Svetlana "Ceca" Bojković :: Biografije glumaca i glumica

Svetlana Bojković - Ceca

Pozorište, to je sav moj život

Daske koje život znače u slučaju ove popularne glumice nikako nisu fraza. Na tim daskama provela je skoro ceo život, tu je upoznala i prvog i drugog muža, tu je pronašla kuma, ćerka joj je glumica...

- Jaaaaoooo, šta ja više da pričam?! O svom životu sam sve ispričala... i ponovila sto puta! Dosadiću i bogu i narodu! Svi znaju da sam odrasla u Beogradu, ko su mi bili otac i majka, da sam se dva puta udavala, da mi je Katarina Žutić ćerka. A i ovo traženje slika... Pa to je posao! Izgubila sam ceo sat tražeći vam slike! Namučili ste me baš... –izgovorila je u dahu Svetlana –Ceca Bojković, još dok je prilazila stolu u bašti ispred „Ateljea 212“, gde smo je čekali za ovaj razgovor.

Zvučala je oštro, kao Emilija Popadić iz TV serije „Bolji život“ ili Valerija iz „Porodičnog blaga“, po tim je ulogama najviše poznaju. Ali, istog se trenutka, glumačkim rečnikom rečeno, očas transformisala u otmenu i ljubaznu damu kakvom je često predstavljaju njene kolege. –E, svaka vam čast kad ste uspeli da me ujurite! Evo, zato ću se potruditi da vam ispričam nešto što, mislim, još nisam pričala.

Glumila detinjstvo

–Svoje detinjstvo pamtim kao dane izolacije. Kao devojčica bila sam izolovana od sveta, tako nekako. Moji roditelji su me, jednostavno, zatrpali obavezama, tako da sam ja išla paralelno u gimnaziju i svirala klavir u Srednjoj muzičkoj školi. Vremena za druženje i momke nisam uopšte imala. A i da jesam, moji me nisu puštali da idem na žurke. A mladići mi nisu ni prilazili. Zašto? Pa zato što niko nije stigao da dođe do mene, uvek sam bila u nekom trku od muzičke škole do kuće, od kuće do gimnazije. Pa ja sam tek posle trideset godina čula komentare: „Jao, što si ti bila slatka kad si bila devojka!“ Tek tad!

–Glumu sam volela još u osnovnoj školi, u dramskim sekcijama. Imala sam neku potrebu... ma, prosto me je vuklo. Ne mogu ja sad to vama rečima da objasnim. Ja sam uvek bila željna igre, još od detinjstva, jer se nikada nisam dovoljno naigrala, pa sam se igrala kroz glumu –započinje svoju priču Svetlana –Ceca Bojković.

Siroma’ klavir

Iako je veliki deo svog detinjstva i rane mladosti provela kraj klavira, danas svira samo u predstavama. Šta se desilo sa njenim devojačkim klavirom?

–Ha, ha, ha! Da, klavir! Eto, ipak ima stvari o kojima nisam pričala. Moj klavir nije više ni u mom stanu, nije više ni u Kajinom stanu, on je, siroma’, negde u vikendici i potpuno je raštimovan. To je taj moj prvi klavir, prvi i jedini koji sam imala. Ja sam se toliko mučila, to jest nisam se mučila, nego sam bila toliko opterećena tim sviranjem da, kada sam završila muzičku školu, nikada više nisam sela za klavir. Osim kada je trebalo, nekada u nekoj predstavi, da nešto odsviram. Ovako privatno, ne! Naravno, onda mi je sviranje izašlo iz prstiju. Ipak, mislim da moje muzičko obrazovanje nije uzaludno bačeno vreme. Prvo, naučila sam da slušam muziku. Zatim sam, što sam bivala starija i iskusnija i kao glumica, počela da shvatam da je sve muzika, pa i gluma. Da, i gluma je muzika. Ritam. Melodija. Izražavate se emocijama. Sve to imate i u muzici kroz instrumente. U glumi se izražava kroz govor, a u muzici kroz note. To sviranje meni je dalo jednu dobru bazu za moju buduću profesiju.

Revolucionarne pare

Svoje prve parice Ceca Bojković nije zaradila ni na svirci ni u pozorištu. Zaradila ih je recitujući revolucionarne pesme.
–Sećam se da sam još kao student zaradila neke pare, jer su tada u modi bili oni recitali, znate na šta mislim? Pa, na recitale povodom dana revolucije ili povodom 29. novembra. E, prve pare sam dobila za to recitovanje. U to vreme su na te manifestacije dolazila deca iz cele Jugoslavije, pa sam tako upoznala jednu Savu Severovu (glumica, prva žena Bojana Stupice, prim. nov.) i Daneta Severa... i mnogo drugih zanimljivih ljudi. Ma, bilo je to divno iskustvo, ali da se vratimo na zarađeni novac. I onda sam ja lepo, od početka do kraja Knez Mihailove, sve to spiskala! Sve kroz Knez Mihailovu! Sećam se da se u to vreme zemlja otvorila prema Zapadu, pa je u Beograd stigla prva italijanska obuća. Ja sam prvo kupila italijanske cipele, dobro se sećam. Zatim sam kupovala i neke vunice, birala boje i davala da mi se štrika nešto, ali sad ne znam tačno šta, ne mogu baš svega da se setim. I... da, da ne zaboravim, kupila sam i šminku! Deo novca ostavila sam i za poklone roditeljima.

Specifičan svet

Popularna glumica ceo svoj život isprepletala je sa pozorištem. U njemu je upoznala svog prvog supruga, glumca Miloša Žutića, sa kojim je provela osamnaest godina. I njen drugi suprug, režiser Ljubomir –Muci Draškić, sa „dasaka je koje život znače“. Ćerka Katarina takođe je glumica.
–Da, u pravu ste, pozorište jeste ceo moj život. I to od samog početka, od zabavljanja sa Mišom Žutićem, pa preko prvog braka, pa do drugog braka sa Mucijem. Ali se ja ne bih ponovo upuštala u priču o svojim pokojnim muževima, jer su u suštini to duboko intimne stvari ukoliko su ljudi ozbiljni, a nisu površni.

–Mi glumci smo jedan specifičan svet. Ljudi nas jako vole, i publika i javnost uopšte. Ali, jedno je voleti nas sa strane, a drugo je razumeti nas. A za to treba biti „unutra“, u našem svetu. U pozorištu. Tako da... mislim da smo mi glumci na neki način ipak izopšteni i da smo, ipak, na svoj način, zatvoren krug. U tom krugu se međusobno razumemo, dobro se kapiramo, a pogotovo kad su umetnici, pravi umetnici. Da skratim priču, mi međusobno imamo jedno dublje razumevanje i poverenje, baš onako duboko. Drago mi je što se moj život tako odvijao, kada sad bacim pogled iza sebe. Mislim da je to sasvim prirodno i nemam ništa protiv toga. Zato sam životne partnere i nalazila u pozorištu –priča Svetlana.

Kaja

Svoju ćerku Katarinu nije, kaže, želela da vaspitava u rigidnoj atmosferi u kakvoj je sama vaspitavana, tako da joj je mnoge izbore u životu prepustila na volju, pa i onu da odabere životni poziv.
–Na Kajin izbor profesije nisam htela da utičem, niti da joj sugerišem, niti da joj branim. Međutim, imala sam strašnu tremu prvih nekoliko godina i išla sam da je gledam, a da ne znam ni šta sam gledala. Verujte mi da je bilo tako od silne treme i od nekog unutrašnjeg grča. Zamislite, moja mala ćerka je odjedanput glumica! Prosto nisam bila naviknuta na to da moje rođeno dete odjednom bude na daskama. Za razliku od mojih roditelja, ja sam bila mnogo, mnogo liberalnija u vaspitanju svoje ćerke nego što su oni bili prema meni.

–Inače, ona je... vrlo jedna kombinacija... kako da kažem, jako interesantna, koliko ja mogu da uočim. Neke duboke korene, u stvari, ima na oca Mišu Žutića. Ona je Škorpija, kao i Miloš što je bio. Ima tu kod njih nečeg zajedničkog baš u dubljem sloju. Što se pak tiče temperamenta i nervnog sistema, ona je, nažalost, na mene, ha, ha, ha! –govori Ceca Bojković o svojoj naslednici.

Ritualni ručak

Svoj slobodan dan, kada ga ima, vezuje za ćerku. Tada obavezno pozove Kaju i zeta Sašu na ručak.

–Kaja i zet često znaju da kažu: „Je li, kad ćeš da nam spremiš ručak?“ To je zato što znaju da ja baš uživam u kuvanju, jer ne volim da to radim navrat-nanos. Taj ručak je meni čitav ritual. Prvo, volim da odem na pijacu. I uvek volim da sve nabavim dan pre nego što treba da dođu. Inače, obožavam da idem na pijacu. Volim i da popričam sa ljudima na pijaci. Te žene sa pijace doživljavaju me familijarno, kao komšinicu. I to mi vrlo prija jer je vrlo srdačno, iskreno. Imam i običaj da se natovarim više nego obično, jer ne znam kad ću opet doći. E, onda mi je prva stanica kod Brace Petkovića, jer i kod njega u „Garaži“ igram jednu predstavu. Tamo popijem jedan kapućino ili makijato, malo se ispričamo. E, onda produžim do kuće. Volim i da uživam u postavljanju stola i kad ga postavim, da i to ima nekog šmeka. Taj ceo ritual meni predstavlja odmor, tako se ja odmaram, to je moj slobodan dan.

–I kada dođu, onda zet i ja popijemo poneku. On voli da pije samo „džek denijels“, molim vas, ha, ha, ha! Zatim ručkamo i onda pričamo... pričamo... pričamo... Obično odgledamo i neki film koji oni donesu ili slušamo neku muziku i tako. Ali to nije dovoljno često jer sam ja prezauzeta i Kaja je zauzeta, pa je malo teže da se uskladimo.

Druženja i letovanja

Najbolji prijatelj Cece Bojković je njen kolega Petar Kralj. Njihovo prijateljstvo učvršćeno je i kumovskom vezom; ona je bila kuma kada se Kralj drugi put ženio. Osim što se druže na poslu i u Beogradu, dvoje glumaca često familijarno putuje i na odmor.

–Mi smo ljudi koji se ne viđaju svakodnevno. Jednostavno, nemamo vremena. On na svoju, ja na svoju stranu. Naše prijateljstvo došlo je kroz dugogodišnje partnerstvo. Naravno, možete sa nekim biti odličan partner, ali ne družiti se privatno. Mi smo, eto, i privatno postali veliki prijatelji. Jako se dobro kapiramo na probama, ja ga uvek zovem kada igram generalne probe da mi da primedbe, da me posavetuje. Perinu sadašnju suprugu Sonju znam još iz Narodnog pozorišta, kada sam ja tamo igrala, a ona bila balerina. Moje i Sonjino poznanstvo teklo je nezavisno od Pere. Tako da je postojalo moje i njeno i moje i Perino prijateljstvo. Potpuno smo se saživeli kao porodica. Na kraju smo i postali porodica jer sam mu ja bila kuma na venčanju.

–Ovoga leta rešila sam da ništa ne radim. Treba za koji dan da odem na Jahorinu, da obavim neki posao i kada se vratim, onda ću da idem u Grčku na more. Bar na dve nedelje. Imam već staru ekipu za more koju čine upravo Pera Kralj, njegova žena Sonja i ćerka Milica. Prošle godine smo bili na Siciliji, pretprošle na krstarenju Volgom. Ja uvek nešto smislim pa im predložim, a onda se sve lepo dogovorimo. Posle toga ću verovatno otići kod moje kume Vesne Čipčić u Dalmaciju, na jedno petnaest dana. Planiram da dobro napunim baterije za narednu sezonu.

Mucijeva nagrada

Ceca Bojković je doživotni predsednik žirija koji svake druge godine dodeljuje nagradu „Ateljea 212“ najboljem režiseru. Ta nagrada mnogo joj znači budući da nosi ime njenog, pre tri godine preminulog supruga Mucija Draškića.

– Nagrada se dodeljuje na nivou grada Beograda i zove se „Glumci svom reditelju“. Žiri je isključivo glumački. Poznato je da je Muci bio „majka Janja“ za glumce. Svi su ga voleli i imao je vrlo „laku ruku“ što se tiče glumaca. Spadao je u onu vrstu reditelja koji su se izražavali ne samo rediteljski nego su mnogo polagali i na glumca, bez koga zapravo i nema pozorišta. To je jednostavno reći, ali u praksi i nije baš tako. Ta nagrada prvi put je dodeljena pre dve godine Milici Kralj za predstavu „Brana“, a ove godine Egonu Savinu za dve režije: „Odumiranje“ i „Nušić, tako je moralo biti“. To su stvarno dve najbolje režije u sezoni po našem mišljenju – kaže popularna glumica.

Ljubi je majka

Kada joj se ćerka Katarina slikala naga pre nekoliko godina za „Plejboj“, Ceca Bojković je, kao i svaka majka, strahovala kako će sve to da ispadne. A kada se list najzad pojavio na kioscima, trebalo ga je kupiti i videti fotografije...

– Ta priča je baš simpatična. Javi meni Kaja da kupim „Plejboj“ jer su objavljene fotografije, i ja ga kupim, na nekom kiosku u gradu. Kad sam ga uzela u ruke, okrenula sam tu stranu gde su njene fotografije onako do sebe, da se baš ne vidi ni da je to ona, a ni naziv lista koji sam kupila. Znate, onako ga smotam, ha, ha, ha!

I, ništa, nastavim ulicom par koraka, kad čujem da mi neki kolporter iza leđa dobacuje: „Eeee, ljubi je majka!“ Ha, ha, ha! Zamislite, on me je video kako sam ja to smotala da se ne vidi, a verovatno je već video fotografije čim prodaje novine.

Izvor: Puls online

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

(25.35 KB, 305x458)

(18.21 KB, 200x300)

(17.63 KB, 300x200)

(65.86 KB, 610x400)