Tajna otisaka

Utvrđivanje identiteta neke osobe danas se svuda u svetu radi uz pomoć otisaka prsta. Ova metoda poznata je svim policijama na našoj planeti. Sastoji se od upoređivanja udubljenja, razmaka i izgleda šara na prstu, a jedinstvena je po tome što je verovatnoća da postoje dva čoveka s istim otiskom prsta gotovo ravna nuli. Jedino kod identičnih blizanaca postoji mogućnost da šare na prstu budu slične, ali i to se dešava samo u pojedinim slučajevima.

U poslednjih sto godina ubrzano su se razvijale metode skidanja i upoređivanja otisaka, a zahvaljujući modernoj tehnologiji, mogućnost greške prilikom otkrivanja identiteta pojedinih ljudi gotovo je potpuno isključena. Ipak, još u davnoj istoriji ljudi su znali da se uz pomoć šara na prstima može prepoznati pojedina osoba. Ostaci glinenih pločica pronađeni u Novoj Škotskoj prikazuju ljudsku šaku s pravilno raspoređenim šarama. Stari Vavilonci koristili su glinene pločice s otiscima prstiju, koje su im služile kao zamena za novac, dok su otisci palca u drevnoj Kini bili utiskivani u glinene pečate koji su ukazivali na identitet autora. U 14. veku u Persiji na zvanična pisma počeli su da se utiskuju glineni pečati s otiscima prstiju kojima je potvrđivana autentičnost dokumenta i onoga ko ga je pisao.

U vekovima koji su usledili stručnjaci iz oblasti anatomije otkrivali su nove tajne otiska ljudskih prstiju. Godine 1686. Marčelo Malpiđi, profesor anatomije na Univerzitetu u Bolonji, detaljno je opisao sve bore, udubljenja i spirale na otisku prsta, ali ih nije povezao s mogućom identifikacijom osobe. Otprilike dva veka kasnije, tačnije, 1858. godine, Englezi su počeli da skidaju otiske prstiju s predmeta i da se potpisuju pritiskom palca na dno pisma. Gilbert Tompson, stručnjak s američkog Instituta za geološko istraživanje u Novom Meksiku, potpisao se 1882. godine uz pomoć otiska palca kako bi sprečio krivotvorenje pisma. Sačuvani dokumenti iz tog vremena ujedno su i prvi primeri korišćenja otiska prsta kao svojevrsne identifikacije. Godinu dana kasnije, Mark Tven je u svojoj knjizi "Život na Misisipiju" opisao kako je ubica otkriven uz pomoć poređenja otisaka prstiju, dok je u delima koje je pisao u godinama koje su usledile detaljno govorio o dramatičnom suđenju zasnovanom na pronađenim otiscima prstiju.

Prva kartoteka otisaka prstiju nastala je u argentinskoj policiji krajem 19. veka, dok su američka mornarica 1907. godine i američke kopnene snage godinu dana kasnije počele da koriste otiske prstiju za identifikaciju. Sistem uzimanja otisaka prstiju nije se drastično menjao u decenijama koje su usledile, a ova metoda postajala je sve rasprostranjenija i sve češće se koristila. S vremenom je izgrađeno i više sistema skidanja otisaka, a danas se, zahvaljujući modernoj tehnologiji, koriste najrazličitije, pa i kompjuterske metode.

zasto bas otisci zato sto nema dva indeticna otiska na svetu

znamo inace bi vise osoba bilo optuzeno zbog nekog prekrsaja recimo ubistva