Tadeuš Košćuško

Tadeuš Košćuško (4. februar 1746- 15. oktobar 1817) je bio poljski i litvanski nacionalni heroj, general i vođa ustanka 1794. protiv Rusije. Borio se u američkom ratu za nezavisnost kao pukovnik na strani Vašingtona. Za zasluge u ratu dobio je čin generala.

Rani život

Rođen je 4. februara 1746. u Velikom vojvodstvu Litvanija u Poljsko-Litvanskoj uniji u plemićkoj porodici. Porodica je pripadala poljskoj šljahti, ali bili su osiromašeni. Imali su jedno imanje sa kmetovima. Tadeuš i njegov brat su započeli školovanje 1755., ali zbog porodičnih problema oba brata su se 1760. vratila kući. Jozef je trebao naslediti porodično imanje, a Tadeuš je odlučio da započne sa vojnom karijerom.

Kralj Stanislav II Avgust je 1764. oformio univerzitet za obrazovanje oficira i državnih službenika. Tadeuš Košćuško je decembra 1765. upisao nov univerzitet. Pored vojnih predmeta izučavao je istoriju Poljske, istoriju sveta, filozofiju, latinski, poljski, nemački, francuski, pravo, ekonomiju, geografiju, aritmetiku, geometriju i inžinjeriju. Nakon diplomiranja unapređen je u kapetana.

Košćuško u Francuskoj

Zajedno sa prijateljem Orlovskim dobio je kraljevsku stipendiju i 1769. su otišli u Pariz. Studirao je ma akademiji lepih umetnosti, ali ubrzo je shvatio da nije stvoren za slikara. Kao stranac nije mogao da studira na francuskoj vojnoj akademiji, a za studij inženjeringa nije imao dovoljno novca. Međutim Košćuško se sam obrazovao, prisustvovao je predavanjima i koristio je biblioteke vojne akademije. Njegov boravak u predrevolucionarnoj Francuskoj imao je veliki uticaj na njegove kasnije političke poglede na svet.

Povratak u Poljsku

U prvoj podeli Poljske Rusija, Prusija i Austrija su anektirali veliki deo Poljsko-litvanske unije. Poljska je morala smanjiti vojsku na 10.000 vojnika, tako da kad se Košćuško vratio 1774. u Poljsku nije bilo za njega mesta u vojsci. Zbog teškog ekonomskog položaja nije se mogao ni oženiti, pa je ujesen 1775 odlučio da emigrira.

Drezden i Pariz

Pokušao je da se zaposli na saksonskom dvoru ili vojsci, ali nisu ga primili. Otišao je u Pariz, gde je saznao za početak Američkog rata za nezavisnost. Prvi američki uspesi su bili sa oduševljenjem dočekani u Francuskoj.

Američki rat za nezavisnost

Silas Din i Bendžamin Frenklin su regrutovali Košćuška, koji je avgusta 1776. stigao u Ameriku. U početku je bio dobrovoljac, a već u oktobru 1776. unapređen je u pukovnika inženjerije kontinentalne vojske. Po preporukana generala Čarlsa Lija i Adama Kazimirza Šartoriskog imenovan je glavnim inženjercem kontinentalne vojske.

Bio je poslan u Pensilvaniju. Tu je prvi put pročitao Deklaraciju nezavisnosti. Bio je toliko ganut dokumentom da je odlučio da se lično sretne sa autorom deklaracije Tomasom Džefersonom. Sreli su se u Virdžiniji i nakon zajedničkih diskusija postali su bliski prijatelji.

Prvi njegov zadatak je bilo utvrđivanje Filadelfije. Dobio je zadatak 24. septembra 1776. da utvrdi obale reke Delevar protiv mogućeg britanskog prelaska. U proleće 1777. pridružen je severnoj armiji pod komandom Horacia Gejtsa. Kao glavni inženjer komandovao je utvrđivanjem nekoliko tvrđava i utvrđivanju vojnih logora duž kanadske granice. Njegov rad je predstavljao značajan doprinos američkom uspešnom povlačenju iz bitke kod Tikonderoge i američkoj pobedi u bici kod Saratoge 1777.

Posle tih bitaka Košćuško je smatran jednim od najboljih inženjera u američkoj službi. Džordž Vašington mu je poverio inženjerijske radove na utvrđenju Vest Point na reci Hadson. Posle toga je tražio da bude prekomandovan u južnu armiju, gde je takođe dao značajne doprinose američkoj pobedi.

Posle sedam godina 13. oktobra 1783. američki kongres ga je unapredio u brigadnog generala. Dobio je i američko državljanstvo, 2,5 kvadratnih kilometara zemlje i veliku svotu novca. Koristio je novac i za oslobađanje robova. Primljen je u Drušvo Sinisnatija i Američko filozofsko društvo.

Povratak u Poljsku

Vratio se 1784 u svoje mesto i tu je oslobodio ženske kmetove, a muškim je smanjio radnu obavezu. Lokalno plemstvo (šljahta) je to smatrala opasnim znakom liberalizma.

Situacija u Poljaskoj se brzo menjala. Mala grupa političara je verovala u brze reforme i jačanje države. Značajni politički pisci su se zalagali za davanje više sloboda građanima i kmetovima i jačanje centralne vlasti. Veliki deo šljahte se slagao sa tim idejama, a mrzili su strano mešanje u poljske unutrašnje stvari. Sejm je od 1788-1792 započeo sa nužnim reformama. Košćuško je to video kao priliku da se vrati u vojnu službu i da služi svoju zemlju. Prijavio se u vojsku i 1789 je primljen u činu general majora. Dobijao je i veliku zaradu, pa su prestali njegovi finansijski problemi.

Majski ustav u Poljskoj predstavljao je trn u oku okolnim silama. Osim toga kontervativni magnati su 14. maja 1792. stvorili konfederaciju u Targovici i tražili su od ruske carice Katarine Velike da pomogne da se sruši poljski ustav. Kada je 100.000 ruskih vojnika prešlo poljsku granicu 18. maja 1792. započeo je Rat za obranu poljskog ustava.

Rat za obranu poljskog ustava

Zbog ekonomskih problema Poljaci nisu mogli da stvore vojsku od 100.000 vojnika, ali vojska je bila dobro uvežbana i pripremljena za rat. Kada je započeo rat Košćuško je bio zamenik komandanta treće krunske pešadijske divizije na čijem čelu je bio Jožef Ponijatovski. Kada je Ponijatovski on postao komandant poljske vojske Košćuško je postao komandant divizije.

Posle izdaje pruskih saveznika, vojska Litvanije nije pružala otpor Rusima. Poljska armija je bila preslaba da se odupre, pa se povukla na reku Bug, gde se regrupirala i izvršila kontranapad. Košćuško je pobedio u bici kod Zielence 18. juna. U bitkama 17. i 18. jula Košćuško je odbio višestruko brojčano nadmoćnijeg neprijatelja i postao je poznat kao najbriljantniji poljski komandant toga vremena. Kralj je 1. avgusta unapredio Košćuška u general pukovnika. Međutim ubrzo se kralj pridružio konfederaciji iz Targovice i predao se Rusima.

Emigracija

Košćuška je teško pogodila kraljeva kapitulacija. On nije bio izgubio nijednu bitku. Zajedno sa mnogim poljskim komandantima pobegao je u Drezden, pa Lajpcig, gde su emigranti pripremali ustanak protiv Rusa. Emigranti su tražili podršku i veze unutar Poljske. Francuska zakonodavna skupština je 26. avgusta 1792. proglasila Košćuška počasnim građaninom Francuske.

Prusija i Rusija su 13. januara 1793. potpisale drugu podelu Poljske, koju je ratifikovao Sejm u Grodnom 17. juna. Takav ishod predstavljao je težak udarac članovima konfederacije iz Targovice, koji su svoje akcije smatrali borbom za vekovna prava magnata, a posle svega većina Poljaka ih je smtrala izdajicama. POsle podele Poljska je postala zemlja od 200.000 kvadratnih kilometara i 4 miliona stanovnika. Ekonomija je bila upropaštena, a rasla je podrška za ustanak.

Košćuško je u junu 1793. pripremio plan opštenarodnog ustanka. Pripreme u Poljskoj su bile spore, pa je odlučio da odloži početak ustanka. Rusija i Prusija su ponovo prislile Poljsku da raspusti većinu vojske. Osim toga agenti carske Rusije otkrili su grupu revolucionara u Varšavi i započeli su sa hapšenjima istaknutih poljskih političara i vojnih komandanata. Zbog toga je Košćuško bio prisiljen da ranije krene sa ustankom. Osim toga 12. marta je jedan poljski general odbio da demobiliše svoju jedinicu i sa njom je krenuo prema Krakovu, izazivajući pobune protiv Rusa. Košćuško je krenuo je 15. marta 1794. u Krakov.

Košćuškov ustanak

Košćuško je 24. marta 1794. proglasio ustanak. Zahtevao je da svaka peta kuća dade bar jednog vojnika. Rusi su odmah krenuli da uguše ustanak, ali Košćuškove snage su pobedile 4. aprila ruski korpus u bici kod Raklavice. Pobunjenici su uspeli u aprilu da isteraju rusku vojsku iz Varšave i Vilna, a ubrzo i iz drugih gradova. U maju je Košćuško proglasio ukidanje kmetstva i uvođenje građanskih zakona za seljake. Zbog otpora šljahte ti zakoni nikad nisu sprovedeni. Ubrzo se i pruska vojska okrenula protiv Poljske, pa su pobunjenici u junu bili poraženi. Povukli su se prema Varšavi, koju su utvrdili. U junu su Prusi zauzeli Krakov. Združene snage ruske i pruske vojske bezuspešno su u julu opsedale Varšavu.

Poljski ustanak u Velikoj Poljskoj pod komandom Jana Dabrovskog je bio uspešan, pa se pruska vojska povukla iz okoline Varšave i centralne Poljske. Rusi su dobili pojačanja. Stigao je novi korpus pod komandoma Aleksandra Suvorova, koji je porazio pobunjenike 10. oktobra. Košćuško je bio ranjen i zarobljen. Rusi su ga poslali u Sankt Petersburg u Petropavlovsku tvrđavu. Varšava je zauzeta 5. novembra i ustanak je tako bio slomljen.

Kasniji život

Pavle I, car Rusije oslobodio je Košćuška 1796. Tražio je od Košćuška da se zakune na lojalnost, a ovaj je tražio da car oslobosi 20.000 poljskih političkih zatvorenika.Košćuško je emigrirao u SAD, pa se vratio u Evropu i 1798. se nastanio kraj Pariza. Sreo se sa Napoleonom 1799., ali nije mu verovao i odlučio je da ne podržava osnivanje Poljske pod nadzorom Francuske.

Nije se vratio u Varšavsko vojvodstvo i nije se priključio poljskoj vojsci, koja je bila Napoleonov saveznik. Sreo se 1815. sa ruskim carem Aleksandrom I Romanovim, ali nije se složio sa ruskom tvorevinom Kongresnom Poljskom. Jedno vreme je živeo u Švajcarskoj, gde je umro nakon pada sa konja 15. oktobra 1817.

Literatura
James S. Pula, Thaddeus Kosciuszko: The Purest Son of Liberty, Hippocrene Books, 1998, ISBN 0781805767
Leanid Niestsiarchuk, Andrэй Tadэvuš Banaventura Kascюška: Vяrtannegeroя naradzіmu (in Belarusian) Andrzej Tadeusz Bonawentura Kosciuszko: Return of the Hero to his Motherland, Brest, 2006, ISBN 9856665930

Izvor: Wikipedia