Често се подразумева да су државници и политичари једно те исто.
Као и многа  подразумевања, ни ово није тачно.

За разлику од политичара, који се заправо и не баве политиком, као државничким послом и вештином, државник је сваки политички управитељ, или, што би се модерно рекло, менаџер, без обзира да ли се послом политичког управљања или државничким послом, бави као премијер или старешина села.

Политичар може бити свако, државник само онај ко за тако нешто има и таленат и знање.

У својој постосманлијској што самосталној, што историји коју је имала унутар Југославије, Србија је, бар на челним местима, имала мало државника, а много политичара.

Државници раде на стварању, одржавању и развоју, побољшању државе, односно стања у њој. И све то раде не губећи смисао за реалност, неоптерећени било којом идеологијом, а ако их руководи икаква идеја то је она која уважава реалност.
А то заправо и није идеја, него мисао која јасно сагледава могућности и потребе, а из тог јасног сагледавања проистичу одговарајуће акције.

У стварности се углавном срећу „мешовити“ примери.
Карађорђе је, рецимо, био полувојник, полудржавник.
Онај војнички део је неповољно утицао на државнички. Чак шта, тај део га је нагнао да се врати у Србију у недоба са намером да, наседајући Грцима, подиже војни устанак.

Милош Обреновић је највећим делом био државник, мањим, али довољним, војник.
Њега је, након политичарске завере, у којој је, нажалост, учествовала и кнегиња Љубица, заменио стопроцентни политичар, демагог Тома Вучић, под чијом „управом“ Србија умало није изгубила све што је освојила Карађорђевљевим и Милошевим устанком.

Од распада Југославије до данас Србијом на њено зло „управљају“ само политичари, руковођени разноразним идеологијама,од којих су све, укључујући и ову евроинтеграцијску, посвађане са реалношћу.

Није се појавио ниједан државник.
Осим понегде  на локалном нивоу, што је небитно, јер такав, односно такви нису могли  да имају  утицаја на опште токове у земљи.

Таква ситуација је логично произвела потребу за противполитичарском опцијом, која се залаже за промену система, а кључни део те промене је уклањање демагога (читај: политичара) из прилике да и даље "воде" Србију и замењивање дотичних влашћу коју би чинили компетентни државници, који нису учествовали у  досадашњим политичарским властима.

Предуслов за ту системску промену је народни консензус, а не ванредни или редовни курта-мурта избори, на које би, према стању на терену, изашла једва трећина бирача.
А вероватно и мање.

http://narodnidogovor.rs/