U prašumama Južne Amerike živi jedan od najprimitivnijih sisara na planeti - brazilski tapir. Preci ove životinje, čiji su fosili pronađeni u Brazilu, šetali su se Zemljom još pre 20 miliona godina. Tapir najčešće boravi blizu vode. Kao odličan plivač, često baš u reci ili bari potraži spas od grabljivaca, jaguara ili krokodila. Pored toga, kupanje i valjanje u blatu pomažu mu da se reši dosadnih parazita koji napadaju njegovu debelu kožu. Da bi lakše hodao po blatnjavom tlu, tapir ima kratke i debele noge.

Tokom dana brazilski tapir se odmara i krije u gustom rastinju. Tek predveče kreće u potragu za hranom: voćem, lišćem, grančicama, travom, vodenim biljem i korom drveta, pri čemu mu duga, savitljiva i osetljiva surla pomaže da dosegne željeni zalogaj. Naučnici koji su proučavali tapira primetili su da nema običaj da obrsti jednu biljku, već da jede od svega po malo - otkine samo dva-tri listića pa produži dalje. Ukoliko u blizini ima ljudskih naseobina, zasladiće se i dinjama, lubenicama, kakaoom, pirinčem ili kukuruzom, zbog čega je omražen kod lokalnog stanovništva. Da bi se zaštitio od oštrog trnja, priroda je tapiru podarila sitne oči, ali mu je istovremeno oduzela dobar vid. Ovaj nedostatak nadoknađen je oštrim njuhom i dobrim sluhom, koji su mu prilikom noćnih pohoda korisniji od vida.

Ovaj sisar, prosečne dužine oko dva metra i težak oko 230 kilograma, pomalo nalik na svinju, najčešće živi sam. Mužjak i ženka provode neko vreme zajedno samo u sezoni parenja, kad šuma oživi od skičanja i groktanja kojim se dozivaju. Osamnaest meseci po rođenju tapir dostiže punu veličinu, ali uz majku najčešće ostaje još tri godine. Tek kada se njen potomak osamostali, majka će ponovo potražiti mužjaka kako bi produžila vrstu.