ЗАДАЦИ ЗА 21. ВЕК
Укротити гравитацију!
Пре више од једног века британски писац Xорx Велс замислио је изванредан начин за путовање на Месец: укидањем гравитације. Може ли наука у 21. веку да оствари ову замисао?


Превалити миље "једним ударцем мамуза", сопствену тежину не осећати више као окове... Овај заносни сан, да лаки као перце лебдимо у ваздуху, много је старији и од Њутновог закона гравитације. Захваљујући авионима, сателитима, па и возовима с магнетском левитацијом, доста тога већ је наша стварност. Али, ниједан од ових начина превоза није нам пружио истинску могућност да лебдимо јер није укинуо гравитацију. Само су искоришћене друге силе да је надјачају. Тако ни магнетна левитација нема ништа заједничко са антигравитацијом. У овом случају дејство гравитације омета магнетска сила коју производе суперпроводљиви магнети.

Скупо задовољство
Са тачке гледишта званичне науке, гравитацију је тешко укинути. Она је једна од четири основне силе природе (остале три су електромагнетска, слаба нуклеарна и јака нуклеарна сила). Гравитација делује између маса (маса је мера за количину материје тела). Али, маса је одговорна и за инерцију материје (односно, њено опирање промени начина кретања). Маса је истовремено инерциона и гравитациона, а да између њих постоји једнакост, приказао је Галилеј својим чувеним огледом. Испуштене са врха торња у Пизи да падају у слободном паду, и дрвена лоптица и лоптица од олова падале су истим убрзањем. (Упркос легенди, торањ вероватно није тачно место догађаја, већ је Галилеј пуштао лопте да се котрљају низ стрму раван.)
Једнакост инерционе и гравитационе масе била је полазна тачка и за Ајнштајнову општу теорију релативности, модерну теорију гравитације. Она је масу довела у везу са простор-временом. Дубљи смисао ове теорије јесте да гравитација и није сила, него да је последица геометрије или, пак, сама геометрија. Гравитација је закривљеност простор-времена, обликована масом коју простор-време садржи. А то значи да би поништавање гравитације на неком месту изискивало да се истовремено укину и маса, дакле, материја и простор-време! Заиста скупа цена за задовољство левитације. Ипак, последњих деценија оживела је замисао да се нађе антигравитациона сила.
Пета сила

Пре две деценије једно "откриће" било је у жижи занимања научне јавности: радило се о такозваној петој сили. Није то била у правом смислу антигравитација, већ наводно нова основна сила која има супротно дејство од гравитације.



Амерички научник Ефраим Фишбах и сарадници са Пердју универзитета одлучили су да на нов начин, после 80 година, изведу огледе мађарског научника Роланда Етвоша. Његови огледи били су усавршена верзија Галилејевог огледа и био им је циљ да потврде принцип једнакости гравитационе и инерционе масе. Међутим, Фишбах је уочио да између ове две масе постоји врло мала разлика. Из тога је закључио да убрзање тела у врло малој мери зависи и од природе тела за шта је одговорна до тада непозната, пета сила. Ипак, после тога нико други није успео да потврди постојање ове силе, па је она брзо пала у заборав.
Пре десетак година руски физичар Евгениј Подклетнов хвалио се у једним енглеским новинама да је добио антигравитацију. Он је изводио огледе са диском од суперпроводника који се окретао у магнетном пољу и забележио смањење његове тежине за два одсто. Нажалост, ни овај губитак тежине нико није успео да понови, чак ни у Наси која је наставила истраживања у том правцу.
Овим неуспелим огледима нису у потпуности потонуле све наде да ће се једном открити антигравитација. Уосталом, у васиони је, очигледно, на делу нека таква сила одговорна за њено убрзано ширење. Осим тога, општа релативност сигурно није коначна теорија гравитације пошто је "у свађи" са квантном физиком, другим стубом носачем савремене физике. На квантној физици заснивају се остале три основне силе.
Пошто општа релативност није у стању да опише гравитацију на нивоу атомских честица, ништа нас не спречава да искористимо тај теоријски процеп и замислимо да на тој лествици величина постоје и квантна гравитација и антигравитација. Свакако, ако ова друга појава постоји, она сигурно има занемарљиво мало дејство у свету који нас окружује. Хоћемо ли икада моћи да је појачамо и искористимо за изградњу антигравитационих уређаја на којима бисмо, на пример, левитирали изнад Атлантика све до Њујорка?
Чекајући на откриће квантне гравитације, што би тек најавило могућност да постоји и антигравитација, не преостаје нам друго него да и даље користимо опробано средство - авион.

Горан Војиновић

Извор Политика

Ova slika je zasnovana na Ajnstajnovoj teoriji koji prostor i vreme posmatra kao oblik izoblicenja- a to je prilicno osporeno u zadne vreme. jedan engleski vazduhoplovni inzenjer je bio jako blizu tog pronalaska a sve to slucajno. Sustina njegovog eada je u ziroskopu sa jezgrom velike mase koje se vrlo brzo vrti.