Podele u Srbiji nisu nastale sa evropejcima i evroskepticima, rusofilima i amerikanofilima, Obrenovićima i Karađorđevićima, četnicima i partizanima, zvezdašima i partizanovcima... U zemlji čija četiri S na grbu pozivaju na slogu naroda podele su počele još kada su Stefan i Vukan zaratili oko prestola. I od tada neprestano traju...

Nasilje na ulicama Beograda tokom Parade ponosa može se posmatrati sa raznih aspekata, ali sigurno i kao još jedna - ne i poslednja - epizoda u seriji srpskih podela. Medijski rat i nastavak nedeljnih događaja pokazao je koliki je dubok ambis između onog što se već godinama naziva „prvom" i „drugom" Srbijom. Posle dinastičkih sukoba, partizana i četnika, zvezdaša i partizanovaca, u Srbiji je patentiran poslednji raskol koji se odnosi na one koji su za evrointegracije i njima suprotstavljene evroskeptike.
Iako raskoli nisu samo srpska specifičnost, čini se da na ovom prostoru oni imaju sposobnost neviđenih mutacija, pa se tako na svakih nekoliko godina pojavi nova tačka razdvajanja i to u narodu koji je sve podele naplatio bunama, revolucijama, tučama na večitim derbijima.

Podele su obeležile sve segmente srpskog društva. Ipak, najdugovečnija je možda ona između tradicionalista i modernista, koja je od otpora prema uvođenju železnice stigla i do svoje najnovije verzije razgraničenja, tačnije na prvu i drugu Srbiju. Martovske studentske proteste 1991. godine, kojima su prethodile demonstracije devetog marta, obeležila je generacijska podela. Na platou kraj terazijske česme nalazila se omladina protiv koje je organizovan kontramiting na Ušću. Tada je kreirana rečenica „Deca na Terazijama, a roditelji na Ušću". Nasuprot igranju narodnih kola na Ušću, na Terazijama je prštao rokenrol.
Podela u društvu sama po sebi ne nosi negativan predznak. Naprotiv. Kad o jednom problemu svi imaju isti zaključak, reč je o matematici. A ako nije reč o matematici, onda je u pitanju totalitarizam. Jedinstvo takođe samo po sebi ne nosi pozitivan predznak. Od Prvog svetskog rata i tada zacrtanih ratnih ciljeva Srbi nikada nisu bili jedinstveniji nego te 1989. godine kada je Slobodan Milošević na Gazimestanu u svom govoru neprestano podsećao na mitsku neslogu koja je dovela do poraza u Kosovskom boju. Srbija je naredne decenije i bez objavljenih ratnih ciljeva, a zahvaljujući jedinstvu i ujedinitelju, upala, kako je već neko primetio, u civilizacijsku klopku.
Ali, i u bližoj i daljoj prošlosti, kao i u današnjici, ta inače poželjna različitost pravi od Srbije farmu, ne (samo) Pinkovu, nego onu beznadežno podeljenu Orvelovu, na kojoj jedna strana optužuje drugu da je svinjska; pri čemu i sami žele svinje da postanu. Svejedno o kom je pitanju reč: da li država treba da krene put zapada ili istoka, političkim strankama, homoseksualcima, u Srbiji postoje (najmanje) dva tabora, a njihova se isključivost meri od mržnje do želje za uništavanjem.

Želja za uništavanjem, prezir, netrpeljivost, mogu se dovesti u vezu sa onim što je o karakternom sklopu ljudi na jugoslovenskom prostoru etnopsiholog Vladimir Dvorniković pisao pre sedamdeset godina - on je još tada konstatovao da ljude na ovom podneblju krasi politički ekstremizam.
- Krilatica koje će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da podstakne njegovo dublje interesovanje - navodi Dvorniković.
Dvorniković u „Karakterologiji Jugoslovena" kaže i da „svođenje političkih odnosa na proste i obične individualne ljudske odnose uprošćava i u praksi samo političko držanje. Nema tu razlike između načelnog, partijskog i ličnog neprijateljstva. Sve su to na kraju prosti odnosi ljubavi i mržnje, prijateljstva ili neprijateljstva. (...) Ideološke, programske razlike u razmahanosti borbe gotovo da se i zaboravljaju, a lični odnosi simpatija ili odvratnosti stupaju u prvi red. Umesto načelne javlja se sve dublja i strasnija lična „zadrtost". Pitanje je da li ekstremizam i lične simpatije/antipatije o kojima govori Dvorniković važe samo za politički život - čini se da se one neproblematično mogu primeniti i da druge sfere društvenog života.
Pišući o srpskim podelama, psiholog Žarko Trebješanin kaže da se najveća i najstrasnija mržnja ispoljava prema onome ko nam je sličan, srodan, mentalitetski i emocionalno blizak.
-... Dolazimo do zaključka da je u osnovi svih ovih žestokih deoba, zaoštrene mržnje prema onom mrskom Drugom, prema „Njima", zapravo, mržnja prema sebi samome, dakle, u korenu je - samomržnja. Onaj ko je, recimo, fanatični Jugosloven, republikanac ili prozapadno orijentisan, taj upravo strasnom, patološkom mržnjom prema Srbinu-Srbijancu, monarhisti ili proistočnom Srbinu očajnički nastoji da u sebi samome potisne, uništi, ubije svoju sopstvenu tamnu stranu, svoju Senku - navodi Trebješanin.

Moguće je da ta „samomržnja" razlog zbog kojeg je „teško, skoro nemoguće da se uspostavi 'minimum nacionalnog interesa' kada je reč o sudbini srpskog naroda i srpske države", kako navodi pisac Dušan Kovačević. U knjizi „Dvadeset srpskih podela (na Srbe i Srbe)" Kovačević kaže da mentalitet nije jedini odgovoran za podeljenost Srba. Tu su još istorija, granice, putevi, vera, susedi, tradicija, običaji, paganstvo, klaustrofobija, komunizam, demokratija...
- I još mnogo toga, često sticajem „istorijskih okolnosti" ili voljom „viših sila", a sve začinjeno našim čuvenim mentalitetom, koji je, opet, posledica svega pomenutog. Pa, tako, ukrug, bez vidljivih, opipljivih granica gde počinje uzrok, a gde se završava posledica - navodi Kovačević.
Ako su Dvorniković, Trebješanin i Kovačević u pravu, nema nade da ćemo skoro dočekati da vidimo da je predsednik države predsednik svih građana, a ne samo onog dela koji je glasao za njega; da onog ko smatra da Kosovo treba priznati kao nezavisnu državu i dalje nije izdajnik; da potpredsednik Vlade ne zaobilazi opštine u kojima vladaju opozicione stranke; da navijači Zvezde i Partizana makar mirno prođu jedni pored drugih, ako već ne mogu da sednu i zajedno popiju pivo.
Raskoli nisu nastali sa partizanima i četnicima, Zvezdom i Partizanom, Gučom i Egzitom, protivnicima i braniocima gej parade.
Čak i zlatno doba Nemanjića prepuno je primera onih podela koje su završavale sukobima. Već početkom 13. veka vodio se rat oko prestola između Nemanjića, sinova Stefana Nemanje - Stefana (Prvovenčanog) i Vukana. Braća su se pomirila tek posle trogodišnjeg rata i teških razaranja koje je pretrpela Srbija. Protiv Uroša Prvog Nemanjića digao se njegov stariji sin (Stefan) Dragutin, koji je čak i ugarsku vojsku zvao u pomoć. S kim je zaratio Stefan Dragutin kasnije? Sa rođenim bratom - Milutinom. A kada je, kasnije, saznao da se njegov sin Stefan sa vlastelom dogovara o tome kako da ga zbace sa vlasti, Milutin je sa vojskom upao u Zetu i zarobio ga. Otac ga je zagrlio, ali mu nije oprostio - odveo ga je u Skoplje i dao da ga oslepe. Stefan je ipak uspeo da se popne na presto, a glavu je izgubio u porodičnom sukobu - ubio ga je sin, Dušan Silni.
Bratske podele Srbi su nastavili krvavom kumovskom podelom: da bi dokazao svoju vernost Turcima, Miloš Obrenović im je poslao glavu svoga kuma Karađorđa. A Karađorđa je ubio sluga Vujice Vulićevića, koji mu je takođe bio kum.
U vreme namesništva, sredinom 19. veka, Srbi su se delili na „parizlije" i „nemačkare" - ostaci tih podela ostali su do današnjih dana. „Parizlije" su bili liberali školovani u Francuskoj koji su verovali u sposobnost naroda da sam o sebi odlučuje. „Nemačkari", a tako su nazivani Srbi iz Austrije, koji su dominirali birokratskim aparatom, verovali su samo u čvrstu ruku.

Od majskog prevrata, odnosno ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage u noći između 10. i 11. juna 1903. Srbi su se definitivno podelili na karađorđevićevce i obrenovićevce, a od 1918. i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na pristalice i protivnike zajedničke jugoslovenske države. Odluka krunskog saveta i jugoslovenske vlade 20. marta 1941. godine da se pristupi Trojnom paktu bio je jedan od onih brojnih trenutaka u srpskoj istoriji u kojima nije mogao da se postigne konsenzus o „minimumu nacionalnog interesa". General Dušan Simović, kao predsednik vlade kasnije je poslao poruku Berlinu da prihvata sve odredbe pakta potpisanog 25. marta, ali to nije zaustavilo nemački napad.
Najkrvaviji raskol unutar srpskog naroda dogodio se u ratnim godinama, sa partizanima i četnicima - opredeljenje bilo za jedne bilo za druge i danas se smatra delom dobrog kućnog vaspitanja. Vreme komunističke Jugoslavije bio je period najneverovatnijih podela. Nove parove činili su komunisti i antikomunisti. Antikomunisti su se kasnije podelili na republikance i monarhiste, dok su se komunisti, opet, delili na titoiste i staljiniste, da bi od titoista početkom sedamdesetih, sa Latinkom Perović i Markom Nikezićem, nastala liberalna i tvrda struja. Tvrda struja sredinom osamdesetih raspolutila se na stambolićevce i miloševićevce, da bi utom pristigli i antikomunisti, koji nikako nisu uspeli da postignu zajednički minimum demokratskih interesa, da bi zbog toga protiv nedemokrata nastupili u širokoj stranačkoj lepezi. Koja se, normalno, delila kao ameba. Prvi su se u Srpskom pokretu obnove rastali kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, da bi Draškovića kasnije napustio Velimir Ilić osnovavši Novu Srbiju, a Šešelja Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Njihovim primerom krenula je i Demokratska stranka, gde takođe nije bilo minimuma stranačkih interesa, pa su nastale Srpska liberalna stranka, Demokratska stranka Srbije, zatim i Demokratski centar, da bi se sve završilo formiranje Liberalno-demokratske partije. Sve te opozicione stranke, stalno ili sa prekidima, učestvovale su u podeli na miloševićevce i antimiloševićevce, tj. na patriote i izdajnike, da bi se po Miloševićevom padu podelili po bar dvadestak različitih osnova: na proruske i prozapadne, proevropske i antievropske, pronatovske i antinatovske, legaliste i jakobince, na one koji bi da vrate Kosovo u sastav Srbije, da ga podele i da ga priznaju...

Društveni život nije bio ništa manje zanimljiv. Ne zna se baš tačno kad je došlo do velike podele na Partizan i Crvenu zvezdu, ali se računa da bi to moglo da bude negde od sredine šezdesetih godina, kada su zabeležene i prve tuče među navijačima. Tada je do makljaže dolazilo zbog danas nezamislive stvari: tadašnji „Grobari" i „Cigani" sedeli su na tribinama stadiona zajedno, izmešani. Od sedamdesetih godina, od pojave Lepe Lukić i Silvane Armenulić, Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, legalizovan je i nepomirljiv sukob na narodnjake i zabavnjake, koji je početkom ove decenije donekle transformisan u sukob Guče i Egzita.
Srpska pravoslavna crkva, institucija bez koje danas verovatno ne bi ni bilo podeljenih Srba, ni sama nije ostala imuna na raskole. Vladika Grigorije je jedan od poslednjih koji je upozorio na mogućnost raskola u crkvi zbog slučaja umirovljenog vladike Artemija, koji je tražio da mu se vrati, kako je rekao, nezakonito oduzeta Eparhija raško-prizrenska, a Sinod odlučio da mu zabrani činodejstvovanje do zasedanja Sabora. Ako formalnog raskola nema, suštinskog već sada ima: Artemije ima podršku osamdesetak monaha, ima podršku u samom Saboru SPC, kao i podršku jednog dela javnosti, pre svega zbog svojih stavova o Kosovu.

U bližoj istoriji SPC je najteže potresao raskol koji se dogodio na američkom kontinentu. Vladika Eparhije američko-kanadske Dionisije odbio je poslušnost 1963. godine i formirao Slobodnu srpsku pravoslavnu crkvu, podelivši vernike na toj teritoriji: oni koji su ostali uz SPC prozvani su „federalcima", dok su oni koji su bili uz vladiku nazvani „raskolnicima". Raskol je prevladan tek posle 29 godina. Nekoliko godina kasnije odvojila se Makedonska pravoslavna crkva, čiju autokefalnost do dana današnjeg nijedna pravoslavna crkva nije priznala.
Od arhiepiskopije do patrijaršije srpska crkva je stigla - raskolom. Da bi mogla da ga proglasi za cara, Dušan je u 14. veku crkvu iz arhiepiskopije uzdigao u rang patrijaršije. To je bio razlog zbog kojeg je Vaseljenska crkva na Srpsku pravoslavnu crkvu bacila anatemu. Izmirenje je stiglo nekih dvadesetak godina kasnije, na grobu cara Dušana u crkvi svetih Arhangela u Prizrenu.

Nebeski i ovozemaljski, muški i ženski, oslobodioci i oslobođeni...

Dušan Kovačević napisao je knjigu pod nazivom „Dvadeset srpskih podela". Po njemu se Srbi dele na nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, čuvare Kosova i secesioniste, patriote i izdajnike, racionalne i iracionalne, monarhiste i republikance, četnike i partizane, oslobodioce i oslobođene. Zatim se dele na Srbe i Jugoslovene, na podunavske, pomoravske, posavske, podrinske, pa na srpske Srbe, kosovske, crnogorske, hrvatske i ostale Srbe. Slede srpski Srbi i Srbi iz dijaspore: nemački, francuski, američki, novozelandski, južnoafrički Srbi. Potom u Srbiji imamo bogate i siromašne, one na ić i na ov, ac, ski, go, ač. U podeli učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Poslednja podela, po Kovačeviću, jeste Srbin podeljen na samog sebe.


Izvor: Press

Izvinjavam se, ali naslov je skroz pogresan. "Svi Srpski Raskoli" trebali bi da se odnose uglavnom na crkvu. I sama rec  Raskol je crkvena,a "hvala Bogu" Raskola je bilo od kada je crkva (Hriscanska) postala.
Ipak kada pricamo o Raskolu, nekako mi odmah dolazi na um nas Srpsiki-crkveni Raskol 1963 g.
Znali smo,a to je skoro i dokazano da je taj Raskol napravljen naredbom Tita UDBI koja je onda prisilila tadasnjeg patrijrha Germana Dozica da javno smeni vladiku Dionisija u USA.
Znalo se za vladiku Dionisija da je bio veliki kurvar,da je muckao sa crkvenim parama kao sto su tada i sada radili vecina nasih crkvenih glavesina,ali ga do tada za takave prestupe nisu kaznjavali niti opominjali.
Uostalom vladika Dionisije je primao platu FNRJ preko Washingtonske ambasade sve do negde pedesetih godina...
Tek kada je prestao da prima platu poceo je javno da govori protiv jugoslovenkih komunista.
Bio je predvodnik i organizator mnogih anti-komunistickih demonstracija u USA i Kanadi...
Negde pre 1963 g. tadasnji ministar inostranih poslova Koca Popovic dosao je u New York da bi prisustvova i eventualno odrzao govor u U.N.  Na aerodromu su ga docekali Srpski demonstranti i prebili k'o macku.
Vratio se za Beograd sa polomljenom rukom u gipsu.
Na zahtev Tita patrijarh Srpski German  rascinio je vladiku Dionisija. Naravno, u javnosti nije stavljen da je razlog prebijanja Koce Popovica vec neka stara Dionisijeva nedela za koje ranije nasa crkva nije ni prstom mrdnula.
Tada se Srpska Emigracija podelila na pola i ta podela ustvari traje i dan danas iako je "mir" iliti pomirenje  zvanicno bilo pre par godina.
Licno mislim da bi tadasnja Srpska Emigracija sva bila uz vladiku Dionisija ali protiv njega jos od ranije su bili pripadnici ZBORA, a njihovi svestenici, oko 90 % su bili Zborasi. Takodje sa njima je bio i vojvoda  Momcilo Djujic pa je tako  otprilike bilo 50% - 50%.
Ne treba zaboraviti da je vladika Dionisije bio i protiv vladike Nikolaja,sada Srpskog Sveca. U svoje vreme u Chikagu je bila izdata omanja knjizica gde se sugerise da je vladika Dionisije otrovao vladiku Nikoilaja.
Eto malo potsetnik o crkvenom Raskolu koji ustvari jos uvek traje...
I jos nesto, uvek mi smeta rec "Dijasora". To je neka nova rec - novotarija ubacena od komunista jos za vreme Tita. Prvo su bili "Gastarbajteri" da bi sa time odvojili Srpski narod od politicke antikomunisticke emigracije,a posle je dosla rec  Dijaspora.
Italijana i drugih nacija  van njihove zemlje ima mnogo vise nego nas Srba, ali ih oni ne zovu Dijaspora vec jednostavno svojim emigrantima. Zna se da su vecina ekonomski emigranti ali ima i nesto manje i politickih.
Ipak oni su svi Emigranti, a ne neka "Dijaspora".

Tako je govorio Koca Popovic:


http://zokstersomething.com/2014/01/31/тако-је-говорио-коча-поповић/

Iskreno- podele nisu srpski fenomen... To je prateci efekat kriza, kada ljudi sumnjaju u sebe ili svoju naciju-drzavu... Problem je sto smo u stalnoj krizi... Sto je plodno tle za generisanje podela...

Uputio bih vas na period Vjamarske repubilke- tada se Nemacka bukvalno raspadala... Komunisti-nacisti, Bavarska-Pruska, katolici-protestanti, militaristi i liberali...

Ne znam da li bi ijedan narod ostao jedinstven da je prosao iskusenja koje je prosao nas narod. Ma raspali bi se na najsitinije delice...