Zapadni nauchnici su vekovima uzalud pokushavali da otkriju tajnu srednjevekovnih kovacha sa Bliskog istoka, koji su shirom sadasnjeg sveta bili poznati po izuzetno savitljivom metalu od koga su pravili sablje.Metal je nazvan chelik iz Damaska, Saracenske sablje su u mnogome doprinosile porazu evropskih krstasha koji su bili opremljeni daleko inferiornijim oruzijem.U nashoj epskoj poeziji se chesto spominje oruzije iskovano od ovog chelika pod imenom sablja dimiskija.
Tajna blistave legure drevnih majstora je, izgleda konachno razotkrivena.Tamoshnji kovachi su nenamerno stvorili ugljenichne nanocevi,strukture promera milijarditog dela metra koje se danas koriste u modernim tehnologijama,zbog svoje lakoce i chvrstine.Elementi su nastali u procesu kaljenja i kovanja tvrdi  profesor Peter Paufler sa tehnichkog fakulteta u Drezdenu.Svoj zakljuchak zasniva na istrazivanju pod elektronskim mikroskopom fragmenata slomljene sablje napravljene u 17.veku od chelika iz Damaska.
Nanocevi su najverovatnije,potpomogle formiranje i nastanak karbidnih nanozica gvozdja chime se mogu objasniti chvrstina i lepotq share istochnjachkih sechiva.
Sechiva su kovana iz vrlo malih komada chelika zvanih "vuc" verovatno nastalih u Indiji ili Serendipu (Shri Lanka) i da bi postigli karakteristichnu sharu kovachi su pravili zlebove u sechivu i nisu ih uklanjali.Zatim bi isti postupak ponavljali mnogo puta.
Sablje iz Damaska pominju se  josh 900.godine nashe ere ali je tajna njihove izrade izgubljena u 18 veku.