Psiholog Albert Elis je dokazao da ljudi pate od stresa, kao i mnogih konflikata zato što iamju skupove iracionalnih/pogrešnih uvjerenja. On je osnivač racionalno-emocionalne psihoterapije. Posao psihoterapeuta sastoji se u ''ubjeđivanju'' pacijenta da njegova određena shvatanja nemaju smisla i da treba da nauči samostalno i racionalno da razmišlja. Albert Elis je u svom kliničkom radu uvidjeo da su mnoge osobe uvjerene u vjerodostojnost određenih ideja koje ne samo da su netačne već su potpuno iracionalne.
 
Evo nekoliko primjera ovakvih ideja koje mnoge razumne osobe smatraju istinitim:
 
- Ljudsko biće ima potrebu da bude voljeno i prihvaćeno od svih.
- Da bi neko bio prihvaćen mora biti zaista sposoban da ispuni sve ciljeve koje je sebi postavio.
- Kada se ništa ne ostvaruje onako kako želimo, situacija postaje užasna i katastrofalna.
- Kada nam nešto izgleda opasno, dužni smo da se tome najprije i uporno posvetimo.
- Ljudska sreća zavisi od činilaca nad kojima nemamo nikakvu kontrolu.
- Lakše je izbjeći određene teškoće ili odgovornosti nego se suočiti sa njima.
- Uvijek moramo zavisiti od drugih i uvijek namje potreban neko jači u kojeg bismo imali povjerenja.
- Postoji samo jedno ispravno riješenje za svaki problem. Ako ga ne pronađemo, prijeti nam katastrofa.
- Ljudi imaju veću ili manju vrijednost, što zavisi od njihovih djela i načina na koji su prihvaćeni od drugih.
 
Čovjek koji pati od stresa često podržava neku iracionalnu ideju čiju netačnost mora da otkrije sam ili uz pomoć drugih. Kako ovladati takvom destruktivnom misli?
 
Potrebno je najprije prepoznati misao ili misli koje stvaraju nemir ili stres.
Zatim, treba biti pažljiv prema procesima koji su prethodili nastanku misli. Generalno, stresne misli ne dolaze naglo i u punoj sili. One se pojavljuju na kraju lanca drugih misli. Čovjek mora d apoznaje tok ovog procesa da bi bio svjestan da stresna misao (koja se krije u osnovi uvjerenja) nije daleko.
Zatim, dolazi trenutak prekida. Osoba čvrsto izjavljuje:''Dosta je bilo''! Trebalo bi to izgovoriti naglas, uz jaku želju da se odupre toj misli. Moramo znati da što brže naslutimo dolazak stresnih misli, to lakše možemo naučiti da ih uspješno odbacimo.
Dolazi faza opuštanja u okviru koje se osoba usmjerava prema pozitivnim, poučnijim vrijednostima.
 
Oslobodite se svoje iracionalne preokupacije.

1. Procijenite važnost svoje preokupacije, većina preokupacija nije opravdana
 
2. Ako su vaše preokupacije konstruktivne, analizirajte moguća rješenja i prihvatite ona koja najviše odgovaraju.
 
3. Ako je vaša preokupacija destruktivna, pokušajte da je zaboravite u aktivnostima ili u društvu drugih ljudi.
 
4. U svakom slučaju, računajte na neizbježno. Ako se nešto ne može promijeniti, prihvatite tu činjenicu i prestanite da se uzbuđujete zbog toga.
 
5. Ne dopustite da vas dešavanja iz prošlosti opterećuju. Neka ona za vas budu pouka, a ne opsesija.

- izvor -

sjajan tekst, konacno jedan tekst gde te ne siluju sa "razmisljaj pozitivno" nego ti jasno kazu "bice onako kako mora da bude" 

Zato što je prava psihologija, a ne ono ''živim brzo a hranim se lako'' smeće.

Dobar tekst

Ljudi su poneki put "robovi" ideja tj iracionalnih preokupacija pa je lepo znati da poneki put trebamo dobrano razmisliti da li su nase preokupacije dobre ili lose po nas. Najgore je sto neke stvari ne uvidimo na vreme pa se desi da posle nekoga vremena jednostavno "puknemo" a to ne moze nikako biti dobro

Ta iracionalna uverenja u osnov REBT-a. Više o tome - ovde.

Ovo mi je najače, najbrži put do psihičke propasti.

Najbrzi put do psihicke propasti je - strah. On je direktan rezultat iracionalnih uverenja. Kad se covek u neznanju i ocekivanju boji, on prolazi kroz razoran stres dva puta, dok ceka i razmislja i nakon sto se dogodi nezeljeni ishod.

Najrazornije je saznanje da covek straha ne moze da se resi lako, vec dugo i postupno kroz niz pozitivnih situacija. Mozak ne mozes lako da obmanes, ne mozes da ga nateras da usvoji nesto tako tesko za kratko vreme. Jedini nacin je mirenje sa cinjenicom da je svaki ishod - neminovan. Da ce uvek biti onako kako mora da bude i nikako drugacije, a da na tom putu ne smes sebi da budes neprijatelj. Makar ne radio nista da sebi pomognes, jer si iz bilo kog razloga u tome onemogucen, ili prosto ne zelis. Poenta je da sebi - ne odmazes.

Razni "psiholozi" unistavaju strpljenje ljudi time sto nas bombarduju tekstovima o pozitivnosti, kako treba ustati ujutru, siroko se nasmejati i reci sebi u ogledalu :"ti si dobro i jako si pozitivna, ti si lepa, ti to mozes, danas budi savrsena, ti si jaka, ti si ...." Kontraproduktivni saveti. Kada je osoba u stanju konstantnog stresa ili straha/bojazni o bilo cemu, ovi saveti cine da se oseca kao u klopci. Osoba zeli da "bude bolja" ali joj njen trenutni psiholoski status to ne dozvoljava, jer su njene brige za nju izrazito tesko premostive. I onda gubi samopouzdanje, jer nije u stanju da ucini nesto toliko jednostavno kao "ubedjivanje sebe u nesto" ... jer boze, ubedjivanje sebe je nesto najlakse sto mozete da ucinite za sebe - zaboravite posetu psihologu, samom sebi ste najveci prijatelj kada razmisljate pozitivno .. i slicna sranja koja u ovakvim slucajevima ne vrede ni dve pare.

Elem, nasa iracionalna uverenja su nas kamen o nogama. Ali bez iracionalnih uverenja niko nije do sad ziveo. Ona sluze da postepeno dozoves razum, a odupres se selektivno instant resenjima koja se nude u raznim tekstovima kojima je svrha samoobmana i instant-savetima osoba koje ne mogu ni da sageldaju vas realan problem, a kamoli da pocnu da ga resavaju korisnim savetom. I onda kad polako pocnes da miksujes racio i iracio, polako pocinjes da uvidjas da strah od straha nije produktivan, i na koncu konca usvajas najdragocenije blago koje mozes sebi da poklonis, a to je - pomirenje sa neminovnoscu nekog ishoda.

Problem je uskladiti nasa uverenja tako da budu realna. Jedno je ako ti imas potporu u realnosti za neki stav u odnosu na koji izvlacis samopouzdanje ( npr dobar posao, skladnu vezu, dobre prijatelje) i onda izvlacis samopouzdanje na osnovu toga ali kada bi neko rekao ovo


a uopste nema ni potporu u realnosti a ni sam ne veruje u to onda je na putu za nesto sto se zove "hladni tus realnosti" u kome ce vremenom "puci". Problem sa ljudima je da vecina nas to radi pa se zato i dogadjaju razocarenja. Daleko od toga da smo vecina klinicki slucajevi vec nam je jednostavno poneki put lakse da zivimo u samoobmani nego da pogledamo realnosti u oci. Nije toliko strasno ali nije bas ni dobro po nasu psihu

Odličan tekst. Fora je što ja (još uvek) pokušavam da se oduprem tim idejama. Ima li neko kod nas ko se bavi ovim?

Lepo rečeno, Munk.

Mnogo ljudi se kod nas bavi time, jako je rasprostranjeno. Usudiću se da kažem da je REBT možda najrasprostranjenija psihoterapijska tehnika kod nas. Zavisi sve odakle si i koliko ima ljudi u tvom gradu da se time bave. U Novom Sadu ih znam jako mnogo.