Luke

"osecaj" svakog prosvetljenja (brzog ili polakog) uvek pre ili kasnije nestaje jer ne treba ni da ga bude.

Zato sto je to prosvetljenje nase najprirodnije stanje i ne treba ga posmatrati kao neki visoki cilj jer ce onda to zaista i biti? To je u redu, medjutim ja sam pisao o sebi licno, toliko sam naoruzan sumnjom, strahom, ta se u nekim trenucima takvog opustenja osecam ko na nebu, iznenadni osecaj radosti i slobode u umu. Ili sam ja mozda osetio neki visi stadijum nirvane?
A ti Decky, svestan si prosvetljenosti 24/7/365/XXX?

Svestan prosvetljenja - JA? Ne, definitivno ne. Samo svestan? - Pokusavam ali i to ne, ne uvek. ALi u stanju svesnosti veoma lako prepoznajem upravo ono sta si napisao. Da su sumnja i strah (sto je jedno te isto) ono sto nas sputava da budemo ono sto jesmo - samim tim cemu nada za "uzvisenim" stanjem - dovoljno je osloboditi se straha i biti ono sto jesi jer strah i sumnja nije nesto sto nas definise.

Upravo takve trenutke dozivljavam pomocu jedne vezbe od Antoni de Mela iz knjige Novi dan. Koan vezba tipa kako zvuci aplauz jedne ruke samo drugacijim pitanjem - sta ce se dogoditi ako budem odbacio sve svoje negativne emocije, osecanja, ljutnje, besove, grize savesti?.... najpre se moze pojaviti strah, medjutim sto vise se pitam strah se pretvara u takvu lepotu i ispunjenost da je nemoguce opisati. Samo ne uspeva mi to uvek, samo kad se dobro skoncentrisem. Osecati strah i nije nesto lose, ljudski je, medjutim poistovetiti se sa strahom je problem, moj ocigledno... A strah vodi ka besu, bes ka mrznji... Ko li je to vec rekao?

Samo sam izgleda kako kazes izbrzao sa pojmovima... Prosvetljenje, tako sam se izrazio jer je to stanje bilo vrh od svega sto sam doziveo. Bilo je doduse jos lepih trenutaka, mozda i jos lepsih, ali nikako bez zene  Ali to je vec uslovljeno "prosvetljenje" 

Evo ja kao ne-prosvetljeni cu samog sebe pozvati da i tebi i sebi dam novu vezbu - da pozovemo sebe da odbacimo sve emocije i dobre i lose - tacnije da odbacimo samo-kreirane epitete koje dajemo sopstvenim emocijama i da prestanemo da ih delimo na dobre i lose nego samo da ih prozivljavamo i pokusemo da ih razumemo. Kada to uradimo videcemo da nemamo nista da odbacimo - da sve sto nam treba je vec tu u nama a da sve sto smo mislili da je negativno i da zelimo da odbacimo ustvari nikada nije ni postojalo.

Tako cemo doci do stanja kada mrznja nece proizilaziti iz besa vec ce bes biti produkt nezadovoljstva i uzrok ucenja i samospoznaje. Ne nesto od cega bi se plasili i sa cime bi se borili nego nesto sto bi srecno zagrlili svaki put kada se pojavi kao mogucnost da nesto naucimo o sebi. Trenutak takvog besa je podjednako vazan kao i divljenje lepoti tek procvetalog cveta u prolece. Oba nas okrecu nasoj pravoj prirodi - nema loseg i dobrog - nema crnog i belog - sve je samo Jedno jer jedino to Jedno postoji kao Istina a mi sami smo deo te IStine. 

Nije ni moguce odbaciti, osloboditi se da, ali u tim trenucima podsvest mi izgleda registruje reci bas kako treba a ne bukvalno. Medjutim kad prodju ti trenuci opet mi nije bas najbolje... Cini se da je ipak potrebno da sugestija bude - prihvatam sve ovo, i to uvek, ne samo u izuzetnim trenucima. Kako je napisao de Melo - ako vam nesto smeta jednostavno ga prihvatite, samo ce vam otpasti. Ali do it, don't try.