Taksisti po meri bontona
Nemci najviše drže do protokola i pravila i kod njih morate biti tačni i otvoriti im vrata, za razliku od Italijana i Španaca koji tolerišu ako im zakasnite i 20 minuta

Ljiljana Cerović-Milojević, Marko Milačić i Goran Crnomarković, beogradski taksisti, pamte slučaj kada je prošle godine Holanđanin ofarban u plavo, s minđušom u nosu, zaustavio njihovog kolegu kod Topčidera.

Momak prvo zalud vikao "Tu Džadžinci", a kada konverzacija nije urodila plodom, pokazao glavom preko šume, pa na sat, pa taksisti predočio srednji prst, drugom rukom akcentovao ona dva prsta sa strane. Taksisti se smrklo, razumeo iz cele priče jedino "fak", pa verbalni delikt umalo prerastao u međunarodni sukob. Kao da strancu već nije bila dovoljna kazna što je zaustavio "stojadina"!

Džadžinci su Jajinci

Posle stiglo taksi pojačanje, jedan od pristiglih svojevremeno uspešno srećom švercovao u Rumuniju, pa tečno govorio engleski. I taj je uspeo da shvati da njegov kolega ne zna ni reč sem maternjeg srpskog, te da su domaćini gostu iz Amsterdama inspirisani starim vicom, slikovito objasnili da ime njihovog mesta Jajinci ima priličnu etimološku sličnost s pojedinim elementima pojedinog organa.

Ljiljani, Marku i Goranu slična situacija ne može da se desi ni u teoriji. Oni su u grupi od 206 beogradskih taksi vozača koji su u okviru projekta Regionalnog centra za razvoj malih i srednjih preduzeća prošli obuku namenjenu isključivo komunikaciji sa strancima. Završili su ubrzan kurs engleskog, časove poslovne komunikacije, bontona i poznavanje istorije grada.
   
      

"Šišanje" mušterija

Stranci su bili blagosloveni što u svom nepoznavanju Beograda nemaju pojma o ceni usluge. Taksi ih preuzme maltene još s piste, čim ovi slete, i kojim god ih zaobilaznicama do destinacije vozio, vozač "ošajdari" cenu od 40 evra.
- Dosad nije bilo šanse da ja odem na aerodrom i preuzmem stranca tek tako. Čim bih i pokušao da stanem, prilazio mi je policajac i terao odande. Što bi neko sa strane vozio stranca, kad "divljak" s tog rejona njemu puni džep od svake vožnje. To su uigrane ekipe i veoma mali broja kolega trenutno "sme" da kupi stranke sa aerodroma. Klanovi su to, kaže Goran Crnomarković.
      
      
      
   

- Čujem preko mreže da traže ko hoće da se prijavi, uz uslov da vozi pristojan auto. Pomislim ja imam "golfa dvojku" i nemam nikakvih šansi kad navale oni s buljavim mečkama i nabudženim "nisanima". Prijavilo se 326 uglavnom mlađih kolega, a samo onaj ko je prošao ispit prevođenja tekstova, mogao je da ide dalje na časove - priča Ljiljana.

Posebna pažnja na predavanjima bila je posvećena osobenostima pojedinih naroda.
- Nemci najviše drže do protokola i pravila. Kod njih morate biti tačni, otvoriti im vrata, za razliku od Italijana i Španaca koji tolerišu ako im zakasnite i 20 minuta! U Beogradu se odavno ne može računati na tačno vreme, jer se reč "špic" više ne vezuje za period od 14-16. Gužve su non-stop.

U Atini je nemoguće da samo jedan čovek sedi u taksiju, postoje taksimetri "na parče". Kod nas je to postojalo dok je bilo linijskog taksija, ali nema ko da razmišlja o tome. U svakom automobilu na našim ulicama po pravilu se vozi samo po jedan čovek, a tek u svakom desetom zalome se dvoje. I posle se čudimo što samo prolazak kroz Terazijski tunel nekada traje i po pola sata - kaže Goran Crnomarković, taksista NBA taksija.

Pravilo je sa terena da kada stranac sedne u taksi prvo oceni da li taksista govori engleski. U velikom broju slučajeva do sada, već posle "dobar dan" odustajali su od svake dalje konverzacije.
- Vozio sam, skoro, jednu Francuskinju. Bila oduševljena razlikom u ceni. Za istu razdaljinu u Parizu platila bi deset puta više. Tražila je da je vozim svim putevima oko reke. Posle je zahtevala da joj sledećih desetak dana budem na usluzi. Ma koliko mi mislili da je Beograd dosadan, strancima je još kako zanimljivo da čuju priču o Kalemegdanu, Narodnom pozorištu, Vaznesenskoj crkvi... - objašnjava Marko Milačić, vozač NBA taksija.
   
      

Navala turista

Prema podacima Turističke organizacije Beograda, prošle godine glavni grad je posetilo oko 730.000 turista, od čega su 214.000 bili stranci. U proseku su ostajali po dva dana. U prvih osam meseci kroz Beograd je prošlo 342.323 turista, od čega 167.009 stranaca, što je za 16 odsto više nego u istom periodu 2003. Pored njih, čak 50.000 stranaca je doputovalo brodovima i oni nisu posebno evidentirani.
      
      
      
   

Stranac, kaže, čim vidi da je auto nepušački nema šansi da zapali cigaretu, za razliku od naših koji i kad mu naglasiš da se ne puši insistira da zapali.
- Našem čoveku je najnormalnije da zove taksi da preveze veš mašine, krevete, komode… I ako pristaneš, često ni to nije dosta već traže da istovariš. Skoro sam primio poziv od stalne mušterije. Na adresi vidim s njom tri molera, toliko prljava da ni za traktor nisu bila, a kamoli za automobil. Pitam: "Gospođo, je l' idemo". Kaže ona: "Ne ja, putuju majstori, ali da sačekamo i četvrog. Sad će on, trknuo je po merdevine". Kad sam odbio vožnju, napravila je haos - dodaje Marko.

Ljiljana s početka priče prošla je 18 časova dodatnog školovanja - em da bi promenila klijentelu, em konverazaciju s mušterijama digla za nivo više!
- Ovde kada vide ženu taksistu još se čudom čude. Najnormalnija stvar je kada muškarac od 50 godina otvori vrata i, ne gledajući vozača, zapovedi: "Druže, do Terazija". Onda primeti mene, žensko za volanom, i znam da će mi ispričati sve svoje seksualne avanture od kad se rodio pa do trenutka dok nije seo u taksi! Kad ta priča ne upali prelaze na plan B.

On u 90 odsto slučajeva glasi "Eto, najbolje su one žene širokih vidika što pristaju na brz dogovor". Znam sve bolesti, ko se od koga razveo, ko se s kim spetljao, a da ništa ne pitam. Beograđani još nisu shvatili da je nama automobil kancelarija. Nikada toliko količinu budalaština neće ispičati šalterskom službeniku. U Parizu je svaki treći taksista - žena.

Priča mi mušterija nedavno kako je tamo jedan od uspešnijih "kolega" bakica od svojih 60 godina koja na prednjem sedištu vozi pudlu i hekla dok čeka stranku! Jedan kolega je skoro vozio muškarca koji je tražio da mu prati ženu jer se navodno švaleriše na poslu.

Prate i švalere

I voze se tako oni, stigli do Ušća, ovaj traži da se parkira iza šiblja. Uhvate poziciju, kad ide žena preko poljane s kolegom. I šta rade? Nabadaju otpatke. Rade ljudi u Gradskom zelenilu. Ne treba mi to - kaže Ljiljana. Zato će joj zadovoljstvo biti veće kad ispriča nekome iz EUkako je recimo spomenik Ivana Meštrovića, čuveni Pobednik, prvobitno trebalo da bude postavljen na Terazijama.

Odustalo se iz dva razloga. Prvo, bio je previsok za centar grada, drugo beogradska javnost je bila te 1928. još lepo vaspitana. Protestovala je, a spomenik je izmešten na Kalemegdan jer je Beograđanima bilo neprijatno da prolaze kraj golog muškarca, pa makar on bio i od kamena.
   
      

Nalepnica za istrenirane

- Svih 250 taksista dobilo je posebnu nalepnicu i sertifikat po kojem će se razlikovati od drugih. Spiskovi i CD-ovi s njihovim fotografijama i osnovnim podacima dostavljeni su Aerodromu "Beograd", Autobuskoj i Železničkoj stanici, svim hotelima, stranim predstavništvima i organizatorima skupa bankara i velikih sportskih manifestacija zakazanih za ovu godinu. Cilj svega toga je da kada inostrani turista zaželi prevoz, na zadatak budu pozivani isključivo taksisti koji su prošli obuku. Jer, to je profesija koja među prvima reprezentuje jedan grad - kaže Gordana Rašić Lazović, direktor Regionalnog centra za razvoj malih i srednjih preduzeća.
      
      
      
   

I. Ikraš