Obaveštajne službe SAD, Turske i Irana su, početkom devedesetih godina, tvrdi Napoleonijeva, stvorile “hrvatsku distributivnu liniju” prema avganistanskom modelu

Kada je 2003. Loreta Napoleoni objavila knjigu pod naslovom “Džihad – kako se finansira terorizam u novoj svetskoj ekonomiji”, kritika je delo primila mlako i svrstala ga u žanr lakih, gotovo zabavnih policijskih eseja o mutnim sferama po kojima se kreće terorizam, onima koji ga stvaraju i onima koji bi da ga spreče. I to uprkos obimnoj dokumentaciji koju je autorka koristila, pristupu teško dostupnim policijskim arhivama i grupi stručnih saradnika koji su joj pomagali.

Bilo je, nažalost, potrebno da i London ljudskim životima plati “tribut” islamskom fanatizmu pa da se promeni ugao gledanja na te tzv. grupice, fanatizovanu manjinu, mlade s izgubljenim perspektivama... i da se shvati da se radi o svetskom fenomenu gigantskih razmera, izvanredno obrazovanom i finansijski moćnom pokretu koji je, po svemu sudeći, tek u svom usponu, onako kako je to knjiga Napoleonijeve i najavljivala.

Danas je citiraju svi svetski listovi, a nema sumnje da je pomno čitaju i stručnjaci za borbu protiv terorizma. I opet se vidi da je Džonatan Svift bio u pravu kada se pitao kako može da se očekuje da ljudi prihvate upozorenje kad ne prihvataju čak ni savet.

Iz ove upozoravajuće knjige izdvajamo delove koji se odnose na terorističko delovanje pojedinih grupa, organizacija, čak i nevladinih humanitarnih organizacija u Albaniji, Bosni i na Kosovu i Metohiji, i to pre svega iz ugla ko ih finansira, što je i najteže otkriti. Jer, ekonomija terora je proizvod globalizacije – ukidanje granica, slobodno kretanje radne snage i kapitala, tehnološki napredak, najavljeni kao veliki uspeh modernog poretka, istovremeno su poslužili teroristima da napuste dotadašnji vid borbe u vidu grupa skrivenih po nedostupnim planinama ili mračnim gradskim četvrtima, i da prerastu u moćne finansijske organizacije, čak i legalne, sa unosnim biznisom na gotovo svakoj tački planete i u svakoj vrsti posla. Nije im se promenio samo cilj – teror, za koji danas imaju na samo više “vojnika” već i mogućnosti da svoja nedela izvrše gde god i kad god požele

Strah koji izazivaju samo je prvi čin, jer su pokazali da su u stanju da poremete ne samo život običnog sveta već i ekonomski i društveni poredak zemalja. Treba, takođe, pomenuti još jednu promenu, koja za sada nije dovoljno uočena, iako ima dalekosežne posledice: dok su nekada terorističke grupe čuvale svoje malobrojne pojedince u akcijama, a rado pristupale medijskom širenju sopstvenih zamišljenih ciljeva i propagandi svoje borbe, danas su počinioci atentata i sami žrtve u njemu, što policiju sprečava da hvatanjem atentatora sazna i o kompletnoj mreži, organizaciji, daljim namerama...

Kao olakšavajuću okolnost za teroriste Napoleonijeva navodi i nesaglasnost zapadnih zemalja u kvalifikaciji ovakvih grupa, koja je često pod diktatom državnih interesa u spoljnoj politici: “Godine 1998, posle napada OVK na srpske civile i policiju, SAD su optužile OVK da je teroristička organizacija. Britanci su brzo učinili to isto. Ali, u martu 1999. spoljna politika SAD i Britanije doživela je radikalan zaokret. Vlade obe zemlje su osudile Srbe. Odjednom, članovi OVK su prestali da budu teroristi i pretvorili su se u “borce za slobodu”. Ali, ovaj status je kratko trajao. Čim je OVK dala podršku islamskoj pobuni protiv Vlade Makedonije, koja je bila saveznik SAD, Stejt department ih je opet stavio na listu svetskih terorističkih organizacija.”

Uprkos tome, članovi OVK javno dolaze u SAD, kako se to vidi i iz ove knjige u kojoj autorka kaže: “U hladno predvečerje u Bruklinu, 1999. godine, oko dve stotine albanskih emigranata se guralo da uđe u restoran... da bi upoznalo Dinu, predstavnika OVK... Radi se o borcu koji jedva ume da govori, jer nije političar, već ratnik... Slaba retorička sposobnost Dine nije sprečila da ljudi otvore novčanike i poklone hiljade dolara. To što je OVK na listi terorističkih organizacija zapadnih sila i što je izvršila zločine ne smeta prisutnima... Godine 1999. OVK je skupila deset miliona dolara od emigranata u SAD... Pristalice OVK su osnovale fondaciju Home Land Colling, sa bankarskim računom u Peopležs Bank of Bridgeport u Konektikatu. A ima slične račune i u Švedskoj, Švajcarskoj, Italiji, Belgiji i Kanadi. U više evropskih zemalja izdaju se novine na albanskom koje preko oglasa traže doprinose u novcu za OVK.”


Napoleonijeva takođe kaže: “Do 11. septembra bila je (u SAD) zabranjena istraga o saudijskom finansiranju Al kaide i ostalih terorističkih organizacija...”

Ne treba se otuda čuditi što je islamizacija Balkana, čemu Napoleonijeva posvećuje čitavo poglavlje knjige, ostala nezapažena za širu javnost mada su obaveštajne službe za to, bar prema dokumentaciji navedenoj u knjizi, znale i na to upozoravale kao na veliku opasnost: “Iz Čečenije muyahedini su se preselili duž zapadnog puta droge ka Albaniji i Kosovu, i stigli su do istočnih luka Evrope. Legat koji nam je ostavilo ovo preseljavanje jeste procvat šverca narkotika u Evropi. Skoro 75 odsto heroina koji uđe na Stari kontinent prolazi preko Turske. Odatle ogromne količine heroina idu preko Balkana: Bugarska, Grčka, Kosovo, Albanija i bivša Jugoslavija čine ono što je poznato pod imenom Balkanska ruta...

Kavkaz i Balkan su za ekonomiju terora islamskih pobunjenika novi veliki balon svežeg vazduha. Naoružanim grupama više nije potrebna zaštita zemalja kao što je Pakistan da bi nastavile svoju borbu. Biznis sa drogom im je omogućio da smanje svoju zavisnost od inostranstva. To je podstaklo čečenske lidere rata da uspostave dobre veze sa OVK na Kosovu i da pokrenu unosne poslove na bazi šverca. Zahvaljujući posredovanju čečenskih kriminalnih grupa, OVK i albanska mafija su uspele da stave pod svoju kontrolu trgovinu heroinom na Balkanu... OVK je takođe postala najbitniji faktor u razmeni droge za oružje, i u pranju novca koji potiče od šverca droge. Nemačko odeljenje za borbu protiv droge procenjuje da je u toku 1998. na Kosovu oprano oko 1,5 milijardi dolara od šverca narkotika, posredstvom 200 banaka i menjačnica deviza.

Ekonomija terora OVK je tesno povezana sa rastućom albanskom ilegalnom ekonomijom i ilegalnim pograničnim poslovima. Godine 1992. u Albaniji je otvoren trostrani posao sa drogom, oružjem i naftom. Embargo protiv Srbije i Crne Gore i blokada Makedonije koju je uvela Grčka 1993. i 1994. pothranili su ovaj posao. Šverc droge i oružja je napredovao pred nosom brojnih američkih trupa, koje su upravo morale da kontrolišu primenu embarga. Zapad je jednostavno zažmurio. Dobit od šverca nafte i droge omogućio je nabavku oružja, često i običnom trampom...

Embargo je stvorio idealne uslove kako bi se raširila ekonomija terora, a ujedno je doprineo da se sruši tradicionalna ekonomija. Kako je nezaposlenost na Kosovu dostizala i 70 odsto, hiljade mladih je prišlo OVK... U toku druge polovine 90-ih islamska pobuna se raširila od Kavkaza do Balkana, i stigla na sam prag Evrope...

Godine 1992. delegacija turske Banke za islamski razvoj je posetila Tiranu i postavila temelje za tesnu ekonomsku saradnju između dve zemlje... Nekoliko meseci kasnije u posetu je stigla i delegacija iz Kuvajta i ponudila je unosne investicije u zamenu za dozvolu za izgradnju nekoliko yamija. Ponuda je odmah prihvaćena i Kuvajćani su počeli da zidaju yamije i religiozne škole po čitavoj zemlji.

Po mišljenju Komiteta za ljudska prava iz Helsinkija, islamski misionari poslati u Albaniju iskoristili su duhovnu i materijalnu krizu u zemlji da bi nametnuli modele ekstremnog fanatizma. Podsticali su decu da putuju u Tursku, Siriju, Jordan, Maleziju, Liban, Saudijsku Arabiju i Egipat kako bi naučili islamsku teologiju zahvaljujući stipendijama koje su dale islamske organizacije.

Ova religiozna indoktrinacija dešavala se istovremeno kad i dolazak članova grupe Bin Ladena, koji su se predstavili kao članovi humanitarnih islamskih organizacija. Deo njihovog posla se sastojao u skrivanju dela humanitarnih fondova i upućivanje tog novca prema terorističkim grupama... Između ostalih, Islamskom yihadu...

Saradnja Islamskog yihada i Bin Ladena u Albaniji je bila znak integracije ove grupe se mrežom Bin Ladena... Albanci, posebno na Kosovu i u Makedoniji, uspostavili su veze i sa drugim naoružanim islamskim grupama, kao sa Čečenima, sa ciljem da učestvuju u švercu droge i oružja prema Evropi. Tada su otvorili firme zajedno s italijanskom mafijom, koja je bila zadužena za prodaju “robe”.

U toku više godina, albansku luku Dures je bez ikakvog skrivanja upotrebljavala albanska mafija za ilegalnu trgovinu drogom, oružjem i emigrantima na putu za Evropu, uz saradnju naoružanih islamskih grupa. Ali, nema te evropske države spremne da okupira Albaniju i da zaustavi ovakvu trgovinu. Godine 1977, za vreme velikih nemira u Albaniji, ukradeno je 100 000 pasoša. Interpol smatra da su ti pasoši poslužili da se u Evropu “ubace” članovi oružanih islamskih organizacija.

U isto vreme, pristalice Bin Ladena su počele da regrutuju sledbenike među muslimanskom populacijom. Uspeli su da uvere 6 000 Albanaca sa Kosova, iz Makedonije i Albanije da se priključe muyahedinskim snagama koje su se borile u Bosni. U tom periodu, Albanija je bila poznata kao sigurno sklonište za radikalne islamiste iz drugih zemalja. Godine 1998. ova nova uloga zemlje je postala stvarnost kad su Bin Laden i iranski čuvari revolucije potpisali dogovor o korišćenju Albanije i Kosova kao glavnih baza za izvođenje budućih atentata u Evropi.

Iranski ulazak u Albaniju počinje 1997, kad je vlada Irana zaključila da je Albanija spremna za ekonomsku kolonizaciju. Ta zemlja bi trebalo da zajedno sa Kosovom i Makedonijom bude “islamska osovina na samom pragu Evrope”.

Da je Zapad, a SAD posebno, sa svim ovim bio upoznat, čak u mnogo čemu posredno i učestvovao, Napoleonijeva tvrdi u knjizi, posebno kada navodi neke od događaja sa početka rata u Jugoslaviji:

“Posle rezultata u antisovjetskom yihadu, Vašington je bio siguran da i u Jugoslaviji može da ponovi uspeh iz tajnih operacija u Avganistanu. Zato je 1991. Pentagon uspostavio tajni savez sa islamskim grupama u Jugoslaviji. Tajne službe SAD, Turske i Irana stvorile su Žhrvatsku distributivnu linijuŽ prema avganistanskom modelu. Iransko i tursko oružje je stizalo u Hrvatsku flotom transportnih aviona herkules C-130. Saudijska Arabija je plaćala troškove transporta oružja i opreme. Druge islamske zemlje – Bruneji, Malezija, Pakistan, Sudan i Turska – dale su novac, oružje i opremu. Da bi se održala ova linija, američke tajne službe su izbegavale embargo koji su uvele UN. Sa ulaskom oružja u Bosnu, stigli su i iranski čuvari revolucije, njihovi špijuni iz službe VEVAK i muyahedini. U aprilu 1994, po savetu Entonija Lejka, budućeg šefa CIA, i Pitera Galbrajta, američkog ambasadora u Hrvatskoj, predsednik Klinton je lično odobrio politiku saradnje sa Iranom u Bosni – odluka koja će u budućnosti olakšati iranski ulazak u region. ŽNema sumnje da je politika dopreme oružja u Bosnu mnogo doprinela da

Iranci neguju i održavaju dobre odnose sa bosanskom vladomŽ, izjavio je jedan bivši službenik CIA u tajnom nastupu pred Kongresom SAD 1996. godine: ŽI to je ono zbog čega ćemo žaliti čitavog života, jer kada počnu da dižu u vazduh Amerikance, stvar koju će sigurno uraditi... sve će biti gotovo, delom zato što će Iranci imati dovoljno vremena i veza da bi se učvrstili u Bosni.Ž Uprkos ovome, učešće Klintonove administracije se ograničilo samo na kontrolu iranskih raketa koje su išle ovom distributivnom linijom.”

“Godine 1993. u Mediteranu je uhvaćen brod pod panamskom zastavom koji je prenosio rakete zemlja-zemlja,

25 000 mitraljeza i sedam miliona metaka iz Irana za islamske ratnike u Bosni. Godinu dana pre embarga, na aerodromu u Zagrebu jedan iranski boing je uhvaćen da prenosi na hiljade mitraljeza i 40 muyahedina.”

U ekonomiji terora važno mesto, prema Napoleonijevoj, zauzimaju i humanitarne, kao i nevladine organizacije, posebno kada se radi o pranju novca: “Potporne organizacije dodeljuju novac za više programa, od izgradnje yamija do kupovine oružja i finansiranje atentata. Kombinacija humanitarne pomoći i ilegalnih aktivnosti je tipična za islamske institucije povezane sa terorističkim grupama. Mufavak, poznatija kao Blessed Relief, saudijska nevladina organizacija, koju javno podržava Bin Laden, držala je kurseve arapskog jezika, informatike i kuranskih studija u Bosni i delila hranu onima kojima je bila najpotrebnija. Ali, prema svedočenju bivšeg hrvatskog obaveštajca, ova NVO je takođe pomagala naoružane islamske grupe koje su operisale u Bosni i Albaniji.

taken from: NIN