Beg u bolest

Jasna se razboljevala često i lako. Mnogo vremena je provodila u krevetu ili po lekarskim čekaonicama i ordinacijama. U porodici, u društvu i na poslu su uglavnom imali razumevanja za njeno krhko zdravlje i starali su se da je poštede koliko je to god moguće.

Nije, međutim, tako bilo sa svima. Imala je utisak da je poneki gledaju sa podozrenjem i da joj svašta govore iza leđa. Načula je od jedne koleginice kako ima bezdušnih osoba koje tvrde da su njene bolesti samo način da se izvuče i da drugima uvali svoje obaveze. To ju je duboko povredilo jer je bilo surovo i nepravedno. Još dublje ju je vređalo što joj se činilo da ni neki od brojnih lekara, koje je posećivala, ne uzimaju ozbiljno njenu bolešljivost prema kojoj se odnose nekako olako, ako ne i sa dozom ironije.

A ona je bila bolesna, ozbiljno bolesna. Nije ona ništa preuveličavala, izmišljala niti izvodila. Nije razumevala kako to svi ne uviđaju. Volela bi da može sve da u to uveri, ali su neki ljudi toliko cinični da ih je jednostavno nemoguće uveriti. Sa njom stvari stoje ozbiljno. Toliko ozbiljno da strahuje za svoj život. Njen imunitet je ozbiljno narušen, njen organizam bespomoćan i iscrpljen. Valjda i zbog toga što se kida zbog svega i svačega.

Jednom prilikom, dok je osećala kako klizi u bolest, prisetila se školskih dana i pismenog zadatka iz matematike od koga je strahovala. Prisetila se kako joj je pozlilo dan pred pismeni i kako je, ležeći u krevetu, osetila veliko olakšanje, kao da je umakla nekoj ogromnoj opasnosti sa kojom ne bi bila u stanju da izađe na kraj. Sećanje je bilo tako živo i upečatljivo da se zapitala ne radi li možda i sada nešto slično tome. Na poslu ju je čekao zadatak od koga je strahova isto onako kao što je nekada strahovala od zadatka iz matematike.

Tada je shvatila da beži u bolest pred zadacima i problemima koji je plaše i kojima se ne oseća doraslom.

Nije reč o tome da se Jasna pretvarala. Ona se zaista razboljevala, mada manje teško nego što je uveravala i sebe i druge, ali je njena bolest bila beg od problema pred kojima bi zastrašeno ustuknula.

Bio je to njen način da sebe poštedi poraza i bruke zbog neuspeha koji je predosećala. Shvativši šta zapravo radi, osetila se čvršćom i zdravijom. Umesto da dalje klizi u bolest, pribrala je snagu da se otvoreno suoči sa problemom koji joj predstoji. Pa šta bude nek bude.

Možda je potcenila svoje mogućnosti. Možda može više nego što joj se čini. Možda je preuveličala problem. Pa čak i da ne uspe, nije ni to kraj sveta.

Jasna se lagano odvikavala od bega u bolest. Njena bolešljivost nije odjednom nestala, ali se smanjivala. Što se otvorenije suočavala sa životom, što je manje bežala, postajala je sve zdravija.

Izvor: [Iza Ogledala]