Sada mu ne preostaje ništa drugo do da stavi svoj potpis tamo-gde-treba, 

kao što je manje ili više diskretno prebrodila i ne tako davni francuski i holandski referendumski neuspeh,

Šta sve nije pokušao sada već štetočinski ekscentrični Vaclav KlaSkeptikus, predsednik Češke Republike, ne bi li izvrdao potpis kojim će pasti i poslednja prepreka za stupanje na snagu Lisabonskog sporazuma: ševrdao je i migoljio, pravio verbalne i proceduralne lupinge, otezao i rastezao, uzdao se u Irce i svirce, u Kamerona i Kamerun, a kad mu je sve to propalo, «izdao» ga je i Ustavni sud sopstvene zemlje, ustanovivši da nema nikakve ustavne prepreke da i Češka pristupi Sporazumu. Sada mu ne preostaje ništa drugo do da stavi svoj potpis tamo-gde-treba, ili da u protivnom bude obeležen kao dežurni pajac evropske politike, što je granica neodgovornosti i samovolje koju će se ipak teško odvažiti da pređe. A čak ni to mu ne bi mnogo pomoglo, jer bi Evromašinerija već pronašla neki manje ili više elegantan način da istera svoje. I svo je to šepurenje predsednika tek jedne od 27 zemalja-članica, koji u svom bizarnom ustrajavanju ne uživa većinsku podršku ni u sopstvenoj zemlji, tiha evromašinerija – koliko god načelno «birokratska» ona bila – izdržala na nogama i savršeno pri sebi, čak bez povišenih tonova, možda tek uz poneko znakovito podizanje obrva... I na kraju je samlela Klausov/češki otpor, kao i Kačinjskijev/poljski, i onaj irski, kao što je manje ili više diskretno prebrodila i ne tako davni francuski i holandski referendumski neuspeh, kada je svakom ovdašnjem Mudracu – svedočio sam sa užasom - bilo više nego jasno da se ta Evropska unija raspada, bre, a kako i da se ne raspadne kad je to jedna neprirodna tvorevina... Pri tome je svakome ko se dovoljno jogunio udelila po neku simboličku koncesiju, tek da maše njome kao đinđuvama pred domicilnim evrosepticima, ali je suštinu svog transformacijskog puta ipak očuvala.