskom vasilevsu Aleksiju I da će mu pomoći da povrati vizantijske teritorije od nevernika. Tokom sledeće dve godine krstaši su pregazili Nikeju, Antiohiju i Tripolis. U junu 1099 posle 40 dana opsade krstaši su zauzeli Jerusalim. Iako su ispunili svoj primarni zadatak i oslobodili Hristov grob krstašima nije ni na pamet padalo da se vrate kući. Oni su u Palestini osnovali kraljevstvo i brojna vojvodstva i grofovije koja će postojati dva veka.



U svetoj zemlji su osnovani brojni monaški i viteško-monaški redovi.  Najznačajniji od tih redova su, pored templara, hospitalci i tevtonci. Tevtonci su odigrali značajnu ulogu u stvaranju Pruske, a hospitalci su učestvovali u političkom životu u brojnim evropskim zemljama (Engleska, Sicilijska kraljevina i dr.).

Godine 1118 čovek po imenu Igo de Pajens došao je sa još osmoricom vitezova da od jerusalimskog kralja Balduina II izmoli dozvolu za osnivanje novog reda. Tako je stvoren Red vitezova templara (Pauperes Commilitiones Christi Templique Salomonis). Ustrojstvo ovog reda je bilo viteško-monaško, tj. članovi reda su bili istovremeno fanatični ratnici i smerni kaluđeri. Njihov znak je bio crveni krst na beloj podlozi. Templari su počeli sa devet ljudi, a za kratko vreme su postali jedna od najbrojnijih grupacija u Katoličkoj crkvi. Templari su bili multinacionalna organizacija (najviše je bilo Francuza, zatim Engleza, Nemaca, Flamanaca, Normana i drugih), pa se ubrzo u njihovu kasu počelo slivati ogromno bogatstvo. Zahvaljujući jakim vezama u Vatikanu,Templari su stekli preko 9000 poseda za vreme svog postojanja. S vremenom krstaši su izgubili Jerusalim (1187), ali su templari štab premestili na Kipar, a glavni perceptorat u Pariz. Padom Akre 1291 krstaši su izgubili poslednje uporište u Palestini. Templari su se ne smetano razvijali i bogatili sve do 1307, kada je Papa Klement V pod uticajem francuskog kralja Filipa IV Lepog ukinuo red i oduzeo mu sve posede. Iako je red formalno obnovljen 1705, godina 1307 se uzima za prestanak postojanja reda. 

DUHOVNOST REDA

Red templara je osnovan kao monaško-ratnički red čiji je prevashoni zadatak bio da štiti hodočasnike i sve hrišćane u Svetoj zemlji. U prvo vreme templari kao nov i malobrojan red nisu imali jasna i stroga pravila, oni su se držali uobičajenih pravila koja su važna za monahe tog doba. Omasovljenjem reda i sticanjem moći javila se potreba da red dobije jasna i teološki obrađena pravila. Pravila red teplara napisao je Bernard de Šervoa 1129, po uzoru na pravila Cistercijanskog reda. Foramlno sva pravila su važila do samog ukidanja reda, ali su se u stvarnosti verovanja vitezova promenila. Osnovni uzrok menjanja religijskih shvatanja je prodor istočnjačkih i judističkih učenja u doktrinu reda. Nema dokaza ni dokumenata da su templari bili jeretici, kako su ih optuživali, ali je gotovo sigurno da su verovali u vrhovno biće koje se razlikuje od katoličke interpretacije Boga. Ovakvi stavovi će biti povod za mišljenja da su templari obožavali satanu, tj. njegovo oličenje Bafometa.

RED I EKONOMIJA

Od svog osnivanja 1118 do ukidanja reda 1307 templari su prešli put od malog monaško-viteškog reda do najmoćnije finansijske organizacije u Evropi. Kada su osnovani sva imovina templara se sastojala od dela palate Al Axa Musca u Jerusalimu koju su templari dobili od kralja Balduina II da tamo smeste svoje sedište.  I ostali hrišćanski velikaši u Svetoj zemlji su templarima dodelili posede, što je redu omogućilo da napravi mrežu fantastičnih utvrđenja. Prvi posed u Evropi templari su dobili 1123 u Šampanji. Zahvaljujući ogromnoj podršci Vatikana templari su ubrzo počeli da dobivaju posede širom Evrope. Najviše poseda su imali u Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Portugalu i Holandiji, kasnije su dobili posede i na Kipru, u Nemačkoj i Ugarskoj. Ovakvi posedi (godine 1300 templari su imali preko 9000 poseda) donosili su redu velike količine gotovog novca, a templari osim održavanja svojih utvrđenja i milosrdnih dela nisu imali drugih troškova. U takvoj situaciji templari su se počeli baviti bankarstvom i pružanjem drugih finansijskih usluga (trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi, izdavanjem zajmova i dr.). Templari su ubrzo izgradili flotu koju su koristili za prevoz i trgovinu Mediteranom što im je donoslio značajne prihode. O bankarskom ugledu templara govori spisak njihovih poverilaca: Engleski kralj Edvard I (založio čak i krunski nakit), Francuski kralj Filip IV i mnogi drugi.

PROPAST REDA

    U toku svega dva veka dugog razvoja red je stekao bogatstvo nezamislivih razmera. Brojni porezi i bankarske usluge označili su templare kao najbogatiju i najuticajniju grupaciju na svetu. Francuski kralj Filip IV Lepi bio je veoma sposoban i jak vladar i verovatno jedina osoba koja je mogla da uništi templare. Filip je želeo da prigrabi bogatstvo templara i da otkloni templare kao pretnju svojoj vlasti. Plan za uništenje templara smislio je kraljev sekretar Giom De Nogare, a plan je bio jednostavan. Optužiti templare za jeres, oduzeti im posede i zabraniti red. Kao oružje za izvršenje plana Filipu IV je poslužio papa Klement V koji bulom Vox in excelso ukida red 13. oktobra (petak) 1307. Poslednji veliki majstor reda Žak de More je uhapšen u Parizu. Uskoro su usledili progoni, mučenja i ubijanja templara širom Evrope a sve zbog sumnjivih optužbi za jeres. 1314 posle sedam godina mučenja na lomači je spaljen Žak de More, poslednji veliki majstor. Iako postoji više teorija o opstanku reda definitivno je 1307 red izgubio svoj ugled i značaj.

Teorije o opstanku reda

Postoji više teorija o sudbini reda templara posle njihovog ukidanja i progona u Evropi. Tri najvažnije teorije su:   

1) Templari su prešli u ilegalu i tokom godina tajnog delovanja su postali slobodni zidari tj. Masoni. Ova teorija ima najviše predstavnika u Velikoj Britaniji i Irskoj jer je masonerija tamo veoma uticajna i moćna. Prema toj teoriji posle ukidanja reda na kontinentu nekoliko stotina vitezova iz Francuske, Holandije i Belgije sa svim blagom reda (prema pričama 18 lađa je moralo da nosi blago) su prešli La Manš i našli utočište u Škotskoj. U Škotskoj u to vreme je vladao Robert Brus koji je bio u svadji sa papom, pa ga papina odluka o ukidanju reda nije obavezivala. U Škotskoj su templari skinuli svoja obeležja i postali «normalni građani». Tokom godina oni su se držali zajedno, sastajali se i čuvali templarske tradicije i običaje. S vremenom organizacija templara je prerasla u organizaciju masona.

2) Druga teorija sudbine reda je da su se templari utopili u druga dva velika reda: hospitalce i tevtonce. Razlog za ovakva mišljenja je činjenica da su svi posedi templara predati hospitalcima. Širom evrope templari su imali svoje posede. Neki autori tvrde da su posedi templara na vrhuncu njihove moći bili veličine Holandije. Ovakvi posedi su automatski značili ogromnu finansijsku moć. Makoliko ih proganjali nije logično da su templari tek tako nestali s obzirom na količinu novca koju su posjedovali. Istorijska je činjenica da su templari iz Španije i Portugala stvorili novi red, Red svetog krsta i nastavili svoju borbu protiv muslimana.

3) Treća i najmanje vjerovatna teorija je da su templari prebjegli u skandinavske i arapske zemlje. Iako su imali odlične trgovačke veze sa Arapima nije logično da bi se hrišćanski vitezovi pod bilo kojim uslovima sklonili kod nevjernika.

Заправо зна се да је добар део Темплара прешао у ред Светог Јована или неке друге, мање витешке редове. То није никаква мистерија. Мистерија је шта је са остатком и са њиховим богатством, за које се претпоставља да није цело завршило у туђим рукама.

Врло су занимљиве теорије које говоре о томе, да су пребегли у неприступачне швајцарске Алпе и тамо у тајности наставили да постоје.

U Nemackoj su postojali, a mislim da i dalje postoje kao organizacija, Teutonski vitezovi- ekvivalent templarima u Engleskoj i Francuskoj. Jedina razlika je bila ta sto su ovi osvajali zemlje za Nemacku (Prusija, danasnje Poljska i Litvanija), pod izgovorom uvodjenja hriscanstva medju pagane

pljačkaši bolje reći,ubijali nevin narod i nepoštovali pravoslavlje.

Чисто сумњам да су имали икакве везе са Православцима.

palili pravoslavne crkve