IN < - Светско првенство у фудбалу - >LO
(1/131) > >> :: Odgovori!
Светско првенство у фудбалу (енгл. FIFA World Cup), често само Светско првенство (енгл. World Cup), је међународно фудбалско такмичење. Према важећем систему такмичења, на СП 2006. у Немачкој учествовало је 32 национална тима од којих су најбројније екипе са Европског континента (13 + домаћин), затим из Африке (5), Азије (4,5), Јужне Америке (4,5), северне/централне Америке са Карибима (3,5) и из Аустралије и Океаније (0,5). Коначан број учесника са неких од ових континента се добија кроз разигравање, тзв. бараж. Такмичење се одржава сваке четврте године од првог светског првенства 1930. године. Једини период у коме се такмичење није одржавало је између 1942. и 1946., због Другог светског рата. Тренутни светски првак је репрезентација Шпаније, која је победила на првенству 2010. године.
Тренутни формат такмичења укључује 32 тима који се такмиче на стадионима земље домаћина у периоду од око месец дана. Ова фаза се обично назива финале светског првенства (енгл. World Cup Finals). Квалификациона фаза, која траје око 3 године, служи да би одредила који национални тимови ће се придружити тиму домаћина на завршном турниру. До сада је одржано 19 турнира, који су освајали осам селекција. Бразил је победио на рекордних 5 турнира и једини су тим који су учествовали на свим. Други победници су Италија, са 4 титуле, Немачка са 3, Аргентина и Уругвај са по 2 и Енглеска, Француска и Шпанија са по једном титулом.
Светско првенство је најгледанији спортски догађај са 715.1 милиона људи који су пратили финални меч на светском првенству 2006. године у Немачкој.
Наредна три светска првенства ће се одржати у Бразилу 2014., Русији 2018. и Катару 2022. године.
Од 1991. године ФИФА организује и Светско првенство у фудбалу за жене сваке четири године.
Пре оснивања светских првенстава постојала су бројна друга међународна такмичења. Прва међународна утакмица имала је пријатељски карактер, а одиграна је у Глазгову 1872. године између домаћина Шкотске и Енглеске. На прву такмичарску међународну утакмицу требало је чекати до 1884., када су се у Белфасту сусреле Ирска и Шкотска на првом издању British Championshipa. У том раздобљу фудбал се веома ретко играо изван Велике Британије и Ирске, али након што се сама игра развила и њена популарност проширила, фудбал је постао демонстрациони спорт на Олимпијским играма 1900. и 1904. године (медаље нису биле додељиване). Већ на Олимпијским играма 1908. године фудбал је службено признат као део програма. Фудбал на олимпијским играма тада је организовао Фудбалски савез Енглеске, а наступ је био дозвољен само аматерима. Велика Британија, коју је тада представљала Фудбалска репрезентација Енглеске, освојила је титулу олимпијских победника 1908., а затим га одбранила 1912 на следећим Олимпијским играма.
После свог оснивања 1904. године, ФИФА је покушала створити међународно такмичење у Швајцрској 1906. године. Како су то били рани дани међународног фудбала, сама ФИФА је признала да је то такмичење било неуспешно.
Отишло се толико далеко да се ФА куп понекад назива првим светским првенством због тога што су бројне шкотске и велшке екипе играле на највећем енглеском фудбалском такмичењу. Противаргумент овој тези је што се сви ови клубови налазе унутар граница Уједињеног Краљевства.
Како су Олимпијске игре наставиле са праксом дозволе наступа само аматерима, Сер Томас Липтон организује Sir Thomas Lipton Trophy у Торину 1909. године. Његов турнир био је јединствен по томе што је наступао по један клуб из сваке државе која је добила позивницу за наступ, а тај клуб је представљао читаву нацију. Овај турнир такође у појединој литератури добија титулу првог светскога првенства. На њему су наступали најелитнији професионални клубови из Италије, Немачке и Швајцарске, али је Фудбалски савез Енглеске одбио послати професионалну момчад. Липтон је затим позвао West Auckland Town F.C., аматерски клуб из Дарама са сврхом представљања Енглеске. Уз то што је West Auckland освојио тај турнир, успешно се вратио 1911. године и одбранио титулу, што му је донело трофеј у трајно влсништво, као што су правила одређивала.
ФИФА се 1914. године, сложила у признавању Олимпијских игара као аматерског светског првенства у фудбалу и прихватила се организације такмичења, што је за последицу имало прво интерконтинентално такмичење; наиме, на Олимпијским играма 1920. у белгијском Антверпену тамичила се и Фудбалска репрезентација Египта уз тринаест европских репрезентација. Златну медаљу освојио је домаћин Фудбалска репрезентација Белгије.
После тога дошло је до вишегодишње доминације Уругваја, који је освојио титуле на Олимпијским играма 1924. и 1928. Након Олимпијских игра 1928. године, ФИФА је коначно одлучила организовати властито фудбалско такмичење независно од Олимпијских игара. Због тога што је већ тада био двоструки светски првак (од 1924. ФИФА је ушла у професионално раздобље) и због обележавања стогодишњице независности државе, ФИФА је прогласила Уругвај домаћином првога светскога првенства.
На Олимпијским играма 1932. које су се одржале у Лос Ангелесу, САД, фудбал није уврштен у програм такмичења због слабе популарности игре у САД (амерички фудбал је већ тада био веома популаран). ФИФА и Међународни олимпијски комитет (МОК) нису се успели сложити ни око статуса аматера, што је резултовало избацивањем фудбала са Олимпијских игра. Одлуком да ће Уругвај организовати светско првенство, појавио се проблем с европским државама које нису хтеле слати своје репрезентације на скупи пут преко Атлантског океана све до два месеца пре почетка такмичења. Ипак, тадашњи председник ФИФА-е, Жил Риме (Jules Rimet), успео је наговорити Белгију, Француску, Румунију и Југославију да пошаљу своје репрезентације, тако што им је ФИФА финансирала пут. На крају је у завршном турниру учествовало тринаест екипа; седам јужноамеричких, четири европске, те Канада и САД.
Стадион Сентенарио, место одржавања првога финала светских првенстава у Монтевидеу, Уругвај.
Прве две утакмице светских првенстава одигране су у исто време. Француска је надиграла Мексико резултатом 4-1, док је САД савладала Белгију 3-0. Први гол светских првенстава дао је Француз Лисјен Лоран (Lucien Laurent). У финалу је домаћин Уругвај пред 93.000 гледалаца савладао Аргентину резултатом 4-2 (1-2) и тако постао прва репрезентација с титулом светскога првака.
Проблеми који су захватали ранија светска првенстава били су тешкоће у прелазима између континената и рат. На првенствима 1934. и 1938. ниједна јужноамеричка држава није хтела играти у Европи због већ наведених разлога осим Бразила, који је био једина јужноамеричка репрезентација која је учествовала на оба првенства. Првенства која су се требала одржати 1942. и 1946. године отказана су због последица која је изазвао Други светски рат.
На првенству у Бразилу 1950. по први пут су се такмичиле британске репрезентације, које су се још 1920. године повукли из ФИФА-е, делом јер нису хтеле играти против репрезентација држава с којима су ратовале, а делом као протест над страним утицајем у фудбалу. Вратили су се на молбу ФИФА-е 1946. године. На свом другом светском првенству на којему су учествовали (бојкотовали су друго и треће) Уругвај је однео трофеј победника по други пут.
На првенствима између 1934. и 1978. године такмичило се шеснаест репрезентација, осим 1938. када је Аустрија припојена Немачкој и оставила једно место празно, те 1950. када су се Шкоти, Турци и Индијци повукли из такмичења и свели турнир на тринаест екипа, баш као и на првом првенству (Индија се повукла јер њеним играчима није било дозвољено да играју босоноги). Већина репрезентација која су учествовале била је из Европе и Јужне Америке, док су репрезентације из Азије, Северне Америке, Африке и Океаније имале споредне улоге. Све до 1982. године репрезентације које нису биле из Европе или Јужне Америке, а прошле су прва кола турнира, биле су:
САД 1930. године у полуфиналу;
Куба 1938. године у четвртфиналу;
Северна Кореја 1966. године у четвртфиналу;
Мексико 1970. године у четвртфиналу.
Године 1982. године извршено је приширење на 24 екипе у завршном турниру, да би се на првенству у Француској 1998. извршило до данас коначно проширење на 32 екипе, отворивши тиме више места за репрезентације из Африке, Азије и Северне Америке за наступ на завршноме турниру. Једини изузетак је Океанија, којој никада није било загрантовано место на завршном турниру. Екипе из ове четири регије остварују већи успех на неколико задњих турнира, пласирајући се у завршни део који се игра по куп систему. као:
Мексико 1986. године у четвртфиналу, 1994., 1998. и 2006. године у осмини финала;
Мароко 1986. године у четвртфиналу;
Камерун 1990. године у четвртфиналу;
Нигерија 1994. и 1998. године у осмини финала;
Саудијска Арабија 1994. године у осмини финала;
САД 1994. године у четвртфиналу, 2002. године у четвртфиналу;
Јужна Кореја 2002. године завршила на четвртом мјесту;
Сенегал 2002. у четвртфиналу;
Јапан 2002. у осмини финала;
Аустралија и Гана 2006. у осмини финала.
Ипак, европске и јужноамеричке репрезентације су остале доминантне над репрезентацијама с осталих континената. Тако су на првенству у Немачкој 2006. у четвртфиналу играле репрезентације искључиво с та два континента.
За Првенство у Немачкој 2006. 198 држава се покушало квалификовати за завршни турнир, док ће се рекордних 204 репрезентације, покушати квалификовати на Првенство 2010 у Јужноафричкој Републици.
Од 1930. до 1970. победнику првенства додељивао се Пехар Жила Римеа, а то име је добио 1946. по ФИФА-ином председнику Жилу Румеу, оснивачу првога светскога првенства. Пре тога, трофеј се звао једноставно Coupe du Monde. На првенству 1970. године Бразил је освојио наслов светских првака трећи пут, што му је дало право доделе Пехара у трајно власништво. Пехар је украден 1983. године и до данас нико нема информацију где се налази.
Пехар светских првенстава на поштанској маркици у Немачко
После 1970. године, ФИФА користи име Пехар светских првенстава у фудбалу (енгл. 'FIFA World Cup Trophy'), а затим отвара кокурс за дизајнирање новога пехара. Међу 53 представљена модела изабран је онај Италијана Силвија Гаћанијаитал. Silvio Gazzaniga. Пехар је висок 36 центиметара, израђен је од 18-каратнога злата и тежи 6.175 килограма. Подлога се састоји од два слоја полудрагог камења, док су на доњем делу угравиране године одржавања првенстава и њихови победници од 1974. године до данас. Данас се нови пехар не додељује савезима победничких репрезентација у трајно власништво без обзира на број освојених првенстава, него победник чува пехар до следећег такмичења, а после враћања трофеја додјељује му се само реплика обложена златом на коју има право трајног власништва. Аргентина, Немачка, Италија и Бразил освајале су нове пехаре два пута, а Француска једном. Овај пехар додељиваће се све до првенства 2038. године када ће на дну понестати места за уписивање нових победника.