Tate u porodilištu

Konačno, došao je i taj čas: buduća mama će se poroditi i na svet će doći jedno divno novo biće. Dečak ili devojčica? Većini roditelja nije toliko ni bitno - možda bi malčice više voleli jedno ili drugo, ali je uglavnom prvenstvena želja da dete bude zdravo. Buduća mama se pakuje i, uglavnom uz partnerovu pomoć, ide u porodilište. Zna da je čeka veliki napor i da će tu biti dosta bolova, ali sve to nekako ide uz porođaj (osim ukoliko se koristi epiduralna anestezija, koja nije u svim slučajevima preporučljiva i koje se veliki broj žena boji). Tolike žene pre nje su se porodile - biće valjda sve u redu! Kako je s tatama? Šta će u toku porođaja da rade buduće tate?

Ima muškaraca koji misle da nijednom muškarcu, osim doktoru i članovima medicinske ekipe, nije mesto u porođajnoj sali. Neki muškarci će nestrpljivo i nervozno čekati kod kuće da ih supruga pozove i javi im da je sve u redu (ili da nije). Drugi će čekati u samoj bolnici. Nije retko ni dete "dočekivati" u kafani, uz piće i društvo prijatelja i grljenje i tapšanje po leđima i čestitanje.

Opet, sve je veći broj muškaraca koji smatraju da muškarcu jeste mesto u porođajnoj sali, uz svoju partnerku. Da je bodri i ohrabruje, ako ništa drugo. U nekim slučajevima budućim očevima se dopušta i da pripomognu prilikom porođaja - daju im se razni jednostavniji poslovi (recimo, da masira partnerku ili da joj briše čelo), a nekad, uz nadzor, čak i preseku pupčanu vrpcu. Tako dočekaju sopstveno dete zajedno sa svojom partnerkom - tata i mama zajedno u svakom trenutku. U principu, skoro svi muškarci koji su prisustvovali rođenju svog deteta smatraju da je to nešto jedinstveno (ma koliko dece imali) i nešto što ne bi smelo da se propusti.

Šta lekari misle o budućim očevima u porođajnoj sali?

Ovde na Belgijskoj televiziji svake srede pustaju emisiju o porodjajima.
Znaci daju nam priliku da gledamo uzivo porodjaj zena koje same daju dozvolu za to...
Ocevi naravno su tamo prisutni pored svoje zene i drze joj strah.
Epiduralna anestezija je licno po mom stavu odlicna stvar,i ovde svaka porodilja pristane na to.Nema bolova i zaista je lak porodjaj i zena tada uziva da gleda kako joj dete dolazi na svet.
Ocevi ne propustaju da kucnom kamerom snime svaki trenutak njihove bebe koja tek stize na ovaj svet....
Pitanje je bilo sta lekari misle o tome,po mom zapazanju i lekare raduje to kada otac prisustvuje porodjaju.

Mozda je moje misljenje malo prizemno i seljacko, ali slikati svaki detalj toga.. mislim... nije mi to bas... al dobro ko voli eto
Biti u istoj prostoriji svakako, pored nje i pomoci onako i onoliko koliko je to maksimalno moguce.
Sto se anestezije tice... mojoj majci su je dali pa su je posle porodjaja morali ozivljavati [ne znam detalje o vrsti i sl]... ne bih se igrao sa time ovde.

Ovde u Izraelu Epiduralna anestezija se daje vecini zena koje ne misle da ce izdrzati bolove, mada ima i hrabrih, doduse jos nije bilo (kuc kuc kuc) strasnih slucajeva zbog te anestezije, nadamo se i nece.
Sto se oceva tice uglavnom su uz buducu majku u porodjajnoj sali kako kazete da joj drze strah, mada ima onih koji to ne zele ili ne mogu da podnesu pa je majka sama. NE snimaju bas takve momente, a i ja licno mislim da to i nije za snimanje to je nesto sto retko ko moze da gleda, ma koliku srecu to donosilo ipak sva ta krv secenje i ostalo.. secam se kada sam ja otisla da se porodim u sobi u kojoj sam lezala na sva cetiri zida su bile (krupni plan) slike porodjaja i zbog tih slika sam trazila da idem na carski rez jer nisam mogla da podnesem da vidim kako ja to treba da izgledam u momentu poradjanja.
Ipak lepo je roditi i sve ali ne i videti to.
No ko voli nek' izvoli

Ni ja necu svoj porodjaj snimati ali kad dete okupaju i donesu mi to hocu.....

Normalno To mi je 200% ok Pa i kamera sa strane... ali da snimas sve... ej... aman..

Prvo, terba razlikovati totalnu anesteziju od epiduralne. Totalna, kao kod carskog reza nije dobra jer deo anestetika prelazi krvotokom i do bebe, pa je sporija njena reakcija na novonastale uslove, prvi udisaj i sl. Epiduralna, uz dobrtog anesteziologa je sasvim OK, cak preporucljiva jer se porodilja manje zamara, ne oseca bol i moze mnogo bolje da saradjuje sa lekarskim timom. Jednostavnim ubrizgavanjem anestetika uz kicmenu mozdinu deluje se samo na uzlazne nerve koji prenose signal ka mozgu (bol), a pravilnim doziranjem sve se odrzava na taman dovoljnom nivou da nema bola a motorika je ocuvana.
Drugo, ja sam 100% za prisustvo oceva porodjaju, naravno kada svest dozvoljava, tj. kada nema poredrasuda, ali ni reakcije na krv i sl., da ne bi bilo padanja u nesvest i sl. Sto se tice snimanja - ko kako voli, ako neko zeli da ima dokumentovan sam porodjaj, nek izvoli, mada tu nema bas bog zna sta lepo da se vidi - rascepljena pizda, da izvinete, prilicna kolicina sluzi i sukrvice, malo, modro detence i to je to.

I ko je imao zelju da snima, nakon tebe vise je nema  

obozavam vas veterinare sto ste uvek slikoviti i detaljni, a volite sve fino temeljno da pojasnite coveku

e dreadnot pretera ga sa piz**  

Super je sto se dopusta buducim ocevima da budu uz svoje zene tokom porodjaja, cak sto vise to bi kod nas trebalo da postane standard, a ne da se zato zakupljuju posebne sobe i da se to papreno placa kao sto je bio slucaj u GAK-u. Zena vise ne mora sama da se poradja u tamo nekoj sobi na kraju hodnika, zboravljena od bolnickog osoblja. Mislim da su takvi porodjaji totalno nehumani. Kada se ja jednog dana budem poradjala, otac mog deteta ce morati da bude uz mene, hteo on to ili ne, ovo poslednje sam cvrsto odlucila.

Sredinom devedesetih godina na jednoj klinici u Minhenu imao sam srecu da prisustvujem porodjaju kada se rodila moja Mihi.
Nemogu da opisem koliko mi je bilo lepo, milo sto  sam smeo da prisustvujem tom cinu tako da mi je bilo mnogo krivo sto kod radjanja mojih starijih devojcica u Beopgradu nisam smeo da prisustvujem... Jednom je taj osecaj i preporucujem svakom mladom tati da prisustvuje porodjaju jer ce ljubav izmedju zene i njega biti mnogo, mnogo veca, a sa druge strane da sem prvog cina u trudnoci moze prisustvovati i najlepsem tj radjanju deteta.
Bio sam zbunjen, iznenadjen, dadose mi makaze i rekose gde treba da presecem pupak... Joj kako me je bilo strah, neznam ali cini mi se da sam zazmurio u trenutku dok sam presekao pupak, lekar mi je odmah bebicu dao u ruke da je odnesem do stola gde je bila kadica, vaga i malo odelce... Za razliku od BG ovde klinci odmah dobiju pempers i benkice od onih povijana kao mumija ovde vec odavno niko nema pojma... Mislio sam da se bebice deru iz sve snage posle porodjaja, ali nisam bio u pravu, stavio sam Mihi na sto a ona vidis kako pokrece oci i gleda svet u kome se nasla, posle su mi suze na oci kada su nam se pogledi sreli i dugo me je gledala dok sam joj nesto pricao i milovao po nozici, verovatno mi je poznala glas... Od tada smo ja i Mihi nerazdvojni, ja sam je kupao, hranio povijao, sada eto idem na roditeljske sastaneke, doduse nije lose poslednji put bile samo mlade mame a ja jedini tata, vozimo bicikle, trosimo pare i ustvari mi se mnogo lepo druzimo jos od prvog dana