Talas osećaja krivice

Žene su često sklone tome da se osećaju krivim zbog nečeg, čak i ako ih za tu stvar niko ne krivi, niti im bilo šta zamera. Ovo osećanje za ženu može da bude veoma naporno i da je spreči da uživa u životu i u onim trenucima kad ima vreme samo za sebe i svoje potrebe.

Na šta konkretno mislimo? Recimo, vaša sestra ili bliska prijateljica se sele, vi ste im još ranije rekli da ćete im pomoći (nije da vam se nešto rmbači, ali smatrale ste da je to vaša dužnost), a onda, kad je do selidbe došlo, slagale ste da vam nije dobro i da ne možete da dođete. Zapravo, potpuno ste zdrave, samo se desilo da vam je to popodne jedino vreme koje imate za sebe posle dužeg perioda napora, pa ste želele da se odmorite, a i vaša sestra ili prijateljica ionako imaju dovoljan broj ljudi oko sebe da i bez vas mogu da se presele. Što znači, nije da vi njih ostavljate na cedilu, a dobijate vreme da se malo posvetite sebi. Teoretski, sve je u redu, ali se vi ipak osećate krivom.

Zbog čega se osećate krivom? Tačno je da ste prekršile datu reč i da ste slagale, što baš i nije u redu, ali time ipak niste prouzrokovale nikakvu štetu, nikome (pomoć vam čak nije ni tražena, same ste se ponudile), samo ste konačno našle malo vremena za sebe. Međutim, vi to vreme zgadite sebi time što se osećate krivom i što čitavo posle podne razmišljate o tome šta li sad vaša sestra ili prijateljica misle o vama (selidba je naporan posao, tako da najverovatnije o vama ne misle ništa - i ne razmišljaju o vama). Da li vas bilo ko, osim vas samih, krivi za nedolazak? Najverovatnije ne, što znači da, po svoj prilici, ni vi ne bi trebalo sebe da krivite.

Ako vam se ovakvi napadi osećanja krivice često dešavaju, razmislite o tim situacijama zbog kojih se osećate krivim. Upitajte se: da je tako kako ste vi postupile postupila vaša prijateljica, da li biste je krivile? Recimo, za već opisanu situaciju, da znate da je vašoj prijateljici bilo potrebno da se odmori, a vi ste ionako imale obilje pomagača za selidbu, da li biste je krivili što se i ona nije pojavila? Ne biste. Zbog čega onda krivite sebe?

Razlog za ovakvo osećanje krivice najčešće je u detinjstvu; devojčice su često naučene da moraju uvek da budu bolje od drugih, da učine taj jedan dodatni korak, inače nisu vredne ničije pažnje i ljubavi. Kasnije, zaboravi se da su vas tome učili, ali taj osećaj ostaje - ostaje vam da vi "morate" da se trudite oko svih, inače ste bezvredni i niko vas neće voleti.

Šta učiniti? Pitajte prijatelje da vam kažu ponešto o vama, iskreno - šta im se dopada kod vas, a šta smatraju vašim manama. Videćete da vas vama drage osobe i te kako smatraju vrednom ljubavi i poštovanja, pa biste mogle s vremenom da poverujete da to zaista i jeste - i da prestanete da zahtevate od sebe ono što vam ne bi palo na pamet da zahtevate od drugih.

Izvor: Krstarica

Zašto se osećanje krivice ne isplati?

Ceo život su nas učili da moramo da se osećamo krivim kada nešto uradimo pogrešno. Na taj način upamtićemo da sledeći put ne napravimo istu grešku. Kroz vaspitanje i poruke koje su nam uputili naši roditelji, nastavnici i masovni mediji kojima smo izloženi, naučili smo da je sasvim prirodno da kada nešto loše uradimo osećamo krivicu. Osećanje krivice predstavljalo je vrlo moćno disciplinsko sredstvo kojim su se koristili svi oni koji su bili zaduženi da od nas naprave poštene ljude.

Šta ako vam kažemo da se osećanje krivice ne isplati i da možete da vodite sasvim pristojan i pošten život bez da se stalno lomite nad sopstvenim greškama. Verovatno biste se zapitali kako je moguće nikada se ne osećati krivim kada je nemoguće stalno biti ispravan i ponašati se savršeno.

Odgovor je jednostavan. Priznajte sebi da ste odgovorni za ona ponašanja koja smatrate pogrešnim, nemoralnim, povređujućim po druge. Na taj način ćete moći objektivno da sagledate svoje ponašanje i da se potrudite da ga korigujete i izbegnete da napravite istu grešku ponovo.  Dakle, priznajte sebi da je vaše ponašanje pogrešno ali ne i da vas ono čini zlom, bezvrednom i užasnom osobom vrednom svake osude.

Šta uopšte znači osećati se krivim? Osećanje krivice proizilazi iz etiketiranja sebe na osnovu sopstvenog ponašanja. Vaše razmišljanje odvija se po sledećem principu “Kriv sam jer sam povredio određenu osobu, to znači da sam loša osoba”. Dakle, vrednujete svoju ličnost u toatalu na osnovu određenog postupka. Ako ste se poneli dobro, onda mislite za sebe da ste jedna sjajna osoba, ako ste se pak poneli  loše onda mislite da ste loša osoba. Da li se ovakvo vrednovanje sebe uopšte isplati? Da li je ispravno dizati sebe u nebesa zatošto ste učinili neko dobro delo i da li je ok kuditi sebe ako ste nekoga povredili.

Verovatno se ne slažete sa gore navedenim tvrdnjama i verovatno mislite da i treba osećati krivicu kada se ponašate pokvareno. Uvereni ste da nešto ozbiljno nije u redu sa ljudima koji povređuju druge i da njihovo loše ponašanje govori o njima da su bezvredni, zli, prokleti, loši…Ovakvo razmišljanje nije neobično i predstavlja stavove koji su nam duboko ukorenjeni našim vaspitanjem. Ipak, osuđivanje sebe na osnovu svojih loših postupaka se ne isplati. Zašto?

Osuđivanje sebe podrazumeva dvostruki napad. Jedan je upućen vašem ponašanju a drugi vama kao osobi. Samoosuđivanje može da se uporedi sa školskim ocenama. Tako možete da budete odličan iz istorije i vrlo dobar iz geografije. To vas naravno ne čini odličnom ili vrlodobrom osobom već samo govori o jednom aspektu vašeg funkcionisanja ali ništa o vašoj ličnosti u totalu.

Dakle, u redu je da napadnete svoje ponašanje ukoliko procenite da je ono pogrešno. Na taj način ćete biti u stanju da objektivno sagledate svoje greške i da ih ispravite. Ukoliko međutim odete korak dalje i osudite sebe u totalu, zapravo pravite logičku grešku u razmišljanju izjednačavajući vaše ponašanje sa svojom ličnošću.

Ljudi koji se drže ove filozofije i tako lako zaključuju o sebi na osnovu određenih postupaka osuđeni su  da veći deo svog života provedu u depresivnom raspoloženju. Zašto? Zato što su ljudi pogrešivi i zato što nije realno da od sebe očekujemo da se uvek ponašamo savršeno. Ako svaki put sebe ocrnite zato što ste se poneli loše, nema sumnje da ćete se vrlo često osećati potišteno.

Iako nam naš zdrav razum sugeriše da je sasvim prirodno osećati se krivim kada grešimo, osećanje krivice ne čini da sopstvene greške popravimo. Naprotiv! Ono što je paradoksalno u osećanju krivice jeste da osećajući se krivim, sebe zapravo utvrđujemo u ideji da smo loša osoba i da nam kao takvoj ništa drugo ne preostaje nego da radimo loše stvari. Jednom kada sebe etiketiramo kao potpuno lošu osobu, kroz svoje ponašanje ćemo dalje dokazivati premisu od koje smo pogrešno pošli a to je da smo loša osoba. Ovaj fenomen u psihologiji poznat je kao samoispunjujuće proročanstvo. Jednom kada sebe dobro ubedite da ste loša osoba jer ste u nekoj prilici učinili lošu stvar, u većoj meri ćete biti skloni da u budućnosti ponavljate iste greške.

Ako sebe definišete kao lošu osobu, nesvesno ćete se truditi da validirate tu svoju definiciju upravo kroz dalje ponavljanje lošeg ponašanja na osnovu koga ste prvobitno o sebi zaključili da kao osoba ne valjate. Kao što vidite, na ovaj način naći ćete se u jednom začaranom krugu. Osećanje krivice koje je posledica etiketiranja sebe nanosi vama ( i drugima) više štete nego koristi. Ljudi koji osećaju krivicu, u toj meri su okupirani sobom i sopstvenom neadekvatnošću da nemaju uvid u to da svoje ponašanje mogu da promene. Ako sa druge strane odustanemo od intenzivnog bavljenja sobom i rešimo da se pozabavimo svojim pogrešnim ponašanjem, mnogo su veće šanse da ćemo uvideti svoje greške i korigovati ih u budućnosti.

Iz tog razloga smatramo da je veoma važno odreći se osećanja krivice i zameniti ga objektivnim sagledavanjem sopstvenog ponašanja. Na taj način pružamo sebi šansu da budemo jedini akteri u proceni sopstvenog ponašanja koje smo u stanju da promenimo onda kada uvidimo da je to potrebno.

Mia Popić, REBT savetnica

Izvor

Ja uvek krivim sebe... čak i kada uradim dobru stvar... jer uvek prokopam do neke sitnice u svemu tome zbog koje ću obavezno kriviti sebe

Osećaj krivice je najmoćnije sredstvo za manipulaciju. Većina nas ga sama hrani u svojoj glavi.

javlja se kad uradimo nešto..kad ne uradimo nešto..kažemo/ne kažemo..pomislimo/ne pomislimo...
kao mladja krivila sam svijet pa sebe i pogriješila 86773566 puta. poslednjih godina kad se već nešto desi,iako se ne može ispraviti kao da se nije ni desilo....pročačkam koliko tu ima moje krivice. pa se trudim da ispravim.
za tango je potrebno dvoje i u većini slučajeva krivica je zajednička,samo što je učešće nekom manje nekom veće.
realno,gadno je kad se jedeš ako nešto već ostaje nepromijenjeno..i nekad bih se zapalila kad počnem da se mučim mislima..ali to znači da imamo savjest i odgovornost,što nije nimalo loše,naprotiv.

Mene stalno hvata taj osecaj ali to je ono : "Da li sam trebao to tako da uradim?"  Dobar je sto se tice preispitivanja sopstvenih postupaka, nekako, bolje je razmisliti i nastaviti dalje nego se stalno kajati zbog toga. Ako se bas pokajem onda se i potrudim da ispravim postupak, ako ne onda nastavljam i to je to.

+1

jbt, pa ja gotovo nikad nemam taj osjećaj 

To je zato sto si pravnik XD

jbt mislio sam da to samo kod mene    ja se vecito borim sa osecajem krivice, pa cak i zbog nekih gluposti...