Zašto je kineska kinematografija postala svetski fenomen

Veliki filmovi o malim ljudima

Nedavna odluka žirija 63. filmskog festivala u Veneciji da „Zlatnog lava“ dodeli kineskom filmu „Mrtva priroda“ Đije Žangkea nakon prošlogodišnje pobede njegovog zemljaka Anga Lija („Planina Broukbek“), koji je u martu postao prvi Azijac dobitnik „Oskara“ za najbolju režiju, ponovo je skrenula pažnju javnosti na fenomen kineske kinematografije. Već gotovo dve decenije reditelji iz Kine očaravaju zapadnu publiku svojim specifičnim jezikom, ubirajući nagrade i pohvale gde god da se pojave.

Kineska kinematografija se posle 1949. godine razvijala pod velikim pritiskom Komunističke partije, sve do okončanja takozvane kulturne revolucije (1966-76), iako i danas nije retkost da se neki filmovi sa političkim prizvukom u potpunosti zabrane za distribuciju u zemlji. Međutim, većini tih filmova je dozvoljeno prikazivanje u inostranstvu, pa nije iznenađenje što zapadna publika bolje poznaje kineski film od samih Kineza.

Počev od druge polovine osamdesetih, uspon takozvane pete generacije kineskih reditelja doneo je sve veću popularnost kineskog filma u svetu. Ovi autori su odbacili tradicionalne metode pripovedanja, odlučivši se za slobodniji i neuobičajeniji pristup. Za kamen temeljac tog novog talasa smatraju se filmovi „Jedan i osam“ (1983) i „Žuta zemlja“ (1984) reditelja Čena Kaigea i Žanga Jimoua.

Njih dvojica su, kao najpoznatiji predstavnici pete generacije, snimili filmove koji se danas svrstavaju u klasike: „Kralj dece“ (1987), „Zbogom, moja konkubino“ (1993), „Judu“ (1989) i „Crveni lampion“ (1991), koji su odmah privukli pažnju i filmofila sa zapada. Prvu veliku nagradu osvojio je Žang Jimou u Berlinu 1987, kao debitant, sa „Crvenim poljima šećerne trske“ („Zlatni medved“), a trijumf Kaigeove „Konkubine“ 1993. u Kanu („Zlatna palma“) definitivno je stavio kinesku školu filma na mapu svetske kinematografije. Već sledeće godine Jimou osvaja Gran pri u Kanu sa filmom „Živeti“, 1999. u Veneciji trijumfuje sa ostvarenjem „Niko da ne odustane“ („Zlatni lav“), a 2000. u Berlinu dobija „Srebrnog medveda“ za režiju filma „Putovanje ka kući“.

Najnoviju eru kineskog filma obeležio je povratak „amaterskom stvaralaštvu“, jer je politika državne cenzure dovela do nastanka podzemnog filmskog pokreta, uopšteno nazvanog šestom generacijom (brojeći generacije od revolucije iz 1949. naovamo). Istaknutiji reditelji šeste generacije su Vang Ksiaošuai („Dani“, „Pekinški bicikl“), Žang Juan („Istočna palata, zapadna palata“), Lu Je („Reka Sužu“) i aktuelni dobitnik „Zlatnog lava“ u Veneciji Đija Žangke („Nepoznata zadovoljstva“, „Svet“, „Mrtva priroda“). Šesta generacija je donela antiromantičan pogled na svet i više je usmeravala pažnju na život savremenih ljudi, naročito onih društveno dezorijentisanih.

Sa finansijske tačke gledišta, velika prekretnica u kineskoj kinematografiji dogodila se 1999. realizacijom filma „Skriveni tigar, pritajeni zmaj“ Anga Lija, koji je „opustošio“ zapadne blagajne. „Tigar“ je milione gledalaca upoznao sa kineskom kinematografijom i doprineo njenoj planetarnoj popularnosti, a reditelja Lija vinuo u sam vrh svetske slave.

Kineski akcioni filmovi sa ogromnim budžetima kojima je „Tigar“ otvorio put, poput „Kuće letećih bodeža“ i „Heroja“ Žanga Jimoua, danas su ravnopravni takmaci američkim blokbasterima u trci za zaradu, dok se oni sa angažovanijom tematikom i odrednicom „nezavisni“ ili „umetnički“ po pravilu svrstavaju među favorite za osvajanje nagrada na vodećim filmskim festivalima.

Miona Kovačević

Izvor: Blic