После пада Француске, Британија је остала потпуно сама да се супротстави много моћнијем непријатељу.Сама британска флота била је јача од комбиноване немачко-италијанске морнарице.Ако је Британија хтела да ову надмоћ задржи, морала је по сваку цену да спречи да модерна француска флота падне у руке непријатеља.Чланом 8 Споразума о прекиду непријатељстава између Француске и Немачке, одређено је, наиме, да се сва француска ратна морнарица (са изузетком једног броја бродова потребних за одбрану француских интереса) врати у домаће луке где ће бити разоружана и где ће да остане под даљим надзором Немаца и Италијана.Ова одредба је за Британију била потпуно неприхватљива.


ОПЕРАЦИЈА „КАТАПУЛТ“

Ма колико се француски адмиралитет и влада заклињали да француски ратни бродови никада неће пасти у руке непријатеља, Британци, а нарочито Черчил, нису хтели ни најмање да ризикују.Лондон је стога одлучио да се, што је могуће брже припреми и изведе операција „Катапулт“.Ова операција обухватала је „истовремено преузимање и стављање под надзор Британаца, искључивање из борбе или уништење читаве француске флоте“, уколико до ње Британци уопште буду могли да дођу.Операција је морала да почне 3. јула 1940.

У рано јутро тог дана, разоружале су јаке и добро наоружане британске трупе још поспане посаде француских ратних бродова у лукама у Плимуту и Портсмауту.Ови бродови сачињавали су око 10% укупне француске флоте.Операција је протекла брзо и прилично нечујно, изузев што је на великој француској подморници „Сиркуф“ погинуло и рањено неколико људи који су пружали отпор.Ни са француском ескадром која је била усидрена у Александрији, под командом адмирала Годфроа, Британци нису имали тешкоћа.

Велика драма која подсећа на грчке трагедије одиграла се 3. јула 1940. у француској поморској бази Мерс ал Кебиру, близу алжирског града Орана.Тамо је био усидрен далеко најјачи део француске флот, који се између осталог састојао од чувених крстарица „Денкерк“ и „Стразбур“, бојних бродова „Бретањ“ и „Прованс“, носача авиона „Комадант Тест“ и шест разарача.Око 9:30 часва по локалном времену, појавио се веома јак састав британске флоте - „флота Х“, негде у висини Орана, под командом вицеадмирала Самервила."Флота Х“ се састојала од бојних бродова „Резолушн“ и „Валијант“, носача авиона „Арк Ројал“, тешке крстарице „Худ“ две крстарице и једанаест разарача.

Самервил је послао капетана бојног брода Холенда, који је до пре рата био британски аташе поморских снага у Паризу, и ватрени пријатељ Француске, да посредује код француског комаданта, адмирала Жансула.Французима је остављена једна од пет могућности: 1) да се заједно са Британцима даље боре против непријатеља, 2) да под британском контролом и са умањеним бројем посаде отплове у неку од британских лука, 3) да под британском контролом и са смањеним бројем посаде отплове у неку француску луку на Карибима или, пак, неку америчку луку, 4) уколико не би био прихваћен ниједан од ова три предлга, да у року од 6 часова сами потопе своје бродове, 5) уколико пак ни ово не би било прихваћено, да рачунају да ће Британци употребити силу, будући да морају спречити да флота падне у руке непријатеља.

Изненаћени и увређени адмирал Жансул је одбио да прихвати било који од ових предлога.Поручио је Самервилу да ће на силу одговорити силом.Осим тога, учинио је грешку, за коју ни данас нема објашњења, а то је да ни у часовима грозничавих преговора није пренео исцрпну поруку о новонасталим догађајима француском адмиралитету.

Када су Британци увидели да Жансула не могу да убеде, а уз то су открили и телеграмску поруку у којој се француска морнарица позива да помогне Жансулу, трагедија је била неизбежна.

У 17:25 часова, после кратког поздрава, капетан Холенд, смртно блед, напустио је послењи пут адмирала Жансула, који је узалудно покушавао да убеди Британце да никада ни један француски брод неће пасти у руке непријатеља.

У 17:54 била је испаљена прва британска салва на француску флоту.Француски бродови који су били сувише близу један другом, и то у веома неповољном положају, одговорили су одмах ватром, па су се и тешке приобалне француске батерије умешале у битку.Али Французи нису имали шансу против Британца који су гађали веома прецизно, а уз то су били тако распоређени да су могли слобдно да маневришу.Већ у 18:10 Жансул је сигнализирао да су његови бродови избачени из борбе. “Денкерк“ и „Прованси“ су тешко оштећени па су морали да се усидре.Разарач „Могадор“ који је скоро успео да побегне из луке, добио је пун погодак те је у њему експлодирало 16 бомби.То га је принудило да стане. Бојни брод „Бретањ“ је још на почетку био погођен тако да је на њему беснела велика ватра.Онда је одјеном дошло до експлозије и брод је потонуо, а са њим и 977 чланова посаде.“Стразбуру“, са још пет разарача, успело је да се извуче испод јаке ватре Британца.Следеће вечери крстарица је упловила у луку Тулона.Операција „Катапулт“ је Французе коштала 1297 мртвих и рањених.


ДОГАЂАЈИ У ДАКАРУ

Генерал Де Гол, чији је покрет превладао у француским подручјима екваторијалне Африке, предложио је Черчилу да му Британија помогне да заузме Дакар. Черчил је то оберучке прихватио, јер Дакар је, важно поморско упориште, могао бити од огромне користи, као и од велике штете ако би пао у противничке руке. Крајем августа 1940. послате су према Дакару прилично јаке снаге британске флоте и транспортни бродови са 7 000 француских и британских војника. Била су то два бојна брода, један носач авиона, 4 крстарице и низ разарача с транспортним бродовима. Путем је немачка подморница торпедирала сасвим нову британску крстарицу Фиџи (Fiji). Тешко оштећена, морала је да се врати у Енглеску, а уместо ње послата је друга крстарица. У Дакар су се склониле прилично јаке снаге француске флоте, између осталог и недовршени бојни брод Ришеље од 40 000 тона.

Британска ескадра била је још 300 миља удаљена од Дакара, када је 11. септембра 1940. примљена радиодепеша из Гибралтара, да су кроз пролаз прошле три нове француске крстарице с три велика разарача. То је била неповољна вест, јер је појава француске ескадре могла имати лоше последице. Несметани пролаз француских бродова кроз Гибралтар изазвао је приличну збрку у врховима британске флоте.

Неколико дана касније Британци су ипак решили да нападну Дакар.Дакар је одбио предлог Де Голових емисара да се придружи његовом покрету.Када се британска флота појавила на пучини пред Дакаром, послати су разарачи ближе луци да боље извиде положај Француза на копну.Обалне батерије су у 10:51 отвориле на њих ватру, а десет минута касније читава британска флота се нашла на удару француских обалних батерија.Французи су успели да погоде крстарицу Камберленд (Cumberland) и да јој нанесу тешка оштећења.Оштећена су и два разарача.

Ситуација се све више заоштравала и борба је постајала све јача.Једна од француских подморница је успела да исплови са намером да нападне британске бродове, али није имала среће јер је примећена а недуго затим и потопљена.То је била подморница Перзе (Persee). И француски разарач Одасје (Audacieux) није имао среће, па су га британски бродови потопили.

Следећег дана Британци су дали ултиматум одбрани Дакара, али без резултата.Са носача авиона узлетели су авиони са намером да бомбардују луку.Сат времена касније авиони су поновили бомбардовање, а још сат касније по трећи пут су напали.Ови напади из ваздуха нису донели много штете.Затао су британски бродови поново ступили у акцију.Напад су концентрисали на француски бојни брод Ришеље, који је једни био опасан противник Британцима у Дакару.

25. септембра 1940. око 9:00 Британци су поново напали.Французи су их дочекали ватром.Појавили су се и француслки ловци који су онемогућили британске авионе да поново нападну из ваздуха.Британци ипак успевају да потопе француску подморнису Ајакс.Друга француска подморница Бевезијер (Beveziers) је имала више среће.Некако је успела да се пришуња британском бојном броду Резолушн (Resoluiton) од 30 000 тона и да лансира на њега неколико торпеда.Велике количине воде провалиле су у труп бојног брода и брод се тешко нагнуо.Морао је да напусти борбу и да се удаљи.

Борба је настављена уз оштећења на обе стране. Када су Британци видели да нема наде да заузму Дакар, наредили су својим бродовима да се повуку.То је за Велику Британију био велики неуспех.


ДЕШАВАЊА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

У првом периоду другог светског рата, Француски комесар на Блиском истоку био је Габријел Пио, професионални дипломата.Можда се зато „јежио“ на појаву Де Гола.Прикључити се „Слободним Французима“ значило би расцеп са правним и законским нормама, а то је одударало од свега што је један француски дипломата признавао.Он зато није реаговао на Де Голов позив да заузме место у извршном органу Слободне Француске.И Черчил и Де Гол полагали су веома много на поседовање Сирије и Либана. Черчил и Де Гол су се сложили да треба све предузети да би се Сирија и Либан прикључили Слободној Француској.

Генерал Катру, бивши генерални гувернер Индокине, добио je задатак да оде у британску Палестину, и да одатле покуша да изврши политички утицај на Пиоа.Али Катру је наишао на Пиоов отпор.

После Пиоа, на место високог комесара постављен је Данц, недадашњи шеф војне обавештајне службе у Сирији, велики противник Британаца.За време капитулације Француске, он је био војни гувернер Париза.Данц је припадао групи високих официра који су стајали чврсто уз Петена.

У пролеће 1941.године Британци су се нашли у веома незгодном положају.Албанија, Југославија и Грчка постале су жртве Осовине, Крит је пао; Ромел је са својим Афричким корпусом напао Египат.Британски комадант тог подручја Бејвел, није имао довољно ни јединица ни материјала.Није био одушевљен отварањем фронта на Блиском истоку.Са друге стране, заузимањем Сирије и Либана имало би за Немачку огроман стратешки значај.Суецки канал и везе Британије са Индијом биле би доведене у питање.Са сиријских аеродрома немачка авијација би могла да напада сва важнија нафтоносна поља на Средњем истоку.Немци би могли да рачунају на подршку већине становништва.

Ова неизвесност је окончана устанком у Ираку. У марту 1941. у Ираку је Рашид Али ал Гајлани, кога је подржао Емин ел Хусеин, велики муфтија јерусалимски, извршио државни удар.Обојица су били пријатељи нацистичке немачке.Другог маја 1941. ово је довело до сукоба између трупа Рашида Алија и британске војске. Немци су потхрањивали ово антибританско расположење Ирачана. Договорено је са Французима да се из Сирије испоручује муниција и оружје Рашиду Алију и да немачка авијација може да користи најмање један аеродром у Сирији.Упућен је представник у Сирију да објасни генералу Данцу шта се од њега очекује. Убрзо после тога уследиле су пошиљке оружја у Ирак, а немачки авиони добили су дозволу да користе сиријске аеродроме.

Стратешки значај Рашидовог устанка био је мален, чак иако се узме у обзир да је генерал Вејвел тиме био принуђен да повуче неке трупе са фронта против Ромела. Устанак је веома брзо угушен.Али је зато убрзао одлуку да се отпочне оружана акција против француских мандатних подручја.

Генерал Вејвел је за операцију против вишијевских снага у Сирији ангажовао 7. аустралијску дивизију под командом генерала Лејверка; 5. бригаду индијске дивизије под командом генерала Дојла; један одред тенкова „Ројал Драгон“; коњички пук 6. аустралијске дивизије; 1. дивизију палестинске коњице и један одред командоса са Кипра.Британска флота и ваздухопловство би притом дали подршку колико буду могли.Уз то, у операције ће се укључити и 1. дивизија Слободне Француске под командом генерала Лежантијома.Насупрот овом шаренилу разних војски, стајало је 35 000 добро организованих Даницових војника.

Напад је почео у ноћи између 7. и 8. јуна 1941. Трупе генерала Данца пружале су јак отпор, па је Вејвел после недељу дана морао да повуче трупе са египатског фронта према Ромелу (једну бригаду пешадије и један пук артиљерије), док су истовремено из северозападног Ирака упале индијске трупе.То је довело до веома жестоких борби.

Британци су знали да је Данцов положај био безнадежан, јер је био одсечен од Француске.Једина опасност била би да се Немци умешају.Одмах по избијању непријатељства понудила је немачка Врховна команда влади у Вишију ваздухопловну подршку.Из политичких разлога, како је одговорио Виши, директна интервенција Немаца у овим земљама није била пожељна.Британске снаге и снаге Слободне Француске после оштрих борби заузеле су Дамаск, док су две колоне из Ирака надирале ка централном делу Сирије.У безизлазној ситуацији, 14. јула, капитулирале су снаге вишијевске Француске у Сирији.Британске империјалне снаге и снаге Слободне Француске у овом походу изгубиле су 4600 војника, а снаге генерала Данца 6500.Де Головој Слободној Француској је после прекида непријатељства пришло око 5700 Данцових војника.