Svetosavki kult živi u Srbima

Sveti Sava je imao podjednako važnu ulogu u formiranju, osamostaljenju i organizovanju Srpske crkve, ali i u usponu srpske države, otvaranju škola i bolnica, književnom preporodu...

Srbi širom otadžbine i rasejanja danas proslavljaju praznik posvećen rodonačelniku srpske duhovnosti i kulture, osnivaču srpske crkve i prvom arhiepiskopu i prosvetitelju - Svetom Savi.

Rođen je 1169. godine kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko. Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše.

Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote. U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je sa njima razgovarao. Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život - rešio je da ode u ovu jedinstvenu monašku državu. S obzirom da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je da pobegne s monasima.

Bekstvo na Svetu goru

Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah šalje poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik) gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegoše lukavstvu - spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio. Sutradan se kao monah Sava obratio nadmudrenoj poteri: "Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru.

Ali, Bog moj na koga se uzdah i izađoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skršeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio svoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao ikona - Sava je ime moje". Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, gde je nastavio strogi monaški život.

Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima. U jednom pismu, Sava kaže svom ocu: "Prezri zemaljsko carstvo i bogatstvo kao nepostojano i ništavno, ostavi svet i krasote sveta i sva vidljiva blaga kao tašte i kratkotrajne i pođi za mnom krstonosnim putem smernosti koji sam ti pripremio u ovoj pustinji..." I zaista, Nemanja je ubrzo poslušao savet i, posle trideset godina vladavine, preneo je upravu na drugog sina Stefana. Na Blagovesti, (7. aprila) 1196. godine Stefan Nemanja i njegova žena Ana primili su monaški postrig u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Starom Rasu. Nemanja je dobio ime Simeon i otišao je u svoju zadužbinu Studenicu, a Ana je postala Anastasija i povukla se u manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije. Godinu dana kasnije, monah Simeon pridružio se svom sinu Savi u Vatopedu.

Studenica postaje duhovni centar

U međuvremenu, dok je Sava na Atosu živeo mirnim životom, u otadžbini je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana. Nezadovoljan Nemanjinom željom (koji je umro 1199. godine) da mlađi Stefan bude naslednik prestola, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana, zemlja je opustošena a narod osiromašio. Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa očevim posmrtnim ostacima dolazi u Srbiju i nad njima miri svoju zavađenu braću a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici.

Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere - postaje duhovni vođa i ustrojitelj srpske države.


Izvor: Glas Javnosti \ P. Pašić

Patron čitavog srpskog školstva

U kragujevačkom Liceju 1840. godine Savindan je svečano proslavljen, a već sledeće godine gotovo da nije bilo škole u Srbiji bez svetosavskog programa. Himna "Uskliknimo s ljubavlju" posle dve godine potpuno je preovladala, u Beogradu se pevala od 1843. godine. U Vranju, koje je još bilo pod Turcima, prva svečanost održana je 1873. godine kada se moralo pevati "na mnogaja ljeta" i sultanu Azizu

Sava je kao svetitelj zauzimao svoje mesto u crkvenom kalendaru mnogo vekova pre nego što je njegov dan uzet za školsku slavu.
U Karlovačkoj mitropoliji je od 1774. godine bio jedini od srpskih svetitelja, koji se po odlukama carskih bečkih državnih vlasti smeo praznovati, pa je samim tim i proglašen za patrona srpskog naroda, dok su, na primer, Rumuni na isti način slavili Svetu Paraskevu (Petku), a Grci, većinom Cincari, cara Konstantina i Jelenu.
   
U Sremu je bio Kuveždin, jedini manastir u srpstvu posvećen Svetom Savi i njegovom ocu Simeonu (Stefanu Nemanji), pa samim tim bio je i žarište svetosavskog kulta, u kom je arhimandrit bio čuveni "Srb-Milutin", pesnik Nikanor Grujić, potonji vladika pakrački. Odatle je ponikla i svetosavska himna, delo, kako se obično kaže, "nepoznatog kuveždinskog kaluđera".

Već 1806. godine štampana je u Budimu propoved paroha aradskog Georgija Aleksića izgovorena na Svetog Savu te godine. U njoj on poziva Srbe da obrate pažnju na druge narode, kako patrone svoje slave i njima se diče Mađari sa kraljem Stefanom, Rosijani (Rusi) sa knjazom Aleksandrom Nevskim i Vladimirom, da bi to pružilo Srbima "podražateljni primjer". Dok je govornik držao svoju besedu, ispred aradske crkve je bila "muzika turska s kompanijom srbskih graždana paradirajućih, streljanje pušaka, a osobito iz topova..." što je pratilo nadahnute reči sveštenika. Arad je tada bio značajan grad sa znatnom srpskom zajednicom. To je bila još uvek samo nacionalno-crkvena proslava.

Vojvodina dobila svog zaštitnika
   
Godine 1812. zemunski paroh, Jeftimije Ivanović, kuveždinski đak, organizuje svetosavsku proslavu kao školsku slavu, time je prvi put baš u Zemunu svetitelj proglašen patronom mesnih škola. Do tada, svaka gradska škola imala je svog patrona. U Pešti je tako svetitelj proslavljen 1838. godine. U Segedinu paroh Pavle Stamatović 1839. godine priređuje proslavu, na kojoj je prvi put otpevana svetosavska himna "Voskliknem ljuboviju". Novosadska gimnazija počinje da slavi Svetog Savu tek posle mađarske bune, dolaskom Platona Atanackovića za vladiku bačkog, a karlovačka znatno kasnije, tek od 1860. godine, jer se u njoj slavio Sveti Stefan, patron mitropolita Stratimirovića.

Praznovanje Sv. Save kao školske slave, obuhvatilo je celu Karlovačku mitropoliju. Iako je Srpska Vojvodina bila kratkog veka, od 1848. do 1860, baš te godine kad je ukinuta, na Blagoveštenskom saboru Sveti Sava je predložen za patrona Vojvodine. Tako je Vojvodina, izbrisana sa mapa i preseljena u srca njenih srpskih pravoslavnih žitelja, dobila na nebu svog zaštitnika, umesto zemaljskog vojvode.

Prelaskom mnogih srpskih intelektualaca u Srbiju, i svetosavski kult prešao je Dunav i Savu. Mala srpska kneževina, čiji je centar bio u Kragujevcu, usvojila je vrlo brzo praznovanje Sv. Save, kako u školama, tako i kao veliki nacionalni praznik. Na tronu mitropolita Srbije sedeo je tada Petar Jovanović, đak i profesor karlovačke bogoslovije, duhovno čedo mitropolita Stratimirovića, koji mu je bio i uzor. Kao mitropolit, i on je osnovao bogosloviju (u Beogradu, 1836. godine), slao bogoslove u Rusiju i na Halku, da bi stekli šira znanja, štampao teološke i bogoslužbene knjige. Rodom Sremac iz Iloka, nedaleko od Kuveždina, prihvatio je vrlo rado proslavljanje Svetog Save.

Kragujevački Licej, koji je u to vreme imao gotovo samo vojvođanske predavače, proslavio je 1840. Svetog Savu po prvi put. Naime, Vukašin Radišić, profesor poetike i jelinskog jezika, predložio je 5. decembra 1839. rektoru Liceja Atanasiju Nikoliću Bačvaninu, da se za patrona uzme Sv. Sava. Predlog je odmah prosleđen ministru prosvete, potom Sovjetu, a na kraju Namesništvu, koje ne samo odobrava, već i propisuje 2. januara 1840. da se Sveti Sava ima slaviti kao patron celokupnog srpskog školstva i svakog školskog zavedenija posebno.

Kult prelazi Dunav i Savu

Crkva nije bila toliko ekspeditivna. Dok je vlastima trebalo nepunih mesec dana, da taj predlog usvoje i sprovedu u delo, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je trebalo više od četiri godine. Arhijerejski sabor pravoslavne crkve je, kako piše 6. aprila 1844, pošto je praznik Sv. Save za narod i crkvu našu od osobite važnosti, zatim što se taj dan i do sada s većom crkvenom svečanošću u otadžbini praznovao, a naročito što se Sv.

Sava kao prosvetitelj srpski poštuje i svetkuje kao patron svih narodnih škola, to da bi se sačuvala jednakost u pogledu proslave ovog i za crkvu i za školu svečanog dana, našao za potrebno doneti odluku da se sva bogosluženja toga dana (večernje, jutrenje, liturgija) služe svečano i saborno (više sveštenoslužitelja), da se moli za život, mir, zdravlje i spasenje slugu Božjih priložnika otečestvenih učilišta (škola). Tom prilikom svetovnjaci u crkvi ne mogu držati besede, već samo sveštenici.

Posle liturgije sveštenstvo će skinuti odežde, otići u školu, gde će školska mladež sa nastavnicima biti na okupu. Tu će nadležni sveštenik u odeždi (felonu i epitrahilju) izvršiti vodoosvećenje, pokropiti učenike i učionice, preseći kolač i preliti koljivo, a posle toga mogu govoriti nastavnici. Član 39 tačke 7 Zakona o crkvenim vlastima propisivao je da je dužnost parohijskog sveštenika, između ostalog, da o Sv. Savi izvršava u školi propisni crkveni obred i govori učenicima podesnu pouku.

Bogoslužbeni deo je obavezan

Te, 1840. godine, Sveti Sava je izuzetno svečano proslavljen u kragujevačkom Liceju. Održan je prigodni program, pevao je hor Liceja, kojim je dirigovao profesor Radišić. U podne je bio svečani ručak sa puno zdravica, na kraju svake pucalo se iz prangija (devet oka crnog baruta). Opština je priložila jednog ovna, koji je pečen na ražnju i bure vina. Sakupljan je prilog za siromašne učenike, bilo je i dukata i forinti. Ceo grad je uzeo učešća u proslavi. U prozorima su gorele voštanice. Svuda se pevalo i radovalo. Đaci su bili u centru pažnje.

Već sledeće godine gotovo da nije bilo škole u Srbiji bez svetosavskog programa. Himna "Uskliknimo s ljubavlju" posle dve godine potpuno je preovladala, u Beogradu se pevala od 1843. godine.

U Crnoj Gori Sveti Sava je školski patron od 1856. godine odlukom kneza Danila. U Vranju, staroj Srbiji, koja je još bila pod Turcima, prva svetosavska svečanost je održana 1873. godine kada se moralo pevati "na mnogaja ljeta" i sultanu Azizu. U Bosni i Hercegovini školska slava se proslavljala od 1878. godine. Nova austrijska uprava, koja je zamenila tursku, nije to sprečavala. Slavilo se uz besede, zabave, uz obavezno prikupljanje priloga za škole.

Tako je sveti Sava postao patron celokupnog srpskog školstva. To se nastavilo i kasnije, pa ni ratovi, ni političke promene nisu to mogli sprečiti. Slavilo se u školama, u crkvama, javno i prikriveno, a slavi se i danas. Mada, danas u mnogim školama, osim osnovnih, to nije više praznik đaka, već profesora, kojima ovo služi kao povod za održvanje nečega što će zameniti "drugarske večeri" iz epohe socijalizma. Izostaje bogoslužbeni deo, vodica se ne sveti, učionice i đaci ne krope se njome, ne peva se tropar i svetosavska himna, ali je vrlo prisutan drugi deo, jelo i piće, često uz neprilične razgovore i pesme, kojima nije mesto na taj dan. Zato se treba setiti prošlosti i načina kako se slavila školska slava u samom početku.
   

Najstarija svečana pesma

Svečana pesma ispevana tokom 18. veka u slavu Svetom Savi, najstarija je himna u Srba. Napisana je na crkvenoslovenskom jeziku i imala je četiri strofe. Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu, a posle toga je često izvođena u Srbiji. Prvi notni zapis ostavio je Kornelije Stanković, posle svetosavske proslave u Beču 1858. godine.

   

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
svetitelju Savi
srpske crkve i škole
svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava
sa svih strana svi Srbi
s mora i Dunava
k nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Savu srpsku slavu
pred prestolom Tvorca!

Blagodarna Srbijo
puna si ljubavi
prema svome pastiru
svetitelju Savi.
Bosna i Hercegovina
Svetog Save dedovina
s tobom slave slavu
Svetitelja Savu.

Da se srpska sva srca
s tobom ujedine
sunce mira, ljubavi
da nam svima sine.
da živimo svi u slozi
Sveti Savo ti pomozi.
Počuj glas svog roda
srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je
u ropstvu čamio
svetitelja Save
ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
i za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!
   
Izvor: Glas Javnosti \ Živica Tucić

Hram nikao iz spaljenih moštiju

Sveti Sava se smatra inicijatorom porodične tradicije podizanja manastira i crkava. Najznačajnija zadužbina Save i njegovog oca Simeona je manastir Hilandar na Svetoj gori podignut 1198. godine. Veruje se da je Sava imao udela i u podizanju crkve Svetih apostola, najstarije i najveće crkve u Pećkoj patrijaršiji, podignute oko 1230. godine, koju je kasnije završio njegov naslednik sveti Arsenije Sremac. Godine 1219. Sava odlazi u Nikeju, gde je bila prestonica Vizantije.

Osnivač prvih bolnica

Od tadašnjeg patrijarha i cara dobija dozvolu da srpsku crkvu učini samostalnom i nezavisnom. Tada je nikejski patrijarh proizveo Savu za prvog arhiepiskopa. Sa bratom Stefanom, Sava podiže Žiču, gde je na Spasovdan 5. juna 1220. godine ustoličen za arhiepiskopa. Srpska crkva tada je imala deset eparhija, a za četrnaest godina koliko je bio na čelu Crkve, Sava je postavio njene temelje, materijalno je obezbedio i odredio koje poslove treba da obavlja.

Sveti Sava je bio osnivač prvih bolnica u Hilandaru 1191. i Studenici 1208. godine. U njegovim rukopisima pronađena su uputstva za uređenje bolnica i zabrane nadrilekarstva. Sa našim prvim arhiepiskopom počinje originalna srpska srednjovekovna književnost. Napisao je Karejski, Hilandarski i Studenički tipik, knjige koje sadrže pravila o monaškom životu, zatim Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom igumanu, a smatra se da je njegovo najznačajnije delo Zakonopravilo, sa kojim su Srbi bili prvi narod u Evropi koji je imao zakone na svom jeziku.

Po povratku sa drugog pokloničkog putovanja, Sava je stigao u Trnovo, ondašnju prestonicu Bugarske. Tu se prehladio, razboleo i ubrzo umro 14. januara 1236. godine, ali je vest o njegovoj smrti u Srbiju stigla na današnji dan. Njegovo telo, godinu dana kasnije, u manastir Mileševu preneo je njegov sinovac Vladislav.

Svetionik srpstva

O Svetom Savi se još za života govorilo s izuzetnom ljubavlju i poštovanjem. I posle smrti njegov kult živeo je i živi u Srbiji i među Srbima. Misleći da će iskoreniti Savine zasluge za srpski narod, Sinan-paša je posle 359 godina (27. aprila 1595. g.) krišom preneo njegove mošti iz Mileševe u Beograd i spalio ih na Vračaru. Ali, posle ovog bezumnog čina svetosavski duh još jače je zaživeo u našem narodu. Iz spaljenih moštiju, posle puna četiri veka, nikao je velelepni spomen-hram, najveća pravoslavna svetinja u Evropi, koji je svetionik obnovljenog srpskog pravoslavnog života.


Izvor: Glas Javnosti \ P. P.

I dalje treba da sledimo Savin put

Sveti Sava je duhovni okean, kojeg Srbi vekovima proučavaju i ispituju, i uvek dolaze do saznanja da je on u potpunosti nedokučiv i neistraživ. U tome je tajna Svetoga Save, tajna svakog Svetitelja i ugodnika Božjeg - navodi se u Svetosavskoj poslanici Njegovog preosveštenstva vladike Raško-prizrenskog Artemija, upućenoj sveštenstvu, monaštvu i vernicima Eparhije. U poslanici se, pored ostalog, navodi:

I mi danas ovde govorimo nešto o Svetom Savi, ne da bismo njega pohvalili, da bismo njega uzveličali, jer je on od Boga uzveličan kao niko iz našeg roda, nego sebe radi, da bismo makar malo obeležili i obasjali put kojim naša generacija danas prolazi, kako sa pravoga puta ne bismo skrenuli, i izgubili se u lavirintu staza i bespuća. On je i nama danas, kao i svim generacijama koje su nama prethodile, neophodni putovođa i učitelj "puta koji vodi u život", kao što se peva u njegovom troparu.

Sveti Sava je utkan u sve pore života srpskoga naroda svoga vremena, ali i svih poznijih vekova do danas, sve ih je oplemenio, oblagorodio, osvetio. Blagodatno zračenje takvoga života i rada pratila su naš narod kroz vekove, evo preko osamstotina godina. Njegova svetlost nam je zračila u tami ropstva, njegova ruka nas je vodila kada smo ostajali bez države i političkog vođstva, njegov um nas je savetovao šta nam valja činiti kad god smo bili u nedoumici i na istorijskoj raskrsnici.

Samo zahvaljujući njegovoj pomoći s jedne strane, i spremnosti Srba da ga slede i slušaju kao svog duhovnog oca, učitelja i prosvetitelja, s druge strane, mi smo se održali na ovoj istorijskoj vetrometini do dana današnjega. I danas, kada smo, po ko zna koji put, ponovo pred istorijskom odlukom, mi svoj opstanak vidimo samo u što vernijem sledovanju puta koji je proputio i nama u amanet ostavio Sveti Sava. Van njegovog puta, sve drugo su stranputice i bespuća, van njegovog duha, sve drugo su zlodusi, van njegove prosvete, sve drugo je mračnjastvo. Sagledavajući sav taj značaj Svetoga Save za rod naš kroz vekove, prosvetljeni um svetog Vladike Nikolaja, kliknuo je:

"Blago majci koja Savu rodi, i Srbima dok ih Sava vodi".
Stoga, ne tražimo drugoga vođu. Sledujmo i danas Svetoga Savu. Jer, samo vođeni njime, našim ocem i učiteljem, ostaćemo i opstaćemo na ovim svetim kosovsko-metohijskim prostorima, bez obzira na teškoće i nevolje kroz koje prolazimo. Protekle godine za naš srpski narod, za našu Svetu Crkvu, i posebno za Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku bile su izuzetno teške, stradalne i mučeničke. Sukobi, krvoprolića, progoni, bežanja i mnoge druge nevolje pritiskale su i još uvek pritiskaju naš narod na Kosovu i Metohiji, a sa njime i našu Crkvu, koja je od Svetoga Save bila i ostala narodna crkva, koja svoj narod nikad nije napuštala ni zaboravljala, nego je uvek bila sa njim i u dobru i u zlu sve do dana današnjega. Stalno i svuda u tim našim nevoljama osećali smo da nas ruka Svetoga Save vodi, osećali smo da nas duh njegov hrabri, u našim ušima su odzvanjale njegove blage i umilne reči:

"Priđite sada, poslušajte mene, strahu Gospodnju naučiću Vas, pokazaću vam kako radit treba, u čemu je propast, u čemu je spas".

Mi se danas nalazimo pred sudbonosnim početkom pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije. To nikoga ne ostavlja spokojnim i indiferentnim. Nezavisno ko je neposredno uključen u pregovarački tim, osećamo da u pregovorima svi učestvujemo. Svaki na svoj način: mislima, osećanjima, molitvom, dobrim savetom... I u Savino vreme Srbija i srpski narod imali su iskušenja i nevolja. No sve je uspešno rešavano bogonadahnutom mudrošcu, a osobito usrdnom molitvom Svetoga Save.

Put i primer Svetoga Save mogao bi biti od velike koristi i nama danas, ako bismo svi bili spremni da sledujemo njihovim putem u službi Bogu i rodu, a da se okanemo svojih sebičnih ličnih, ili uskopartijskih interesa. Onda bismo i mi danas sa više nade i optimizma kretali u pregovore i rešavanje gorućih pitanja vezanih za Kosovo i Metohiju, ali i šire za ceo naš narod. Taj put bi i za nas danas bio put koji vodi u život, u bolju budućnost ne samo našega, nego i svih naroda sa kojima, po promislu Božjem delimo ovo parče zemlje pod nogama našim i ovo nebo nad glavama našim.

To je poruka i pouka Svetoga Save na ovaj predivni i preslavni praznik njegov, poruka i pouka koja nam je danas potrebnija nego ikada ranije, jer i položaj našeg naroda na Kosovu i Metohiji, ali i položaj naše države u celini, teži je i nepovoljniji danas nego ikada ranije. Stoga, još jednom i mnogo puta uskliknimo:

"Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi"!



Izvor: Glas Javnosti

Freska iz Mileševe najstariji Savin portret

Lik sa velikog poklon kalendara našeg lista - koji objavljujemo uz specijalni blagoslov Njegove svetosti Patrijarha srpskog Pavla i Svetog arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve - najstariji je sačuvani portret Svetog Save i nalazi se u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava, njegovog sinovca.

Nastao je između 1222. i 1228. godine. Freska se nalazi na istočnom zidu priprate crkve Vaznesenja Gospodnjeg. Pozivajući se na Svetislava Mandića, u "Svetosavskoj čitanki" (NIP "Dečje novine - Izdavačka delatnost" d. o. o) navodi se da je "to onaj već odavno i nadaleko poznati mileševski Sveti Sava, u društvu sa ocem, bratom i sinovcima. U času slikanja tog lika, Sava se, možda, nalazio u Mileševi, sa slikarima dajući im upute za rad...

Taj Savin portret sačuvan je izvanredno, sa minimalnim oštećenjima i ponegde oljušćenom bojom. Mršavo lice, onakvo kakvo imaju gorštaci, bijeno vetrom i izlagano suncu, otvorene oči svetlih zenica, dug, nešto kukast nos, rumenilo na obrazima, naborano čelo, lepezasto raširene bore na slepoočnicama, dva-tri pramena kose preko desnog uha, poneka bela vlas u mrkoj kosi i bradi, svedoče o dobrom daru opservacije slikara koji je radio njegov lik".

Prema Dragoslavu Stranjakoviću, Sveti Sava je bio visok, lep i skladno razvijen čovek, plavih očiju. Izgleda da je naročito u oči padala njegova plava kosa. Prema jednom zapisu imao je "zlatozarne vlasi". Na fresci je prikazan kao čovek srednjih godina, sa asketskim izrazom i očima plavim kao nebo, koje bi odavale čoveka nežnog, osećajnog, tihog i povučenog. Ali, ove pitome oči imaju prodoran pogled... Na Savinom portretu naročito se ističu tanke i stisnute usne. One pokazuju čoveka koji ima svoju volju, snažnu i čvrstu i vrlo je energičan...

Čuveni mileševski portret jedan je od najlepših Savinih, ali i srednjovekovnih portreta uopšte, koji je postao uzor za sve kasnije svetiteljeve portrete koji Svetog Savu prikazuju kao relativno mlađeg čoveka.
   

Izvor: Glas Javnosti

Uvršten u svetitelje odmah posle smrti

Već toliko vekova život i delo Svetog Save interesuje i inspiriše sve Srbe. Pribrojan je svetima neposredno posle smrti i prenosa moštiju u Srbiju. U crkvama i manastirima kratko potom slikan je svečev lik. Njegovi učenici i sledbenici ubrzo su mu napisali životopis - žitije, na neki način biografiju, beležeći ono što bi za Savino potomstvo bilo od značaja. Kult svetitelja negovala je crkva, nemanjićka država, a posle njene propasti i despotovina, dok i ona nije otišla u prošlost.

Crkva je u vreme ropstva nastavila s negovanjem svetoga kulta. Ni spaljivanje moštiju nije naudilo narodnoj ljubavi prema prvom arhipastiru. Velikom seobom i potonjim manjim seobama na sever, svetitelj ostaje i dalje u središtu crkvenog i narodnog poštovanja. Tek u 19. veku kult dobija nove i poželjne dimenzije, Sveti Sava nije samo srpska i narodna, već takođe i školska slava.

Kako su Srbi u to vreme živeli u raznim državama, proteklo je više decenija dok se nove svečanosti nisu svuda ustalile i svetosavska himna prodrla do svake kuće. Kada je nastalo iseljavanje u 20. veku u Ameriku, potom u evropske zemlje i Australiju, iz političkih ili ekonomskih razloga, svi iseljeni Srbi sa sobom su poneli ime Svetog Save, čak i oni koje ne možemo smatrati vernicima. Dakle, kult ovog svetitelja svima je zajednički, na svim kontinentima, nezavisno od političke ili ideološke orijentacije.

Retki su danas Srbin ili Srpkinja, kojima srce ne zakuca brže na melodiju i reči svetosavske himne, redak je onaj, gotovo ga nema, koji ne zna bar delić ovog hvalospeva. Ne zna se ni državna himna, ma koja, niti neka deklamacija, ima ih koji kažu da se ni "Oče naš" (nažalost) ne zna koliko "Uskliknimo s ljubavlju". Nije to nacionalizam, već identitet, deo same ličnosti. Pominjanje Save se doživljava kao nešto posebno sveto, plemenito, lepo, potpuno. Na pomen njegovog imena, ako se ne prekrsti, bar se stane, na koju sekundu kao da mu se odaje poštovanje.

Bog je prema Srbima u ovome bio veoma milostiv. Dao im je do kraja "sveta i veka" svetitelja, učitelja, zaštitnika, pokrovitelja, pazitelja, uzor i utehu, radost i ponos. Nije nikakva patetika sve ovo navoditi.
Moramo biti nečim i nezadovoljni. Istoričari konstatuju da Svetitelja, oni koji o njemu govore ili pišu, izdvajaju, ne retko, iz konteksta njegovog vremena, prostora i sredine, međunarodnih, međureligijskih i međupravoslavnih odnosa.

Ne poznajemo dovoljno te okolnosti, zato katkad prećutkujemo neke momente njegovog života. Nema sintetičkih, kompletnih, hronološki preciznih biografija, koje zadovoljavaju naučne kriterijume. Segmenti života svetitelja su prilično poznati i proučavani, ali njihov zbir ne daje zadovoljavajuću i zaokruženu celinu. Preovlađuje tradicionalna slika sa srednjovekovnim predstavama.
Ž. Tucić
Svetosavski dodatak pripremio i uredio Hadži Petar Pašić
   

Izvor: Glas Javnosti

sveti sava je pre svega bio veliki igrach
u politici(diplomatiji) onog vremena .
odlikovao se izuzetnom lukavoshcu i
sposobnosti da svoje neprijatelje okrene
jedne protiv drugih . velika je greshka
shto ga danas ljudi smatraju za sveca jer
on to nikako nije bio u hriscanskom smislu
te rechi . mi mozemo da dosta nauchimo od njega
ali nikako u religiskom nego u politichkom smislu.

Sta si ti njegov biograf?
Otkud ti te gluposti?